Frakcija ili vanredna skupština DS

Suština politike je rasprava o idejama i načinima njihovog ostvarivanja. U demokratskim društvima stranke artikulišu tu politiku. Da bi DS bila uspešna u političkoj raspravi sa drugim strankama u Srbiji, mora biti sposobna za taj proces i unutar stranke. Ako u ovom trenutku Boris Tadić kohabitira sa Koštunicom, Labusom, Draškovićem, Ilićem i posredno sa Dačićem uveren sam da mu neće biti problem da kohabitira i sa mnom. Tim pre što su nam ciljevi isti. Da nije tako, da su nam ciljevi različiti, ne bih pravio frakciju već bih osnovao novu stranku. Frakcija, po meni, samo definiše drugačiji put do istog cilja.

Sadašnja situacija u DS i njena pozicija na političkoj sceni nameću raspravu o alternativnom putu jer zvanični, po meni, nije dobar. To želim da uradim kroz frakciju u DS. Statut stranke ne predviđa frakcije, ali ih i ne zabranjuje. Za tumačenje Statuta nadležna je Statutarna komisija koju je izabrala Skupština. Ni Boris, ni ja, ni bilo koji drugi pojedinac ne može da tumači Statut stranke. Za mene je redosled poteza tu jasan. Tražim da se u okviru DS omogući delovanje liberalno-demokratske frakcije, a Statutarna komisija, Predsedništvo i Glavni odbor o tome treba da se izjasne. Ako njihovo tumačenje Statuta bude drugačije od mog, spreman sam za vanrednu Skupštinu stranke. Na njoj bi se odlučivalo o unutarstranačkoj reformi koja bi legalizovala ili osporila moju ideju. Ja nemam strah od takve skupštine jer sam siguran da će ova biti održana u skladu sa Statutom, za razliku od prošle.

Na prethodnoj Skupštini za mene, odnosno za moj program, prema zvaničnim rezultatima, glasala je gotovo polovina delegata. Ti ljudi su ostali bez mogućnosti da utiču na stranačku politiku i ja imam obavezu prema njima da pokušam da utičem na zvaničnu politiku stranke. Nemam nikakvu posebnu želju da se dopisujem javno sa predsednikom Srbije. Ali nisam ni spreman da uz kaficu i ratluk, iza kulisa, mimo javnosti, pristajem na neobaveznu konverzaciju. Dosta sam to radio. Recimo, maja prošle godine kada se odlučivalo o raspisivanju vanrednih izbora po izlasku iz vanrednog stanja, zatim tokom afere Bodrum, u fazi podizanja optužnica protiv četiri generala, ili u poslednjim danima koalicije DOS. Ovo društvo treba da čuje istinu o svemu, a ja ne mogu da je saopštim u svojoj stranci. Do sada je naime postojala praksa da se oni koji izgube izbore za najviše funkcije u stranci, kooptiraju u GO, upravo zbog toga što sama kandidatura podrazumeva ispunjenje statutarnih uslova koji znače podršku dela članstva. To je omogućavalo da se bar na GO čuje stav i onih čiji kandidati “nisu prošli”. Na poslednjoj Skupštini ta praksa je napuštena. Mislim da zbog toga štetu trpi DS, a ne ja. Šteta će biti i veća, jer aktuelno rukovodstvo prećutkuje mnogobrojne zahteve za kooptiranje istaknutih članova u GO.

Stranka je organizacija koja mora da ima unutrašnji život, u njoj mora postojati tržište ideja koje će nametati ritam promena. Stranka mora da se stalno menja jer se menjaju okruženje i okolnosti u kojima deluje. Ja sam za berzu, a ne za kolhoz. Pružam šansu svojoj stranci da kaže za šta je, jer bez dijaloga, konkurencije, plana, ideja nema napretka. To danas nije slučaj u DS zbog toga što su ideolozi stranke opsednuti demokratskim centralizmom Partije kojoj su dugo i verno služili. A demokratski centralizam nije statutarni princip DS, niti je životni princip većine članstva. Niti bilo koje moderne evropske građanske stranke. Građanske, mislim ni komunističke, ni fašističke. Pa ugledajmo se bar na evropske socijaldemokratske partije čijem udruženju pripadamo.

Ako se krene mojim putem, prestaćemo da komentarišemo i opisujemo Srbiju u 21. veku, da maštamo i da se mrštimo oko novih vrednosti koje moramo da uspostavimo. Dobićemo akciju i rad. Jer nije posao stranke da se bavi analizama i komentarima stvarnosti, već joj je posao da aktivno radi na ostvarivanju svojih ideja i politike za budućnost. Okolnosti su se za proteklih godinu dana promenile, ali politika stranke nije pratila te promene.

