Scenario neuspeha

Valjda izmučen, a, sudeći po držanju, i iznerviran događanjima posle poziva kosovskim Srbima da izađu na izbore, Boris Tadić je rekao da je “Demokratska stranka spremna za izbore do kraja godine”.

Možda je to trebalo da bude opomena vladi čiji rejting je, prema raspoloživim pokazateljima, manji od rejtinga vlade Zorana Živkovića. A Živkovićeva vlada se povukla zbog poziva da to učini, pored ostalih i aktuelnog premijera Vojislava Koštunice, jer je njena izmerena popularnost niska. Moglo bi se reći da vladi Vojislava Koštunice, inače manjinskoj, legitimitet nije davala njena popularnost, nego upravo podrška Borisa Tadića, koji je u junu promovisan u političku ličnost broj jedan, i njegov tada izrečeni stav da je “Srbiji potrebna politička stabilnost”, bar godinu dana, a u svakom slučaju do donošenja novog ustava.

Zbog toga Tadićevo pominjanje prevremenih izbora predstavlja pretnju vladi, ali ujedno i priznanje neuspeha sopstvenog političkog projekta. Izjasnio se da je Srbiji potrebna stabilnost i da zato neće obarati vladu (mada neki kažu da je to zbog toga što još nema sasvim sređene prilike u svojoj stranci) i tako je propustio povoljan period najveće popularnosti njegove Demokratske stranke koja je po svemu sudeći kulminirala na lokalnim izborima i neće se više ponoviti. To je, između ostalog, izgledalo i kao dobar plan, takoreći spasonosan u našim rđavim političkim prilikama: dogovor oko ustava, pa novi izbori. Birači bi u tom sluačju verovatno nagradili trezvenost i kooperativnost dveju demokratskih stranaka, što bi bilo i dobra najava njihove buduće koalicione saradnje. Postojala je nada da protiv takvog razvoja ništa ne bi imala čak ni Srpska radikalna stranka koju bi želja za izborima (na svim nivoima - ističu oni) motivisala da dâ svoj nezamenljivi doprinos usvajanju novog ustava.

Ako, dakle, izbori budu u decembru ili tu negde, znači da taj plan propada i da su se glavni nosioci projekta, DSS i DS, pokazali kao sasvim nesposobni da zajedničkom političkom akcijom nešto konstruktivno doprinesu i, sledstveno tome, znak biračima za koga bi u tom slučaju trebalo glasati, dakle za radikale.

Nekakva provizorna projekcija političkih dešavanja mogla bi pokazati da čak i takav rasplet DSS-u možda i ne bi bio mrzak. Naime, prema poslednjim dešavanjima u Skupštini i izlaganju Vojislava Koštunice koji je evocirao uspomene iz dosovskog perioda upamćenog, kako vidi premijer, po korupciji, obnovljena je arhetipska mržnja na relaciji DSS-DS. Uopšte ne treba isključiti mogućnost da u DSS-u prevlada uverenje onih koji bi voleli da njihova stranka prođe makar i lošije na izborima pa da, kao “mlađi partner” formira koaliciju sa radikalima, nego da prođe dobro pa da, kao i dalje ipak “mlađi partner”, vladu formira sa omraženim DS-om. DSS ima tu prednost što je, kako je to rekao i njen funkcioner Dragan Šormaz, “stranka sa najvećim koalicionim potencijalom, svi hoće sa nama u koaliciju”. To DSS-u daje manevarski prostor koji ga čini nezamenjivim političkim faktorom bez obzira na drastičan pad podrške u odnosu na poslednje parlamentarne izbore.

Ipak, kako je izneo Vladimir Goati, politički analitičar, plan DSS-a bi mogao biti jednostavniji. Potrebno je zadržati dosadašnji stav “ustav pa izbori”, i taj ustav će vladu kao neki pojas za spasavanje održavati na površini jer, misli Goati, referendumski zahtev za promenu ustava je “ravan naučnoj fantastici”. To je već druga sličnost vlade sa jednom od prethodnih, ovog puta Đinđićevom, koja je takođe sumnjičena da se samo pretvara da priprema promenu ustava da bi dobila na vremenu. Činjenica je da od početka leta nema nikakvih novih informacija o sudbini ustava i niko ne javlja gde je zapelo.

Izvesna komplikacija u najavi sastoji se u tome što SRS traži, kako smo rekli, izbore na svim nivoima, uključujući i predsedničke, a prema rečima Tomislava Nikolića, uklanjanju Tadića u toj stranci daju čak i prednost u odnosu na smenjivanje vlade. Tadić je, međutim, sveže izabran, još nema naznaka da mu je zvezda potamnela, mada mu držanje oko kosovskih izbora svakako nije povećalo rejting i ne bi bilo rezonski održavati izbore za to mesto, pogotovu ako bi budući ustav predvideo (kao što izgleda da hoće) sličnu ustavnu poziciju predsednika i način njegovog izbora. Zatezanje radikala oko ovoga bi takođe moglo upropastiti izglede za novi ustav i dovesti do novih izbora, ali bi situacija bila drugačija jer bi kao krivac za neuspeh ustavnog projekta u tom slučaju bili prepoznati radikali.

