Pet lica traži pisca

Koliko god bilo pokazatelja koji govore suprotno, kriza izdavaštva u ovdašnjoj kulturi ne postoji, bar kada je reč o broju objavljenih knjiga. Lako je, čak i suviše lako danas i ovde objaviti knjigu: ponekad je dovoljna tek spremnost pisca da materijalno potpomogne obelodanjivanje svog dela Broj romana prispelih na konkurs za NIN-ovu nagradu 2018. godine pomalo je zastrašujući: ima ih dve stotine. Pogledamo li na ovaj podatak s vedrije strane, mogli bismo da zaključimo da to što se tako mnogo ljudi bavi pisanjem ne može biti loše; međutim, iz realnije i neminovno sumornije perspektive, nemoguće je ne primetiti da je među tim delima zabrinjavajuće mnogo onih kojima će najveći uspeh biti to što su „bili u konkurenciji za NIN-ovu nagradu“ i čiji broj čitalaca neće značajnije nadmašiti broj članova NIN-ovog žirija. Liberalno postavljene propozicije konkursa za našu najznačajniju književnu nagradu nude, čak i onima koji su sasvim očito zalutali u književnost, mogućnost da sebe dožive kao pisce, a svoje romane (ili „romane“) kao dela vredna pažnje. Može biti da kvantitet u nekim oblastima rađa kvalitet; u književnosti, sva je prilika, ipak nije tako. Pitanje „zašto pišem“ većina pisaca sebi nikad ne postavi: kad bi ga češće postavljali, i pisaca bi svakako bilo mnogo manje. Pitanje „o čemu pisati“, međutim, nije moguće izbeći. U traganju za odgovorom na tu nedoumicu, čini se, ovdašnji autori pokazuju sve manje inventivnosti. Nesrazmerno je, na primer, velik broj onih koji se pomodarski bezbedno odlučuju za globalno popularnu autofikciju. Neskriveno, počesto i sasvim nefikcionalizovano, oni pišu o sebi: bespoštedni u samorazotkrivanju, mnogi od njih prema čitaocu bivaju još bespoštedniji; vođeni zabludom da svaki banalan događaj ili nezanimljiv tok misli kad se pretoče u (ne nužno gramatički ispravne) rečenice postaju literatura, takvi autori nesvesno proširuju značenje pojma trivijalna književnost. S druge strane, ni pisanje o takozvanim „velikim temama“ nipošto nije pouzdan put ka stvaranju velikih dela. Tako je stogodišnjicu završetka Velikog rata nemali broj autora shvatio kao temu za domaći zadatak, pri čemu su rezultati njihovih stvaralačkih napora često na tužan način svedočili o manjkavostima „prigodne inspiracije“. Kriza tematike nekako sasvim prirodno podrazumeva i krizu forme. Malo je u ovogodišnjoj produkciji romana čiji su autori imali dovoljno dara i smelosti da protumaraju ređe istraživanim putevima proznog izraza. I dalje preovladavaju realizam, modernizam i postmodernizam – ili, nešto preciznije, ziheraška stvarnosna proza, rudimentarni tok svesti, te preispitivanje uloge i identiteta pripovedača. Istovremeno, sve je više dela napisanih u saglasju s obrascima i konvencijama popularne žanrovske literature: najviše je ljubavnih romana i trilera, no uočljivo je i prisustvo pseudoistorijskih povesti o izmišljenim svetovima ili mitologizovanim „stvarnim“ ličnostima. Neveliki umetnički dometi takvih dela ponekad su – na radost izdavača – u potpunom neskladu s njihovim velikim tiražima. To bi značilo da kriza tematike i kriza forme ne moraju da podrazumevaju i krizu izdavaštva. I zaista, koliko god bilo pokazatelja koji govore suprotno, kriza izdavaštva u ovdašnjoj kulturi ne postoji, bar kada je reč o broju objavljenih knjiga. Lako je, čak i suviše lako danas i ovde objaviti knjigu: ponekad je dovoljna tek spremnost pisca da materijalno potpomogne obelodanjivanje svog dela. Jer, sumnjivih izdavača oduvek je bilo, i biće ih. Kao i sumnjivih pisaca. No pravi pisci i vredna dela (a ima ih, dabome, i ove godine – možda ne mnogo, ali sasvim dovoljno) nikad se neće izgubiti u toj masi, naprotiv: sred sveopšteg sivila, njihov sjaj postaje još uočljiviji.