Javnosti su poznate razlike između mene i zvanične politike DS, odnosno Borisa Tadića.

Najvažnija je u ceni, smislu i posledicama Tadićeve politike kohabitacije. Jer kako je našoj stranci rastao rejting, tako je Srbija propadala pod Koštuničinom nesposobnom vladom. I to je naizgled povezano. Ali samo na kratak rok. Jer sa rastom rejtinga, rastu i očekivanja i odgovornost. A onaj ko je nesposoban da uradi ono što se od njega očekuje, osuđen je na poraz i marginalizaciju. Dakle što duže opstane Koštuničina vlada, to će DS biti sve odgovorniji za posledice Koštuničine politike. Postaće nevažno ko je ko, ko je vlast a ko opozicija. U nama će ljudi, umesto lidera u reformama, videti saučesnike u vraćanju Srbije u prošlost. A to će se odraziti na naš rezultat na sledećim parlamentarnim izborima, jer građani su nama puno dali i sa razlogom puno od nas očekuju. Ishod lokalnih izbora je pre ovakvo upozorenje, nego istorijski uspeh. NJihovo upozorenje nama da nisu zadovoljni pasivnošću koja se svodi na bežanje od odgovornosti. Odnosno kohabitacijom. Jer ona koristi samo Koštunici i politici prošlosti koju sprovodi vlada.

A za to vreme mi se ponašamo kao da je to normalno, kao da, uz verbalne rezlike, imamo zajedničke ciljeve s njima. Smaramo ljude pričom o stabilnosti, kao da je ona sama sebi cilj. Do stabilnosti se stiže kroz napredak, modernizaciju, ekonomske reforme, privatizaciju, usvajanje evropskih standarda, suočavanje sa prošlošću. Za takvu stabilnost treba da radi DS, jer on zbog toga i postoji. Ali takav DS mora da ima viziju i plan. Ne vidim ni jedno ni drugo danas u zvaničnoj politici moje stranke. Vidim samo napor da ovo što ne valja potraje što duže.

Parlament Srbije je potpuno izgubio legitimitet, ni izbliza ne predstavlja volju građana iskazanu na predsedničkim i lokalnim izborima. Detronizovana vlada otvoreno propagira nepoštovanje zakona, a u ime legalizma svoj opstanak pravda donošenjem novog ustava. Niko iz DS ne radi svoj posao. Čak i ne podsećamo Koštunicu kako je prošle godine minirao donošenje ustava u rokovima iz Ustavne povelje. Argumenti su mu bili da tadašnji parlament ne odražava volju građana i da prvo treba raspisati vanredne parlamentarne izbore. Sve što je tada pričao, sada važi mnogo više.

Kuda sve to vodi? Po meni, ka koncentracionoj vlasti, koju Koštunica uspešno uspostavlja, kad već nije uspeo da sastavi koncentracionu vladu. Da li to žele naši članovi i simpatizeri? Da li to žele naši birači? Da li to žele birači koji ne izlaze na izbore?

Ako se Srbi sa Kosova pozovu na izbore kroz jasnu kampanju se mora mnogo toga učiniti da da bi oni stvarno na izborima i učestvovali. Jer će u suprotnom pomisliti da je poziv upućen kako bi se on čuo u Briselu i Vašingtonu, a ne ostvario u Mitrovici i Štrpcu.

Ako se želi stvarna reforma vojske, prvi korak mora biti razlaz sa onima zbog kojih ta vojska mora da se reformiše.

Ako se želi saradnja sa Hagom, moraju se ukloniti prepreke koje je onemogućavaju. Najveća je Vlada Srbije i nalazi se u Nemanjinoj ulici.

Ako smo za tranziciju, moramo izaći sa novim konceptom, a ne reanimiranom verzijom iz 2001. godine.

Zbog svega ovoga mislim da je potrebno otvoriti raspravu u našoj stranci. Demokrate moraju da krenu u susret događajima, jer će ih u suprotnom vreme prevazići, a radikali ostati jedina opozicija Koštunici.

Demokratska stranka mora biti sposobna da jasno kaže kako modernizacija Srbije znači potpuni otklon od političke tradicije Srbije koja se, nažalost, sastoji od narodnjaštva, načertanija, populizma, komunizma, zavera, lažnog patriotizma i kvazijedinstva.

Siguran sam da nam vreme ističe. Meni se žuri. Zato sam za liberalano-demokratsku frakciju u Demokratskoj stranci. Oni koji mi u javnosti osnivaju novu stranku su isti oni koji nemaju argumente za raspravu sa mnom unutar DS. Sa mojom frakcijom u DS mi možemo biti samo jači, nikako slabiji. Jači za tu demokratsku razliku.

ČEDOMIR JOVANOVIĆ