Potvrda piščeve moći

Do početka Beogradskog sajma knjiga u ediciji NIN-ove nagrade kritike za roman godine “Deset najboljih”(1954-2004) objavljeno je sedam knjiga. To su: Derviš i smrt Meše Selimovića (s pogovorom Aleksandra Jerkova), Peščanik Danila Kiša (Mihajlo Pantić), Roman o Londonu Miloša Crnjanskog (Milo Lompar), Hazarski rečnik Milorada Pavića (Adrijana Marčetić), Hodočašće Arsenija NJegovana (Petar Pijanović) Upotreba čoveka Aleksandra Tišme (Gojko Božović) i Sudbina i komentari Radoslava Petkovića.

NIN i Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, kao izdavači ove jubilarne edicije, zajedno sa njenim ekskluzivnim sponzorom “Jubankom”, planirali su, kao što je najavljeno i u pozivu na pretplatu, da svih deset knjiga bude objavljeno do 1. oktobra ove godine. Što tri preostale kasne i što zbog toga moramo da se izvinjavamo pretplatnicima i drugim potencijalnim kupcima deset najboljih romana srpske i hrvatske književnosti, dva su razloga: za Korene Dobrice Ćosića i Mirise, zlato i tamjan Slobodana Novaka autori (Ivan Negrišorac i Velimir Visković) još doteruju pogovore dok u slučaju Kiklopa Ranka Marinkovića davno napisan pogovor (autor Radivoje Mikić) čeka saglasnost piščevih potomaka da ovaj znameniti roman zauzme svoje počasno mesto u ediciji koja je sačinjena na osnovu glasova pedesetak najuglednijih književnih kritičara sa područja bivše Jugoslavije.

Čitava edicija (a posebno sedam objavljenih romana) biće predstavljena na svečanoj promociji koja će se održati u subotu (23. oktobra) u 17 časova na štandu Zavoda za udžbenike. Posetioce će pozdraviti prvi ljudi NIN-a i Zavoda, Slobodan Reljić i Radoš LJušić, obratiće im se zatim priređivači knjiga i pisci pogovora a očekuje se i susret sa trojicom najistaknutijih srpskih romansijera koji su među “desetoricom veličanstvenih”: Dobricom Ćosićem, Miloradom Pavićem i Radoslavom Petkovićem.

Knjige iz biblioteke “Deset najboljih”, redom kojim izlaze, nastavljamo da prikazujemo i na stranicama NIN-a. Derviša... i Peščanik već smo predstavili kroz odabrane odlomke iz pogovora kojima su propraćeni. S Romanom o Londonu to činimo nešto drugačije - kroz razgovor sa njegovim priređivačem i piscem pogovora Milom Lomparom jer bi njegova obimna studija o ovom romanu bila ozbiljno osiromašena u bilo kakvom skraćenom priređivanju.

Želimo takođe, pre početka ovog razgovora, da podsetimo današnje čitaoce da je Crnjanski tek svojim poslednjim romanom dospeo na listu dobitnika NIN-ove nagrade. Velika nepravda naneta mu je 1962. godine kada je ostala nenagrađena Druga knjiga Seoba (izdanje SKZ) jer je njen autor tada još živeo u emigraciji. Ali, i kada se vratio u zemlju, i Romanom o Londonu ponovo postao pretendent na nagradu, opet su iskrsle ozbiljne poteškoće. Srećom, ne što se tiče odnosa NIN-ovog žirija prema ovom romanu. Crnjanskog kao laureata najprestižnije jugoslovenske književne nagrade opet nije mogla da zamisli tadašnja vladajuća partijska birokratija. I zato je te godine, posle u ono vreme nepoznatih peripetija izvan javne scene, odluka o nagradi doneta sa čak tri meseca zakašnjenja, odnosno u mesecu aprilu, umesto, kao i uvek pre i posle, u januaru. O onom što se tada dešavalo najpotpunije svedočanstvo ostavio je NIN-ov ugledni novinar, urednik i letopisac Miloš Mišović. U njegovom svedočenju nedostaje jedino podatak da je tada, uz potencijalnog laureata, najednom nepodobnim bio postao i jedan član NIN-ovog žirija i, da paradoks bude veći sam idejni arhitekta NIN-ove nagrade - Borislav Mihajlović Mihiz. On je, naime, u to vreme bio potpisnik “Predloga za razmišljanje” (kao srpskog odgovora na hrvatsku “Deklaraciju o jeziku...”) i vlasti su odlučile da ga eliminišu iz žirija tako što su izvršile pritisak na redakciju NIN-a da žiri koji je osamnaest godina radio kao stalan, pretvore u promenljiv. Kako je to izvedeno, vidi se iz dela Mišovićevog teksta koji objavljujemo u okviru a mi se, najzad, obraćamo piscu studije o romanu kojim se Miloš Crnjanski konačno upisao na listu laureata NIN-ove nagrade.

