Dosije, taj mračni predmet želje

Mediji postoje da bi uznemiravali, podizali tenziju, pružali privid punoće življenja, kontrolisali one male vasione u glavama čitalaca. Proizvode se čitave deponije besmislenih informacija. Jer, cilj i jeste popuniti hard disk, što manje prostora prepustiti nekontrolisanoj dokolici. O “sapunicama” je besmisleno trošiti reči. Živeti glamur preko daljinskog upravljača, odustati od vlastitog života, biti neko drugi.

Možda moja rigidnost potiče otuda što nikada nisam “ubijao” vreme onako kako to rade ljubitelji ukrštenica ili poklonici čistog žanra. Još kao dete dosađivao sam se gledajući vesterne i maštao o filmu u kojem će Indijanci na kraju pobediti. DŽon Vejn je za mene ostao veći negativac od Hitlera. Suština i jeste da se stvore ovisnici žanra gde je sve tako predvidivo i jasno, a ne perverzni individualci koji bi na početku filma ubili islednika, ili dopustili lokalnoj lepotici da bude srećna sa alkoholičarem. Dobro, preterujem!

Međutim, već dve decenije me ubeđuju da postoje žanrovske razlike između komunista i antikomunista, između monarhista i republikanaca. Poslednjih godina u igru se ubacuju razne sorte demokrata. I vuče se tako našom političkom scenom bulumenta izbavitelja. Svako o svakom sve zna, pa su biografije pouzdanije od autobiografija. Kakofonija ne prestaje. Samo naizgled je hor u rasulu, kao da svako peva ono što mu padne na pamet. Suflerska kabina sigurno nije prazna. Jer, podanicima, da ne kažem građanima, jeste važno da tamo uvek neko stoji i šapuće, da brine ne samo o predstavi na sceni, već i o publici u mraku dvorane. Ništa ne može biti spontano, uvek postoji naličje, i samo je pitanje dana kada će maske spasti. Svet je lutkarsko pozorište. Marionete su i oni koji lutkama upravljaju. Duboko iza scene, u tišini konspiracije, određuju se naše sudbine. Čak i ako nije tako, mnogo je lakše i ugodnije da verujemo da malo toga u našim životima o nama zavisi. Biti individualac znači opredeliti se za vetrometinu, za sumnju, za nesigurnost, za otpor prema mentalnoj matrici koja je samo naizgled istrošena.

Neverovatna je fascinacija ovdašnih intelektualaca vlašću. Stara priča koja se ponavlja. Biti patriota znači pre svega biti saradnik službe koja jedina brine o dostojanstvu građana, koja bdi nad Množinom tako što uhodi Jedninu. Jer, Jednina je sama po sebi sumnjiva budući da je subverzivna. Zaražena je virusom individualizma. Jednina je erozivna. Ukoliko bi joj se dozvolilo da se nesmetano razvija, ugrozila bi se teritorija Množine. Zato se Jednina mora neprekidno kontrolisati i ometati. U tom poslu nezamenljivi su dosijei. I široka mreža doušnika. Najbolji su oni koji su odustali od sebe. Naravno, u njima i dalje postoji žal za slobodom. Mnogi od njih su se nekada, u mladosti, zanosili životom Jednine, međutim, što reče jedan pesnik, život nije polje preći. Posustali su na tom putu. I najradije bi da veruju da taj put i ne postoji. Svet posmatraju pogledom vezanog psa. U čančetu ispred kućice uvek ima dovoljno hrane. NJihovo je da reže. I po potrebi da mašu repom.

Opet su aktuelne priče o dosijeima. Oni koji su imali uvida u svoju prošlost duboko su razočarani neefikasnošću službe. A to jeste razlog za brigu kada ustanoviš da su saradnici toliko nesposobni. Šta su ti ljudi uopšte radili pola veka? Ispada da se sve svodi na očuvanje mentaliteta. To je glavni cilj službe. Jer, da su zaista jurili špijune, i sve one koje su radili protiv države, ne bi bilo Miloševića. Dobar deo njegove ekipe su činili bivši fulbrajtovci, zatim momci iz spoljne trgovine, sve proveren kadar još iz Brozovih vremena. Zna se ko je mogao da dobije stipendiju, da se muva po embahadama, da bude mlad i perspektivan. Kastu komunista je smenila kasta nacionalista. Kako je moguće da sa tako brojnom mrežom saradnika rezultati budu katastrofalni? Izgubili su sve što su hteli da sačuvaju. Nama bi svakako bilo mnogo bolje da uopšte nismo imali službu. Mi i nismo država već jedan ogroman krtičnjak gde svaka krtica ima svoju krticu, i tako u nedogled. Uskoro više neće biti ničega što bi trebalo sačuvati. Američke vojne baze u Pokrajini se ionako čuvaju same. A možda su dosijei značajni samo u siromašnim zemljama? Bivša Istočna Nemačka je otvorila dosijee, ali ne i Zapadna. Ko sme da pita Amerikanace šta je sa kartonima njihovih građana?

Uvek sam se pitao kako se postaje saradnik službe. Nikada me niko nije kontaktirao, niti makar aluzijom pokušao da mi stavi do znanja da sam zanimljiv, i kao takav sposoban da nešto učinim za zajedničku stvar. Možda je trebalo da se sam ponudim? Ali, da bi bio saradnik moraš imati dosije. Kako ću bez dosijea pred Miloša? Nisam baš tako čedan, sigurno i ja imam negde neku mrlju. A možda je dosije stariji od mrlje?

Dovoljno sam rekao. Očekujem uskoro poziv. Sigurno i ja znam nešto što bi moglo biti od koristi službi. Vojni rok sam proveo u artiljeriji, deda po ocu mi je bio “solunac”, a po majčinoj liniji sam u srodstvu sa ženom Hajduk Stanka, odrastao sam zapadno od linije Karlobag - Karlovac - Virovitica, tečno pišem latinicu. Moje porodično stablo je provereno, nismo se kalemili mimo našeg zabrana. Istina, nisam odgovoran za period kada smo bili Skordisci i mešali se sa Ilirima i Tračanima, o čemu služba sigurno ima dovoljno podataka.

Meni se čini da je služba u dubokoj krizi i da su joj nasušno potrebni baš oni koji bi je osvežili virusom individualizma. Kakva bi tad panika nastala u čoporu lenjivaca ogrezlih u neradu. Pa nije služba sinekura već institucija važnija i od Akademije. Jer, kada je služba jaka i ozbiljna, onda nema brige ni za vojsku, ni za crkvu, ni za Akademiju. Vreme je da se nanovo ispišu dosijei. Nedopustivo je da se koriste stari podaci. Vodiš nekoga kao disidenta iz Brozovih vremena, sklonog demokratskim načelima, a on već godinama zakleti monarhista. Ili, misliš da je anarhista, Če Gevara iz našeg malog mista, a on desničar sa dubokim kontom u švajcarskoj banci.

Ja nisam ni za Množinu, ni za Jedninu. Valja se ugledati na Slovence. Zašto su oni tako uspešni? Pa zato što imaju Dvojinu.

Mi dva, služba i ja!