Koliko je prećutni pakt između DS-a i DSS-a bio varljiv najbolje se vidi po tome kako je propao - oko poziva na kosovske izbore. Temperatura u vezi s tim pitanjem je potpuno nepotrebno podignuta - reč je, realno, o nečemu što nije predmet stalne brige građana Srbije i oni jednostavno nemaju dovoljno informacija da bi o tome imali izgrađen i zreo stav. Pošto, dakle, nije bilo osnova da se odluka donese “iz glave”, građani su se opredeljivali “iz stomaka”, emotivno, a to je svakako više odgovaralo političarima koji imaju isključiv stav.

Bilo kako bilo, i Tadić i Koštunica su sasvim lepo mogli da zadrže svoje oprečne stavove i prepuste Srbima na Kosovu da postupe po sopstvenom nahođenju, kao što, po prirodi stvari, mora i biti. Umesto toga, usledile su demonstracije ispred vlade protiv Tadića, Tadić je optužio vladu da protivzakonito organizuje demonstracije..., i dve demokratske stranke su se ponovo našle jedna naspram druge. U poslednje tri-četiri godine izgrađena je značajna infrastruktura za ovaj politički sukob, a u DS-u je ona svakako oličena u Čedomiru Jovanoviću, koji ne skriva da Vojislava Koštunicu i njegove sledbenike smatra običnim političkim opskurantima. Jovanovićeve pristalice ovih dana u DS-u traže formiranje frakcije i dodatno zaoštravanje stava prema vladi.

U čitavu priču uklapa se izjava ministra pravde Zorana Stojkovića koji je rešio da razotkrije stav vlade o pitanju isporučivanja Haškom sudu: nećemo nikoga da isporučimo, a mogu sami da se predaju. Kao legalistički smokvin list za takav stav poslužila je odluka ranije, Živkovićeve vlade, da bi isporučivanje generala predstavljalo opasnost za državu. “Dok taj zaključak ne bude izmenjen na nekoj od sednica vlade, generale neće niko hapsiti”, rekao je Stojković, kao da je neko drugi, a ne on, najnadležniji da pokrene to pitanje - ako smatra za shodno. Zoran Živković je, inače, potvrdio da je pre oko godinu dana takva odluka stvarno doneta, ali, objasnio je, u to vreme dvojica od četiri generala bili su u aktivnoj službi, a policija je demonstrirala protiv njihovog izručivanja.

Tu dolazimo do još nečega što je rekao Vladimir Goati, a to je da vlada “posle dva razorna poraza” nije više u stanju da donosi važne a nepopularne odluke. I možda ne želi da u mogući sumrak svoje vladavine odrađuje prljav posao i učini plezir nekome drugom, recimo Demokratskoj stranci, da posle izbora izađe na, što se Haga tiče, čist teren.

No, bez ikakve veze sa datumom eventualnih prevremenih izbora, ono što je alarmantno a ostalo je ovih dana nerasvetljeno, jeste slučaj predaje LJubiše Beare i mogućnost da je vlada u dosluhu sa haškim optuženicima. Vlada je “zalegla” iza Beare, tvrdeći da se predao, međutim, iznenađujuće verodostojnim su se pokazale tvrdnje iz haškog tužilaštva da u stvari nije bilo tako i da je Karla del Ponte obavestila srpske vlasti gde se Beara nalazi, posle čega je ovaj “rešio da se preda” i pozvao i druge optuženike da učine isto. Sve ovo nije od značaja za dalju Bearinu sudbinu, ali iznenađuje mogućnost da Vlada Srbije tajno šuruje sa licima sa haške poternice, i to ne sa zaslužnim generalima, nego sa osumnjičenima za Srebrenicu u kojoj je, prema upravo ovih dana prezentiranim podacima, likvidirano između osam i devet hiljada ljudi.

Poslednji događaj koji je od značaja za sudbinu vlade jeste imenovanje tri (u stvari, dva) nova ministra. Politički protivnici su i dosad sa podsmehom kvalifikovali Koštuničinu ekipu kao “politički otpad” zbog poraznog rezultata ministra kulture Dragana Kojadinovića na gradonačelničkim izborima u Beogradu, na kojima je bio pretposlednji sa obeshrabrujućim brojem glasova. I pošto to valjda nije dovoljno iritiralo birače, vlada je u svoje redove uvrstila i onog poslednjeg na tim izborima, Slobodana Vuksanovića. Problem nije što bi Vuksanović bio nepodesna osoba za ministra prosvete (od LJiljane Čolić teško da je bila neka nepodesnija), već što je potpuno nejasno kakva politička ideja stoji iza ovog transfera. Vuksanovićev motiv je jasan, postao je ministar, i mogao je sasvim lepo to da bude i bez beogradske katastrofe. Ali, šta je motiv DSS-a? Nije valjda Vuksanovićevih 1,6 procenata u Beogradu?

Ili je, prosto, počela voda da ulazi u uši.