Silvestre, je li u tvojoj porodici bilo ludaka?

Kada mi je pre dve godine preko Fejsbuka pretio neki D. I. iz sela Mirosaljci kod Lazarevca, policija ga je posle prijave pretnji uhapsila, iako sam oduvek mislio da pas koji laje ne ujeda, a bio sam ubeđen da ni D. I. iz Mirosaljaca kod Lazarevca koji laje na Fejsbuku, ne ujeda, naročito jer je u pitanju čovek, dakle – biće koje „av, av, av“ izgovara samo ako baš mora, jer je oduševljeno reformama. Međutim, ono što je indikativno jeste da je u međuvremenu terminologija D. I. sa Fejsbuka postala zvanični državni stav. Osumnjičeni čitalac D. I. je ispod intervjua na Cenzolovci u kojem sam objašnjavao probleme koji su sustigli redakciju Danasa zbog teksta o Andreju Vučiću, između ostalog napisao da „moli boga da dobije odrešene ruke pa da se jurimo“ i da je „spremio set noževa, a i konopce“, uz set uvreda i psovki upućenih kako meni, tako i „kvazirodoljubima Srbije“ i „izdajicama svoje zemlje“ za koje „nema milosti“. Slične opaske danas su državna terminologija reformske ere u poodmaklom stadijumu Vučićeve vlasti. Legenda kaže da je Basara tokom diplomatskog vakta na Kipru izjavio: „Jebo državu čiji sam ja ambasador.“ Moj slučaj nije toliko ugodan kao Basarin, ali mi se sto puta desilo da poslednjih godina sam sebi kažem jednu rečenicu, a sada ću je glasno ponoviti čitaocima NIN-a starijim od 18 godina: „Jebo državu čiji sam ja državni neprijatelj.“ Naša zemlja, dakle, ima tu nesreću da su joj neprijatelji uglavnom moji prijatelji. Vlastima to liči na naše udruženo neprijateljsko delovanje, nama na udruženo prijateljsko delovanje. Nama dakle ne liči, ali kako njih ubediti da smo mi prijatelji koji nismo ničiji neprijatelji? Ajd` što sam putem državnog tužilaštva zvanog Pink & Informer bezbroj puta označen da sam šurovao sa Sorosem, Bildeberg grupom, Đilasom, Skotom, Klubom privrednika, Ćulibrkom, američkim peračima prozora, Danasom, kavačkim klanom i ko zna sve kakvim osvedočenim neprijateljima naše zemlje, ali je stvar čini mi se otišla predaleko kada je predsednik države lično počeo da me označava sumnjivim licem zato što šurujem sa Vojom i Mićkom u jednoj bezazlenoj prijateljskoj emisiji koja, doduše, ima naziv kao skraćenica neke neprijateljske kodne akcije protivu Srbije. Zove se PLJIŽ. U pitanju je akronim prezimena Petrović, LJubičić i Žanetić, ali se predsedniku izgleda čini da znači nešto drugo. Na primer – Protivnici LJubavi i Života. Zvao je nas trojicu na TV duel, tonom koji je ličio na – „hoću da rasturim tu neprijateljsku bandu“ – jedino nije rekao: „A šta bismo mi to pa pričali sa njim?“ Nas trojica smo ekipa sastavljena od jednog šoumena, jednog scenariste i pi-ar stručnjaka, te jednog novinara, svu trojicu pored tih zvanja neki doživljavaju kao satiričare, pa bi taj duel ličio na takmičenje jednog skakača sa motkom i trojice bacača koplja - u skakanju s motkom. Za list Danas je važilo ono „da lično poznajemo sve svoje čitaoce“, ali se pokazalo da ćemo uskoro upoznati i sve oglašivače, mada neki insistiraju da ostanu anonimni. Istina, teško je dati oglas a ostati anoniman. I to je rezultat predanog rada predsednika države koji redakciju Danasa doživljava kao opasnog državnog neprijatelja sa tradicijom neprijateljskog delovanja još iz onih vremena kad je on po zanimanju bio ovlašćeni državni lovac ne veštice. Poslednji stadijum neke autokratije je kad vam se državni neprijatelji priviđaju svuda okolo. Naročito tamo gde ih nema. Ima onaj crtać kada mačak Silvester i Gica Prasić zanoće u kući punoj duhova. Gica spava snom pravednika a Silvester se štreca na svaki šum. I onda ga Gica na kraju dobronamerno pita: „Silvestre, je li u tvojoj porodici bilo ludaka?“ Tako i meni dođe da ih pitam: „Dokle, bre, braćo & sestre ta paranoja“, mada u svakom slučaju – u političkim familijama ovih koji danas doživljavaju nas kao „državne neprijatelje“, sasvim sigurno jeste bilo raznoraznih ludaka. Te imaju olakšavajuću okolnost – ovo stanje svesti im je nasledno.