Pravna alhemija

Uoči novih izbora za prvog čoveka države Hrvati su ponovo shvatili da žive u zemlji nepresušnih političkih bizarnosti. Predvodi ih činjenica da nacija još ne zna datum održavanja predsedničkih izbora, ali zna da će pobediti dosadašnji predsednik Stjepan Mesić. I birači i kreatori javnog mnjenja slažu se da je pred njima politički cirkus kakav Hrvatska još nije videla, ali državnu administraciju to ne sprečava da za ovu populističku predstavu izdvoji svotu koja se kreće od 13 do 130 miliona evra. Sve zavisi od kalendara. Dvorski pravnici su zajedno s političarima raspravljali kako da od utorka naprave nedelju i zaključili da je to najbolji dan za izbore. Tako piše i u nacionalnom Ustavu koji kaže da predsednički izbori treba da se održe najmanje 30, a najviše 60 dana pre isteka mandata aktuelnog šefa države. Mesićev mandat ističe 18. februara 2005. godine, pa je prvi “zakonom dozvoljeni datum”, utorak, 21. decembar. To ima i svoju cenu, jer su troškovi pravne alhemije koja je utorak kao radni, pretvorila u nedelju kao neradni dan, premašili sve mogućnosti državnog budžeta. Zato je priča o datumima ostavljena za vreme kad domaći pravni, politički i državni vrh budu u boljem raspoloženju.

Bez obzira na to što većinska nacija u Hrvatskoj i njene nacionalne manjine još ne znaju kojeg dana umesto redovnih poslova treba ozbiljno da se pozabave visokom politikom, pred svima već defiluje popis komičnih likova koji žele da postanu šefovi države. Od zvaničnog kandidata vladajuće Hrvatske demokratske zajednice i potpredsednice vlade dr Ive Sanadera Jadranke Kosor, preko ekscentričnog fudbalskog trenera Miroslava-Ćire Blaževića i bivšeg šofera, a onda i saborskog zastupnika LJube Ćesića Rojsa, nekadašnjeg savetnika pokojnog Franje Tuđmana za unutrašnju politiku dr Ivića Pašalića, pa sve do kameleonski obdarenog intelektualca, takođe bivšeg Tuđmanovog savetnika dr Slavena Letice koji sada zastupa krajnje desnu političku i nacionalnu opciju.

Stjepan Mesić potvrdio je da u ovakvoj situaciji nema razloga za zabrinutost. “Kada će se izbori održati to ni ja ne znam, ali znam da ću na njima pobijediti”, ravnodušno je izjavio stanar Pantovčaka 241, poznatiji kao “građanin-predsjednik” i tvorac ovde politički anatemisane činjenice da je za sve narode bivše Jugoslavije Haški tribunal zapravo “Božiji dar”, jer krivicu za ratne zločine sa naroda prenosi na pojedince koji su ih smišljali, podsticali ili izvršavali. Sve ankete govore da Mesić nadmoćno pobeđuje već u prvom izbornom krugu, mada ni većina Hrvata nije oduševljena činjenicom da generali njihove vojske takođe sede u Hagu optuženi za ratne zločine. Tako ispada da je i prosečno obaveštenom čoveku ovde jasno da sudbina zemlje trenutno više zavisi od jednog begunca i jednog dokumenta, nego od biračke volje građana.

Glavni zaplet polazi od glasina da begunac ima dvojnika, a dokument ne samo mnogobrojne kopije, nego i falsifikate. Reč je, naravno, o odbeglom generalu Anti Gotovini i transkriptu Tuđmanovog sastanka sa najužim državnim i vojnim vrhom neposredno pred operaciju “Oluja” u leto 1995. godine. Upozorenje predsednika Tuđmana sa ovog sastanka na Brionima glasi da Srbima treba naneti takve gubitke da i fizički nestanu iz Hrvatske, mada će im on, kako je doslovno rekao, “kao” obećati sva građanska, nacionalna i ljudska prava ako odluče da ostanu. Ovaj deo brionskog dokumenta ujedno je i temelj na kome haška tužiteljica Karla del Ponte gradi svoju procenu da je “Oluja” bila zločinačka akcija usmerena protiv civila s dugoročnim političkim posledicama, za šta, osim Tuđmana kome više ne može da se sudi, veći deo krivice snosi Ante Gotovina, po principu komandne odgovornosti optužen za ratne zločine protiv srpskih civila. Kobna Tuđmanova rečenica tako je kao “duh iz boce” izašla iz njegove bivše kancelarije, a uprkos velikom trudu, niko ovde još nije uspeo da je uspešno demantuje.

