Beleška o metodi

Zapanjujuće je u kojoj se meri proizvodnja romana ne odlepljuje od najsirovijeg realizma, pa sve vrvi od mudrih deda i još mudrijih baba, kao da se ništa nije dogodilo u srpskoj i u svetskoj književnosti U trenutku kada ovaj tekst nastaje, NIN-ov je žiri konsultovao i/ili pročitao više od 170 naslova, a očekuje ga barem još dvadesetak. Stopedeset tzv. romana može se odmah, bez oklevanja i žaljenja, baciti u smeće. Pritisnut impozantnom gomilom besmisla, član žirija izlaže se dvostrukoj opasnosti: da mu ne promakne nešto vredno (manja je šteta pustiti loš roman u širi ili uži izbor, nego propustiti dobar) i da, zgađen i zagađen izmrcvarenim srpskim jezikom, ne spusti kriterijum: ako nešto nije bemisleno, to još uvek ne znači i da vredi. Kriterijumi kojima se u proceni vodi potpisnik ovih redova idu sledećim redom (prema stepenu rastuće opštosti): 1. Ako je rečenica osnovna jedinica kojom pisac barata, onda nijedan roman u kojem rečenica ne zadovoljava elementarne zahteve gramatike i pravopisa, ne može ući u razmatranje. Da li se ovo podrazumeva? Svakako. Ali podrazumeva se i da izdavači vode računa o tome, a oni opet objavljuju nepismene i besmislene tekstove. 2. Ukoliko rečenica sadrži minimum prenosivog značenja, to još ne znači i da je dobra. Banalnosti i opšta mesta, te srednjoškolska smatranja „o prelepim prolećnim danima“ i „leptirićima u trbuhu“ pri pogledu „na njegove blage kestenjaste oči“ ne prolazi najveći broj uradaka. 3. Treći kiterijum uvodi složenost u romaneskno tkivo, odnosno u igru ulazi celina. Veoma mali broj pisaca, međutim, uspeva da održi dovoljno visok nivo koncentracije da bi tekst uopšte zadobio formu romana. Tek posle ova tri koraka počinje ozbiljna rasprava. O psihološkoj uverljivosti likova, o jezičkim inovacijama, o funkciji rečenice (samo prenosi informaciju ili usložnjava značenja) i njenom ritmu, o tome da li je stil trom ili dinamičan (da li uopšte ima stila), da li tekst pravi odmak u odnosu na ono što je već viđeno i isprobano, o relevantnosti teme... drugim rečima, tek tada počinje rad na ozbiljnom poređenju. Zapanjujuće je u kojoj se meri ovogodišnja proizvodnja ne odlepljuje od najsirovijeg realizma, pa sve vrvi od mudrih deda i još mudrijih baba, od poučnih priča čestitih starina, kao da se od vremena Svetolika Rankovića (1863-1899) do danas nije dogodilo ništa ni u srpskoj ni u svetskoj književnosti. Pojačano lučenje patriotske supstancije uočava se po broju tekstova posvećenih Prvom svetskom ratu, što samo govori da nesrećni pisci ne uspevaju da se odupru priglupoj ali agresivnoj državnoj propagandi. Prvo lice jednine (kako je primetio jedan član žirija) preuzima apsolutni primat, jedino što loš pisac veruje da istina književnosti leži u tome ja, a ne u jeziku, pa onda maltretira jezik dok iz njega temeljno ne istera svaki dah života. O nekakvoj intelektualnoj ili spekulativnoj književnosti na način, recimo, Borislava Pekića, nema ni primisli (pa opet moramo da čekamo Basaru). Humor, ironija i samoironija, utopljeni u marinadu celomudrenog realističkog palamuđenja, uočavaju se tek u tragovima. Sa sadašnjošću se ozbiljno suočavaju svega tri, možda četiri romana (mnogo je sigurnije voditi vojsku preko Albanije 1915. godine i organizovati dvorske balove u 19. veku). Dakle, jad i beda. Ipak, stvar nikada nije u pukoj količini. Dva se romana (za sada) jasno izdvajaju i to ne relativno, u odnosu na brdo nagomilanog đubreta, kao manje zlo, dakle, već se silinom svoga izraza, sočnim jezikom, spisateljskom invencijom, kompozicijom, svrstavaju među ono bolje u srpskoj književnosti. Koji god da odnese prevagu književnost je na dobiti. Dodamo li tome još pet, šest romana, koje potpisuju kako mladi tako i iskusni pisci, ovogodišnja romaneskna proizvodnja nudi, čini se, ipak, nekakav pomak.