Profesore Lompar, ovo je, ako se ne varam, drugo izdanje Romana o Londonu u kojem su oba toma štampana u jednoj knjizi, a prvo koje je, što se tiče samog rukopisa, istovetno s tekstom budućeg kritičkog izdanja. Koje su njegove najvažnije karakteristike?

- Sa zahvalnošću treba reći da je Zadužbina Miloša Crnjanskog dozvolila da tekst ovog izdanja bude istovetan sa tekstom kritičkog izdanja koje je uredio Svetozar Koljević sa saradnicima. Iako je i izdanje iz 1996. godine imalo jedan tom, sada su unete sve naknadne odluke urednika kritičkog izdanja, ispravljen izvestan broj štamparskih grešaka i drugih sitnijih nepreciznosti, pa je dobijeno jedno izdanje koje bi u narednom periodu moglo biti obrazac teksta Crnjanskog. Posebnu radost na ovom poslu stvorilo je saznanje da je sada nastao, nadamo se veoma precizan, elektronski oblik “Romana o Londonu”. Time je olakšan posao objavljivanja kritičkog izdanja. Jer, sada je potrebno osnovni tekst romana samo dopuniti odgovarajućim beleškama priređivača i varijantama određenih poglavlja.

Možemo li, što svi okupljeni oko NIN-ovog projekta želimo, promocijama ovog izdanja uticati na vlast u kulturi (republičku i gradsku) da, najzad, obezbedi sredstva za kritičko izdanje Romana o Londonu i za pristojan smeštaj i normalan rad Zadužbine koja brine o delu jednog od najznačajnijih pisaca srpske književnosti?

- To obećanje smo čuli, od republičke vlade i ministra Lečića, 2002. godine, povodom 25 godina od smrti Crnjanskog. Nije urađeno ništa. Od sadašnje vlade ništa o tom nismo ni čuli, valjda zato što u međuvremenu nije bilo nikakve godišnjice. Mislim da bi grad Beograd mogao da prekine tu neslavnu tradiciju nesporazuma sa Crnjanskim. U okviru gradske podrške dugotrajnim istraživačkim projektima, bilo bi dobro i sasvim je moguće da se obezbede sredstva za štampanje kritičkog izdanja “Romana o Londonu”. Mislim da bi sadašnja gradska vlast imala volje za tako nešto. Potrebno je, međutim, stvoriti atmosferu da se tu deluje u smislu opšteg kulturnog dobra, a ne pojedinačnih interesa ili netrpeljivosti. U takvoj atmosferi bi i sva druga pitanja postepeno bila rešena: i prostor za Zadužbinu, i objavljivanje ostalih knjiga iz započetih sabranih dela, i poseban spomenik Crnjanskom, i njegovo ime nekoj od glavnih gradskih ulica. Jer, mi nemamo pisca koji je u DŽDŽ veku dublje i univerzalnije izrazio našu nacionalnu sudbinu, sviđalo se to nekome ili ne. Više se, međutim, uzdam u nastojanja pojedinaca nego institucija, jer u srpskoj kulturi htenje pojedinca nadmašuje delovanje institucija.