Deset godina posle “Oluje” na njenim tragovima zato zapinje svaki ozbiljniji pokušaj Hrvatske da se uskoro učlani u Evropsku uniju. S Karlom del Ponte u tome se slažu svi važniji političari na ključnim šalterima za prijem u Evropu. Veoma sažeto, Hrvatskoj nema mesta u zapadnim integracijama sve dok Ante Gotovina letuje na Jadranu i pije kafu u restoranima mesta Brela kraj Makarske. Pošto iz Haga odlučno tvrde da se Gotovina sa zadovoljstvom odlučuje na takve ekskurzije domaće Ministarstvo pravde, Ministarstvo policije i obaveštajne službe odlučili su se za veoma rizičan potez. U svim medijima razglašeno je da su tragači za odbeglim komandantom “Oluje” zapravo videli nekog stranog turistu koji neverovatno liči na generala sa haške poternice. Naravno, niko ne zna ko je on. U Ministarstvu unutrašnjih poslova ovako paradoksalnu situaciju pravdaju tvrdnjama da samo Karli del Ponte mogu da otkriju ime, prezime i adresu Gotovininog dvojnika. To je, navodno, i učinjeno, ali nema naznaka da je tužiteljica nakon toga zaključila da je “Oluja” zbog pojave nepoznatog turiste postala humanitarna akcija, a Ante Gotovina patriota koji ljudski život ceni više od svoje štedne knjižice. Umesto toga u Zagreb je stigao zahtev da se Gotovini, kao uostalom i Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću, zamrzne sva imovina kojom može da se koristi u begu. Iako se ovde tvrdilo da je to nezakonit akt, nijedan domaći pravnik nije se usudio da to javno saopšti naciji, svestan da će zakoni ionako biti prepravljeni čim evropske institucije još malo povećaju pritisak na Hrvatsku. Posle toga, šef nacionalne diplomatije Miomir Žužul osetio je snažne bolove, hitno je prebačen u bolnicu i sada se leči od otvorenog čira na želucu.

Stjepan Mesić, Jadranka Kosor, Miroslav Blažević, LJubo Ćesić Rojs i ostali predsednički kandidati dotle vode uspavaljujuću predsedničku kampanju kako bi nacija, kad se probudi, shvatila da je sanjala sve one grozne stvari koje u Evropu šalju “neprijatelji svega što je hrvatsko”. Dok ankete Mesiću predviđaju čak 54 odsto glasova u prvom krugu, Jadranka Kosor teško se pomera sa svojih 17 procenata. Smatraju je patetičnom političarkom bez ikakve sopstvene ideje ili vizije koja se u politiku probila u Tuđmanovom skutu, čim se ispisala sa svog radnog mesta novinarke državnog radija u Hrvatskoj i upisala u vladajuću Hrvatsku demokratsku zajednicu. NJenu kandidaturu trebali bi da podrže svi ljudi ugroženi ratom, od ratnih veterana koji danas više nemaju stalni posao, a zdravlje im održavaju antidepresivi, preko domaćica koje nikad nisu radile, ali su zato rodile bar četvoro dece i žive od državne pomoći koju je izdašno davala Tuđmanova administracija, do starih ljudi koji su zavisni od tuđe medicinske, novčane ili psihološke pomoći.

