Upotreba straha

Oduvek je Sinemanija bila okej. Nije, pre svega, krila svoje komercijalne ciljeve pod šifrom “povratak publike u bioskop”, nudeći uvek i one najtraženije filmove, znači trilere. Kao takva, bila je i ostala osuđena na popularnost.

Tako je, recimo, u onaj mrkli mrak pre desetak i kusur godina donela čist holivudski sjaj i zaista vratila osmeh. To su bili dani kada nam je za radost malo trebalo. Danas Sinemanija čini isto prikazujući na gomili ono što, praktično, odmah ili ubrzo kreće u redovnu distribuciju, ali se entuzijazam za tu vrstu filmskog hepeninga nekud izgubio. O velikom umoru je reč, ništa drugo.

Međutim, i kao takva, ona vredi. Jedan festival više u gradu koji bi da liči na citdž, sve se računa. S tim što se sada, u svom dvanaestom izdanju, Sinemanija prostorno razmahala pa se , istovremeno, održavala u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Vršcu.

Sve je ovog puta počelo američkim filmom “Dani slave” reditelja Irvina Vinklera s Kevinom Klajnom i Ešli DŽad, posvećenom nestašnom životu čuvenog kompozitora Kola Portera. Reč je o ostvarenju kojim je svečano okončan poslednji Kan, to je njegova glavna referenca. Inače je dosadan preko svake mere. Teško da će imati veći broj gledalaca kada dospe u bioskope ali je, zato, taj film okupio nekoliko hiljada ljudi u Sava centru po sistemu - biti viđen, to je sve.

Srećom, Sinemanija 2004. prikazala je i, recimo, izvrstan krimić Dejvida Elisa pod jednostavnim nazivom “Mobilni”. Nije toliko napet koliko je istinski zabavan, skoro puna dva sata potpunog zaborava. O još veoma lepoj Kim Bejsinger da i ne govorimo: igra ne samo kidnapovanu bogatašicu, već i očajnu majku, čijeg malog sina drže otmičari i sve vreme ona pokušava nekako da ga spasi pomoću te male spravke od telefona koja je, znamo, temeljno promenila život. Film je upravo to, neka vrsta spomenika mobilnom, izumu koji - kreira situacije. Slatkiš od filma, čak i duhovit.

Raskošan je i triler Majkla Mena “Kolateral” o plaćenom ubici - igra ga Tom Kruz - koji ne samo da seje smrt po Los Anđelesu koristeći se u tu svrhu uslugama jednog čestitog taksiste već je i sklon filozofiranju: ako umreš, niko to u la-la gradu danima neće primetiti. Baš tako, previše je nezainteresovanih danas na svetu. “Kolateral” ima, ipak, dve krupne mane: nepotrebno je pretenciozan a i, nekako, jedva verujete najboljem dečku Holivuda da može biti toliko bezosećajan. Slabiji u tom žanru bili su filmovi “Trauma” Marka Evansa i “Kolač s barutom” Metjua Vona.

I horor je bio prisutan sa ostvarenjima “Priča o dve sestre” Ji Vun Kima (solidan), “Isterivač đavola-početak” Renija Harlina i “Osmi putnik protiv predatora” (praznjikavi).

Posebno mesto na Sinemaniji uvek ima melodrama. Sada je prikazala nekoliko (u svetu) već izvikanih naslova poput “Kao Julija” Ištvana Saboa, “Večni sjaj besprekornog uma” Majkla Gondrija i “Beležnica” Nika Kasavetesa. Baš kao i skupi a očajni film “Na sedmom nebu” sa Šarliz Teron i Penelopom Kruz.

Za (uspomenu) i kraj ostaje - samo jedan: “Izbrisano sećanje” DŽozefa Rubina koji Sinemaniju 2004. čini, ipak, važnim datumom u ovoj kulturnoj sezoni. O čemu se radi? O izuzetno maštovitom odgovoru na pitanje - dokle sve može otići strah majke od gubitka deteta. “Izbrisano sećanje” jezovito i inteligentno pokazuje kako taj strah ponekad nema mere ni granica. Pa smo na terenu ludila. To je okvirno priča filma koji gledate bez daha. I potpuno joj verujete zahvaljujući u prvom redu nepogrešivoj DŽulijen Mur. Otud izdvajamo ovaj film kao vrh Sinemanije 2004, ono najbolje što, u stvari, ta (uglavnom) holivudska revija filmova želi uvek da bude: kombinacija krimića i drame, trilera i naučne fantastike, zabave i sadržaja. Jer, sve to u jednom upravo jeste “Izbrisano sećanje”.