Muke sa Crnjanskim Te godine, 1971. objavljen je njegov Roman o Londonu, koji je u žiriju jednoglasno ocenjen kao najbolje literarno ostvarenje u 1971. godini. Međutim, znatno pre toga počeli su da se javljaju prigovori na sastav žirija i njegove kriterijume. U “Književnim novinama” od 27.2.1972. objavljen je tekst pod naslovom: Je li NIN-ov žiri večit? U dosta odmerenom kritičkom osvrtu rečeno je da se pojedini članovi žirija nisu sedamnaest godina menjali i da u njemu “sede i kritičari koji godinama nisu pružili pismene dokaze da stvarno prate našu literaturu”. Slučajno ili ne, nagrada Milošu Crnjanskom, o čijem se povratku iz dugogodišnje emigracije podiglo dosta političke prašine i zbog čega su se vodila neugodna prepucavanja između Zagreba i Beograda, označila je neku vrstu prekretnice u istoriji ovog literarnog priznanja. Da dodela nagrade Crnjanskom nije tekla uobičajenim tokom moglo se zaključiti ne samo po reviziji pravilnika, već i po nizu drugih događanja. Otkad se 1965. godine vratio iz emigracije u Beograd, koji ga je toplo prihvatio, Crnjanski je više puta bio povod raspravama o bujanju srpskog nacionalizma. Te rasprave, koje su najčešće inicirane iz Zagreba, nisu se vodile samo u književnim krugovima. One su se na svoj način nastavljale i u visokim političkim forumima, na kojima je konačnu ocenu o svemu, pa i o tome, davao Josip Broz Tito. Na jednoj od sednica Izvršnog komiteta CK SKJ, na kojoj se raspravljalo i o delovanju nacionalista u pojedinim sredinama, prepucavanje između Beograda i Zagreba o povratku Crnjanskog našlo se i u centru pažnje tog skupa. Izražavajući lično nezadovoljstvo što se Crnjanski vratio, Tito je tom prilikom rekao: “Šta je njega trebalo dovlačiti ovamo... Time smo pogoršali stanje. Evo, na primer, u Hrvatskoj, i u drugim krajevima, gledaju da je to bilo upereno protiv njih. Smatraju da je to bila demonstracija” (Stenografske beleške sednice Izvršnog komiteta CK SKJ, 11.11.1965). Kada je sredinom 1971. bilo jasno da će Miloš Crnjanski biti nezaobilazan kandidat za NIN-ovu nagradu, sasvim je izvesno da je srpsko liberalno rukovodstvo, iako za to nema pouzdanih dokaza, pokušavalo da preko rukovodilaca “Politike” i NIN-a formalnim razlozima omete dodeljivanje nagrade Crnjanskom. Ako su i postojali ideološki razlozi, oni u tom slučaju nisu bili primarni. Presudna je bila želja da se izbegnu novi napadi na srpsko rukovodstvo, koje nije bilo u milosti Josipa Broza Tita. Nepotpisani tekst na dve strane u NIN-u, pod naslovom “Roman o Londonu - roman godine” više je govorio o uzrocima kašnjenja nego o vrednosti nagrađenog romana, koji je jednoglasnom odlukom žirija proglašen najboljim literarnim ostvarenjem u protekloj godini. Naglašavajući da se zbog “nedramatičnog zakašnjenja, koje je, da paradoks bude veći, bilo radnog karaktera, oko NIN-ove nagrade u javnosti počela stvarati emocija koja nije bila sasvim literarne naravi”, pisac teksta Frane Barbieri, tadašnji glavni urednik, prvo se kritički osvrnuo na one koji su tvrdili da je zakašnjenje “bilo uzrokovano dubokim kontroverzama naraslim oko jedne sasvim određene knjige, ili, bolje rečeno, oko jednog sasvim određenog pisca”, usled čega se u središtu pažnje “našao i sam žiri, koji je u stalnom sastavu, potpuno autonomno i potpuno autoritativno, radio više od jedne decenije”. Priznajući ipak da “ono što se dešava u društvu u celini neminovno ima uticaja ne samo na spoljne determinante nagrade već, istovremeno, i na njenu suštinu”, pisac teksta je objasnio da je NIN, kao osnivač i nosilac nagrade, poslednjih sezona počeo da se “intenzivnije bavi razmišljanjem o potrebi da se nagrada u mnogo većoj meri nego dosad učini istinskom svojinom čitavog podneblja koje pokriva”. Zatim, da u procenjivanju kulturnih vrednosti pojedinih nacionalnih sredina učestvuju i predstavnici tih sredina. Tu potrebu autor je obrazložio činjenicom da je stalni sastav žirija, iako sastavljen od najprestižnijih kritičara, formirao osećanje da se “romansijerske vrednosti čitavog srpskohrvatskog jezičkog područja, ipak, procenjuju sa stanovišta vrednosnih kriterijuma jedne uže sredine, ili, čak, jedne manje grupe neopozivih presuditelja - ma koliko su u pitanju ličnosti od literarnog ili moralnog integriteta”. Iz svega toga, po tumačenju pisca objašnjenja, proistekla je potreba da se rekonstruiše mehanizam nagrade, da se mandat članova žirija ograniči i da se njegov sastav dopuni kritičarima koji će reprezentovati nacionalne kulture čitavog srpskohrvatskog jezičkog područja. I kad je sve to učinjeno i snabdeveno odgovarajućim samoupravnim odlukama, redakcija NIN-a se, uz dužnu zahvalnost, oprostila od trojice članova žirija - Borislava Mihajlovića Mihiza, Zorana Mišića i Muharema Pervića. MILOŠ MIŠOVIĆ (NIN, 11.1.2001)

Vi ste već objavili jednu studiju o ovom romanu koju je pisac Istorije srpske književnosti Jovan Deretić ocenio kao “najpotpuniju i najoriginalniju interpretaciju ovog romana”. Je li to predstavljalo prednost ili opterećenje za pisanje pogovora za ovo izdanje Romana o Londonu?