Međutim, Kosorova je zbog nedavnog bizarnog događaja u Makarskoj gde je prisustvovala otkrivanju spomenika poginulim Hrvatima u poslednjem ratu sa Srbima, izgubila podršku dobrog dela ratnih veterana. Kad se Sanaderova zamenica vratila u Zagreb, meštani su na opšti užas shvatili da je trava koja okružuje spomenik poginulima stigla iz Banjaluke, a da je državna vlast od njih to tajila. Zvanični Zagreb i dalje je ćutao o ovoj činjenici, pa je makarskom gradonačelniku Anti Novaku ostalo da smisli priču kako je trava doduše iz Bosne, ali ne iz Banjaluke, nego iz Livna. Kad je gradska uprava Banjaluke ipak potvrdila da je trava njihova, Novak je tvrdio da ju je uzgojio “naš čovjek koji tamo živi”, pa su frustrirani ratni veterani odustali od demoliranja njegove gradonačelničke kancelarije, ali je Jadranka Kosor izgubila mnoge birače. Nešto kasnije, sve ženske organizacije u Hrvatskoj javno su poručile da na izborima nikad neće podržati Jadranku Kosor, poznatu po konzervativnim stavovima koje urbane žene Hrvatske s odijumom odbacuju. Odlučujući se za Jadranku Kosor kao svog predsedničkog kandidata, premijer Ivo Sanader i njegova vladajuća partija zapravo su tražili način da sa što manje poniženja izgube izbore od aktuelnog predsednika Mesića. Kosorovu je u međuvremenu verbalno napao i violentni šofer i bivši gastarbajter LJubo Ćesić Rojs najavljujući da će svoju predsedničku kampanju održati u Kumrovcu, jer možda i on, poput hadezeove ženske zvezde uspe da prođe tamošnju školu koju su, kaže, prošli svi oni koji danas vladaju Hrvatskom.

Drugi rustikalni konzervativac iz izborne utakmice za šefa države je predstavnik Hrvatske kršćansko-demokratske stranke Anto Kovačević. Zovu ga i “madrac-meštar”, jer je političko javno mnjenje zemlje zgranuo svojom saborskom izjavom koleginicama u parlamentu da su one stvorene “za madrace, a ne za mudrace”. NJegove izborne šanse su, dakako, minimalne.

Sledeći predsednički kandidat je poznati konvertit Slaven Letica. U političkoj karijeri još od Tuđmanovog doba stekao je renome “intelektualca-hajkača”. Najpre je u ulozi Tuđmanovog savetnika, uprkos političkom, čak i državnom dogovoru, u hrvatsku javost pustio sadržaj razgovora Franje Tuđmana sa dr Jovanom Raškovićem i tako zauvek onemogućio Raškovićevu pregovaračku poziciju. Zatim je nastavio hajku na poznate književnice i novinarke u Hrvatskoj koje su se usprotivile Tuđmanovom režimu i ratu u bivšoj Jugoslaviji. Slavenka Drakulić, Dubravka Ugrešić, Rada Iveković, Mira Furlan, Jelena Lovrić i njihove istomišljenice doslovno su proglašene “vješticama” pa se Letica smatra i obnavljačem političke inkvizicije u Hrvatskoj. Trenutno se priklonio ekstremno desnoj Hrvatskoj stranci prava Ante Đapića, a osnovna izborna parola mu je “ni pedalj hrvatske zemlje susjedima”.

U najveću farsu izbore za novog predsednika Hrvatske mogao bi da pretvori fudbalski trener Miroslav-Ćiro Blažević. Neumereni obožavalac svega što je izgovorio, učinio ili posedovao pokojni Franjo Tuđman, kaže da mu je životni san da mu nacija više ne viče “Ćiro, pederu!”, kad njihovi fudbaleri gube od protivnika, nego “Ćiro, predsjedniče!” Čovek za koga tvrde da su ga na svečanim Tuđmanovim primanjima na Pantovčaku često zaticali kako se pod stolom igra sa predsednikovim unucima, poznat je i po tome što je rođen u Travniku kao i Ivo Andrić koga nije pročitao, ali i po ručnom zglobu na kome nosi sat identičan onome kakav u svojoj kolekciji ima i bivši američki predsednik Bil Klinton.

Svaka sličnost sa bivšim i sadašnjim predsednicima tu prestaje, ali hrvatska predizborna kladionica sa svim lokalnim ekscentricima tek počinje. Kad god da biraju i koga god da izaberu, građani Hrvatske skupo plaćaju svoju odluku. Ekonomisti su, naime, izračunali da trošak pretvaranja radnog u neradni dan košta 2,5 milijarde kuna ili 350 miliona evra.