Arhiva

Zarazno „negde“

Ivan Klajn | 20. septembar 2023 | 01:00
Ne pamtim godinu, ali znam da sam već bio zreo čovek kad su se u govornom jeziku pojavili spojevi „taj neki“ i „onaj neki“. Znate već: „taj neki Raša, moj prijatelj iz mladosti“, „Kupio sam je u toj nekoj knjižari pored parka“, „Tražim lek za dete, ima onu neku alergijsku koprivnjaču“ i slično. Podsvesna namera je da se sagovorniku ukaže kao prstom na imenicu (taj, onaj, sigurno ga znaš), ali istovremeno i da se naznači da je u pitanju malo poznat pojam (neki, nije sad važno koji). U školama su se učitelji zgražali na takve rečenice: pobogu, deco, taj i onaj su određene zamenice a neki je neodređena, ne mogu se odnositi na istu imenicu! Poslednjih godina primećujem da se za neodređenom zamenicom neki poveo i neodređeni prilog negde. Evo samo nekoliko primera koje sam zabeležio na radiju i televiziji: „Pitanje je samo koliko se knjige čitaju i negde kritički posmatraju.“ (Razgovor o izdavaštvu na Radio Beogradu 2) „Komunizam je podigao negde žene i doveo ih u ravnopravnost sa muškarcima.“ (Radio Beograd 1, emisija „Među svetovima svet“) „Zanimljivo za ovu seriju jeste što negde nije klasična kriminalna, policijska serija.“ (Glumac iz nove serije na RTS-u govori o njoj u „Beogradskoj hronici“ na istom programu) „Ja i ne znam šta sam očekivao... Ja negde, onako usput, što i zbog svojih godina... a negde, ovaj, poznajem Sergeja Trifunovića, dakle...“ (Političar odgovara na pitanje voditeljke u „Emisiji uz jutarnju kafu“, na šta mu ova odgovara:) „Ipak se negde očekivalo da se Pokret slobodnih građana pridruži, zar ne?“ „Dobro ste primetili da negde Južna Amerika predstavlja kontinent kome su levičarske sklonosti imanentne.“ („Pravac“, Pink 3) „To je, čini mi se, nešto što svaki misleći čovek negde može da prihvati.“ (Voditeljka dokumentarne emisije na Televiziji Studio B). Ni u jednoj od ovih rečenica negde nema svoje osnovno priloško značenje „na nekom mestu“ (Video sam ga negde u gradu), niti sekundarno „u neko vreme, otprilike“ (Negde oko pet sati zazvonio je telefon). Umesto toga on je samo umetak, sličan poštapalicama „ovaj“, „da kažem“, „u izvesnom smislu“ i sl., koji pokazuje da je tvrdnja iskazana u rečenici samo delimično tačna i primenljiva. Mi živimo u doba opšte neizvesnosti, na „kraju istorije“ kome nema kraja, pa je verovatno da će ovakvi izrazi ubuduće biti sve češći.