- Kada sam prihvatio da napišem pogovor, to je značilo da sam odlučio da ne ponovim nijednu rečenicu, ni ideju, niti argument iz knjige “Crnjanski i Mefistofel”. Jer, na pretpostavci o potpuno novom tekstu počiva etika ovakvog posla. Bilo je, otud, potrebno “zaboraviti” sve napisano, pronaći nepoznatu perspektivu u sagledavanju pripovedanja Crnjanskog. To nije bilo lako.

I pre nego što se pozabavimo samim pogovorom, hteo bih da čujem vaše mišljenje o mestu koje ovaj roman zauzima u vrednosnoj hijerarhiji Crnjanskovih romana. Zašto mu je kritika u početku pristupala sa priličnim potcenjivanjem?

- Iako osporavan, “Roman o Londonu” je dočekan mnogo bolje od “Druge knjige Seoba” i “Hiperborejaca”. NIN-ova nagrada je presudno uticala na njegovu prihvaćenost i popularnost: bio je godinama najprodavanija knjiga Crnjanskog. Sam Crnjanski je kazao da je to njegova labudova pesma u romanu, kao što je “Lament nad Beogradom” bio njegova labudova pesma u stihu. Roman je višestruko prerađivan, on je pisan sa namerom da potvrdi piščeve moći. To je knjiga koja opisuje modernu sudbinu: posebno sudbini emigranta, tako aktuelnu u čitavom DŽDŽ veku. Ispod ovog najuočljivijeg sloja, Crnjanski je magistralno ostvario jednu od najdubljih književnih priča: parabolu o đavolu. Tu se njegovo pripovedanje utkalo u onu liniju svetske književnosti koju predstavljaju, u prošlosti, dela Miltona, Getea i Dostojevskog, a u DŽDŽ veku romani Tomasa Mana i Bulgakova. Iako nema onu monumentalnost koju postiže “Druga knjiga Seoba”, niti onu pripovedačku radikalnost koja karakteriše “Hiperborejce”, “Roman o Londonu” ima metafizičku dubinu koja je u rezonanci sa najvećim delima svetske književnosti. To je treća velika knjiga poznog pripovedanja Crnjanskog.

Pogovor počinjete tvrdnjom da Roman o Londonu kod čitalaca pobuđuje uglavnom jedinstven doživljaj. Šta na to presudno utiče?

- To je, prvo, iskustvena činjenica: veliki broj tumača ovog romana ponavlja kako je tragično osećanje života dominantno u “Romanu o Londonu”. Taj utisak, zatim, nije proizvoljan. Jer, u pripovedanju Crnjanskog postoji mehanizam prenošenja tragične emocije od junakovih doživljaja preko pripovedačevih kazivanja do čitalačkog doživljaja. Ta emocija je, dakle, tako oblikovana da se nezaustavljivo prenosi. To onemogućava nadmoćni stav nad udesom kneza Rjepnina, jer izneveravanje ove emocije otkriva da je čitalac inferioran u odnosu na ono što je pročitao. Pitanje je sad: zašto je to tako?

Na šta mislite kada govorite o narativnim konfliktima u Romanu o Londonu?

- Zamisao Crnjanskog od početka je neskrivena: knez Rjepnin će se ubiti. O čemu se onda pripoveda na 700 strana? O tome kako njegova misao o samoubistvu stiže do čina. Šta se, međutim, dešava na tom putovanju kroz vreme? Stavljaju se u dejstvo nadlični sukobi u pripovedanju: između pripovedanja koje odvlači od priče u kojoj vreba kneževa smrt. Između želje iz koje izvire pripovedanje i smrti koja je osnovna sugestija bivstvovanja. To otkriva sukobe u samoj želji: između želje za pripovedanjem i želje za pričom, seksualno-koitalne želje i želje za smrću. Junaci “Romana o Londonu” su okupljeni oko narativnih figura koje oblikuju ples između želje i smrti u “Romanu o Londonu”.

Sagledavajući Rjepninovu sudbinu, zaključujete da on od jednog autentičnog gubitnika postaje tragički junak? Šta obeležava taj proces?

