Arhiva

Kad se vatre mere istom temperaturom

Dragan Jovićević | 20. septembar 2023 | 01:00
Kada se 6. aprila bude popeo na binu sale Amerikane u Domu omladine sa svojim jedanaestočlanim bendom Drum, Brass and Keys, harizmatični i autentični muzičar, kantautor i perkusionista Igor Vins neće samo predstaviti svoje nove pesme i izvesti poznate numere, već će još jednom suočiti svoju publiku sa onim što se sada od njega očekuje - fuzijom i mešavinom brojnih žanrova i stilova. Upravo su takve njegove pesme, raznovrsne, protkane zvucima sa svih strana sveta. NJegova muzika, kao koktel afro, soul, rege i rok zvukova, sa mirisom fanka i dodirom latino bita i sa barem jednom „voćkom“ iz Srbije kako voli i sam da kaže, specifična je ne samo po ritmovima već i po tekstovima koji pesme nose. A sve je krenulo od Afrike, koja je ključna inspiracija za njegov rad. „U zapadnoj Africi je kao u bajci“, počinje priču na početku razgovora za NIN. „Mali je magična zemlja. NJihova muzika deluje arhaično, a opet toliko moderno. To je jedna bogata kultura. Senegal takođe. Tamo sam najviše vremena proveo. Kada bi se sva moja putovanja po Africi sabrala, tamo sam najviše boravio. Čak sam i njihov jezik volof progovorio“ (smeh). Poznata je vaša saradnja sa tamošnjim muzičarem Femijem Kutijem? Bili ste i ostali prvi i jedini belac koji je svirao bilo sa njim ili njegovim ocem i bratom? I više od toga. U Nigeriji ima oko 200 naroda i mnogo jezika. Tri glavna naroda su Joruba, Hausa i Igbo. A u bendu Femija Kutija i u bendu njegovog oca i brata, nikad nije bio čak ni član nekog drugog naroda Afrike, osim plemena Jorube kojima i sami pripadaju, a kamoli iz Evrope ili ostatka sveta. Kako ste onda uopšte uspostavili saradnju? Kada sam ga prvi put slušao na Tašmajdanu 2002. godine njegova muzika me je oborila. NJegova muzika i energija su me nosili i inspirisali. Želeo sam da odem u Nigeriju, da vidim taj njegov čuveni klub, to Svetilište, kako se i zaista zove hangar u kome on nastupa. I to nije samo klub, već je i centar kulture u Lagosu koji je jedan od najopasnijih gradova na svetu. Ništa ne može da se poredi sa tim gradom, po opasnosti življenja. I u tom svem haosu, njegov klub predstavlja simbol otpora, kulture, borbe za bolji život… Otišao sam tamo sa namerom da samo izrazim naklon prema onome šta on radi. Ali pri tom našem prvom susretu desilo se nešto vrlo posebno. Femi Kuti mi je nakon razgovora poklonio svoje unikatno odelo, što je bilo veliko iznenađenje! Odmah sam ga obukao i sve osoblje kluba me je tada gledalo sa nekim strahopoštovanjem, pitavši se ko je sada ovaj važan čovek kome je Femi poklonio svoje odelo koje do tada nikada nikome nije poklonio. NJegov menadžer mi je čak rekao da su mu mnogi gosti koji dolaze iz raznih delova sveta nudili i veliki novac da im proda to svoje prepoznatljivo odelo, što on nije nikada uradio. I to me je bilo dirnulo. On je osetio ne samo moju strast, već i da doživljavam muziku na način koji je njemu blizak. NJegovi koncerti, koje sam slušao i po Evropi bili su preemotivni za mene. Izazivali su u meni i sreću i tugu. Želeo sam da budem deo toga, da budem unutra, ali ni na kraj pameti mi nije bilo da ću postati deo benda, pre svega jer sam znao da tu nastupaju samo članovi njegovog naroda. I jednog dana, tokom festivala Felabration, zahvaljujući njegovom bubnjaru, izašao sam na binu i zadao ritam koji je Femi sa osmehom odobrio. Potom, nastup na Egzitu 2011. godine ću zauvek pamtiti! Tada me je Femi pozvao da čitav koncert sviram sa njima. Predstavio