Revolucija i drugi monstrumi

To da su ovde davno minula vremena socijalne bezazlenosti očevidno je, pored mnogo čega drugog, i zahvaljujući stanju u tzv. omladinskoj književnosti, čiju je nekada “meku” tematiku pubertetskog odrastanja i (srednjo)školski naivne erotike zamenilo robustnije interesovanje za politiku, seks i ostale jače narkotike. Četvrti objavljeni roman u poslednje četiri godine agilnog autora mlađe generacije Marka Vidojkovića (1975) verovatno je najreprezentativniji ovdašnji izdanak tog inače planetarnog događanja koji donosi sve izrazitiju brutalizaciju književnosti za mlade i sve primetniju infantilizaciju literature i umetnosti za takozvane odrasle.

U situaciji ubrzanog nestajanja uzrasnih razlika u prijemu popularne kulture, kojoj se sve češće priklanja i lepa književnost, pa globalno omiljeni autori poput Koelja, Rolingove ili filmski “sažvakanog” Tolkina postaju kulturološke ikone sveopšteg ukusa, ni beletristički ambiciozno propovedanje već poslovične adolescentsko-mladalačke generacijske pobune ne može, čini se, da dobaci daleko od markentiški raspoznatljivih i prihvatljivih obrazaca. “Kandže” igraju baš na tu “kartu”, na izvestan način samosvesno spajajući ovdašnju “svetlu” tradiciju novijih vremena sa svetskim megatrendovima. Pripovedajući o studentskom i građanskom protestu iz sada već davne ‘96-97. godine, Vidojković to, reklo bi se, čini kombinujući opšta žanrovska mesta poput, recimo, “Otpisanih” i “Matriksa”, odnosno “narodnooslobodilačke”, urbano-gerilske ili partizanske fikcije i aktuelne sajber-mitologije iliti epopeje.

Središnji lik ovog omladinskog “hit-romana” predstavlja, dakle, spoj revolucionarno usmerenog lumpenproletera i studentskog tribuna, s jedne strane, i heroja borbe protiv civilizacijskih matrica privida i iluzija, s druge strane. Krećući se između socijalno angažovanih tirada u amfiteatru beogradskog Pravnog, konspirativnog skrivanja po haustorima i stanovima te kordona u Kolarčevoj, kao i metafizičkih uvida u “paralelni Beograd” u kojem “smo nas sto hiljada budala bili stanovnici paralelnog sveta” i to “u zemlji iza ogledala”, Vidojkovićev psihodelični “junak našeg doba” obdaren je natprosečnim fizičkim i seksualnim moćima koje nemilosrdno troši u autodestruktivnom iživljavanju revolta protiv nepodnošljive rugobe stvarnosti. Hibridna žanr-estetika “Kandži” je, otuda, dobrim delom “zaprljana” neo-pank senzibilitetom “krvi, znoja i sperme”, što celom poduhvatu daje izgled prilično bizarne mešavine.

Ali ni to nije sve. Osim žestoko “nafilovane” priče o demonstracijama, višestruki žanrovski melanž romana na okupu ponajviše drži naslovna horor-fantastika, oličena u ambivalentnoj simbolici čudovišne stvarnosti miloševićevskog doba koju nosi halucinantni progonitelj, “monstrum od tri metra, sa ogromnim kandžama, koji je sekao sve, i decu, i drveće i životinje, i snove i duše”, a nadilazi je i nadvladava pojava-vizija zanosne i vidovite ljubavnice bez trepavica, sveznajuće suđaje koja zabludelog junaka neprestano opominje “Ti si ključni deo ovog protesta”, šaljući ga iz svog kreveta pravo na ulicu, da ispuni misiju i izmeni zacrtanu budućnost. Revolucija, plišana ili ne, ukazuje se tako, u svetlu generacijske dosetke, kao skoro nezaobilazno međukoitalno rintanje iliti nasušni opijum za mladi narod bez šanse za normalan život u zemlji možda trajno pokopanih nada.

Na ovaj način zasenjeni čitalac se takoreći neočekivano razabira u srcu problematične valjanosti ove knjige. Za razliku od “društveno angažovanih” ostvarenja perjanica prethodne generacije Arsenijevića, Ćirića ili Žurića, čiji junaci behu gotovo “tradicionalni” ironični gubitnici s manje-više trpnom filozofijom življenja pod nepodnošljivim pritiskom podivljale Istorije, Vidojkovićeva junačina i ostali prvoborci građanskih protesta s mnogo patosa, hedonizma i besa uzimaju stvari u svoje ruke, preobražavajući se - kako to pokazuje završni antiklimaks romana - konačno u rđavu decu koja jedu svoju revoluciju i vlastitu nepomirljivost. Svekolika relativizacija vrednosti koja iz ovoga proističe ne oponira toliko samoj stvarnosti (naprotiv, moglo bi se reći), koliko protejskom, superžanrovskom liku samog romana koji, opsesivno stapajući po pravilu aksiološki jednostavne i hijerarhijski jasne narativne obrasce, tom svojom, jedva prikrivenom protivrečnošću možda na posredan način zaista svedoči o dubinskoj i sudbinskoj pometenosti onog generacijskog senzibiliteta iz kojeg je i proizašla.

Tihomir Brajović