- Unutrašnja promena junakove egzistencije praćena je promenom načina pripovedanja: gubitnik - kao jedan od važnih motiva Crnjanskog - postaje tragički junak zato što se romaneskna pozornica pretvara u scenu tragedije, pa junak iz pripovedačkog prelazi u dramski okvir svoje sudbine. Rjepnin je gubitnik ne zato što nema nikakvih vrednosti nego zato što ima velike egzistencijalne vrednosti. Na toj pretpostavci je moguća tragedija. Tek u dramskom okviru njegova sudbina dobija svoju jačinu. Nije, takođe, moguć podsmeh upućen tragičkom junaku. Zato se emocija pripovedanja obavezujuće rasprostire do čitaoca. U tom rasprostiranju ona obuhvata pripovedača, jer on od bezlične svesti postaje egzistencija: tragički junak zahteva pratnju lude.

Dosta pažnje poklanjate posmatranju glavnog junaka u odisejevskoj paraleli. U čemu se ona najviše ispoljava?

- Metafizika “Romana o Londonu” vezana je za parabolu o đavolu, koja okuplja motive hrišćanske tradicije. Egzistencija se rasvetljava u “Romanu o Londonu” u horizontu tragedije: tu se okupljaju motivi antičke tradicije. Slika života kao pozornice - iako se vezivala za Šekspira - ima svoje stoičke reflekse. A stoici su imali posebno shvatanje samoubistva. Rasuti elementi paralele sa Odisejem, koji su ispunili pripovedanje Crnjanskog, otkrivaju tragičkog junaka u Rjepninu. Crnjanski postavlja Rjepnina u odisejevsku paralelu zato što tako - diskretno, a izvanredno - rasvetljava junakovu egzistenciju u tragičkom okviru. Jer, Odisej je ne-tragičan čovek, za razliku od drugih antičkih junaka: on se vratio u otadžbinu, za razliku od Rjepnina, on se nije ubio. U odnosu na svoja ranija kazivanja o Odiseji i u odnosu na svoje ranije pripovedačke upotrebe odisejevskog motiva, Crnjanski ovde oblikuje jedno posebno shvatanje.

Zanimljivo je u ovom pogovoru vaše razmatranje nekih političkih konotacija romana. U čemu ih sve vidite?

- Jedan od razloga osporavanja “Romana o Londonu” kod nekih uglednih kritičara kao da je bio u tome što knez Rjepnin pokazuje simpatije za Sovjetski Savez i nesimpatije prema englesko-demokratskom svetu. Moguće je da se Crnjanski trudio da time pošalje neku poruku okolini. Ključno je, međutim, što je ona tako oblikovana da ne remeti tragički lik. Danas, kada su se okolnosti promenile, vidimo kako je to poslednji dokaz kneževog gubitništva: dokaz s one strane groba. Jer, knez se kladio na ono što je izgubilo epohalnu utakmicu. Na šta bi se, inače, jedan autentični gubitnik i mogao kladiti? Rjepninovo ogorčenje nam je, istovremeno, podarilo i diskretni portret borca-za-demokratiju. Taj portret je ironičan, umetnički savršen i kao da je plod naših iskustava. Crnjanski nije verovao ni u komunizam ni u demokratiju. (Uzgred, ni u fašizam ni u nacizam.) A živeo je u takvim režimima. Otud je umetnička motivacija potpuno ispunila političke aluzije “Romana o Londonu”, preokrenula ih i uklopila u jedan drukčiji registar.

Naslov vašeg pogovora glasi: Koliko kišnih kapi? Šta ste sve hteli ovim naslovom sugerisati čitaocu Romana o Londonu?

- Naslov se, u starim poetikama, kao kod Šopenhauera, shvatao kao “monogram sadržaja”, kao nešto što treba da nas tačno obavesti o sadržaju. U naše doba, pak, Umberto Eko ga shvata kao “interpretativni ključ”. To podrazumeva izvesnu tajanstvenost. Crnjanski je tako naslovljavao svoje knjige. Naslov pogovora je, otud, moj pozdrav piscu, s ciljem da bude enigmatski: u Londonu često pada kiša, tako se može nasloviti meteorološki izveštaj, to ne bi loše izgledalo i na početku neke studije iz hidrologije. Postoji, međutim, jedno mesto u “Romanu o Londonu” na koje se taj naslov odnosi. Ono izgleda sasvim obično. Oko lako pređe preko njega. Duh se ne uzburka nad njim. A na takvim mestima skrivena je sposobnost Crnjanskog da ono što izgleda tako svakodnevno, tako očigledno, iznenada otkrije kao neobično i preokrene njegov lik u autentično metafizičkom svetlu. Odjednom detalj pokazuje onu umetničku veličinu čiju smo snagu osetili u susretu sa ogromnim prostorima “Romana o Londonu”.