me je kao velikog prijatelja koji je deo njihove borbe. Predstavio me je sa posebnim poštovanjem, veoma emotivno. To je zaista bilo posebno i neuobičajeno jer Femi nikada, baš nikada ne predstavlja svoje muzičare. I onda me je 2015. potpuno neočekivano pozvao da se priključim njihovoj turneji u Evropi, kada ih je njihov perkusionista napustio. Od tada sam svirao nekoliko svetskih turneja sa njima. Da li muzika može nešto da promeni? To je večno pitanje. Ali sigurno je da bi svet bio neuporedivo gori da nema muzike. Muzika nas čini budnima i održava taj plamen u mislima i srcima nama koji je osećamo. Obogaćuje nam duh, a samim tim, verujem, čini nas i humanijim. Ipak, ponekad se čini da koliko god i sam želiš nešto da kažeš o društvenoj klimi ovde, ne produbljuješ, ali si opet društveno angažovan? Tačno tako, kažem ono što mi smeta, ali često samog sebe pomalo i ukočim pokušavajući iz različitih uglova da sagledam šta je istina pre nego što izrazim neku svoju subjektivnu viziju. Ako nisam siguran da je ta tema sagledana iz više uglova, ne usuđujem se da je stavim u pesmu, kao ni da se bavim stvarima koje lično nisam iskusio. Koje su to teme? Moja najnovija pesma Vreme je, koju ću premijerno izvesti na koncertu, upravo govori o tome da su danas, više nego ikad, izraženije podele u društvu, koje su štetne na svim poljima. Konstantno se delimo umesto da se udružimo, ujedinimo. I to prvo sami sa sobom. Potrebno nam je mnogo više saosećanja sa našim komšijama i sugrađanima, pa odmah zatim i sa bratskim narodima u regionu. Poruka pesme se odnosi na stanje društva u Srbiji, što se apsolutno preslikava i na situaciju u regionu. Pored svakodnevnih iskustava iz lokalnog okruženja, na pisanje te pesme me je podstakao i najsnažniji utisak sa prethodne evropske turneje sa Femijem Kutijem, a to je identična, užarena reakcija publike na koncertima koje smo svirali u Zagrebu, Beogradu, Skoplju, Splitu i LJubljani. Vatra koja se desila na tim koncertima merila se istom temperaturom. Toliko je bilo jasno da svi ti ljudi imaju istu dušu. Na isti način su ispoljavali emocije. Značajna razlika u reakcijama u odnosu na sve druge koncerte koje smo svirali širom sveta. Čak i u NJujorku ili Parizu, gde smo nastupali pred najvećim afrobit fanovima, atmosfera nije bila ista kao u ovim gradovima bivše Jugoslavije. Bilo je drugačije. Za mene, iako poznajem region iz raznih uglova i situacija, ovo je bilo neprocenjivo iskustvo. Ali ono što je posebno zanimljivo je to da su i ostali muzičari iz Femijevog benda potpuno delili moj utisak! I za njih je publika na ovim koncertima bila najvatrenija, posebna. Muzika je delovala na publiku na isti način i to me je inspirisao da progovorim o društvenim podelama. Stihovi poziv za sve ljude koji na isti način vole, čiji osmeh se prepoznaje, čije oči govore sve… možda deluju kao nešto što već znamo, ali govore upravo o potrebi za ujedinjenjem. Podele nas koče i blokiraju. A jedan od ključnih stihova te pesme glasi saosećanje prema bratu svom, prvi je korak ka svetu boljem. Šta vaša muzika govori o vama lično? Govori upravo o toj balkanskoj razapetosti i različitosti porekla naroda koji su ovde prolazili i ukrštali se. Inspiracija dolazi sa više strana sveta. Ne mogu da se ograničavam samo na jedan zvuk. I tako, u jednom trenutku imam inspiraciju za ljubavnu pesmu i poželim da što iskrenije ispoljim tu emociju. A onda narednog dana iz mene dopire potpuno drugi vajb i, uz drugačiju energiju i ritam, želim da kroz pesmu progovorim o društvu, i o svetu oko nas.