Bosanski đaci

Osama bin Laden nalazi se svuda - samo ne na Balkanu. O vezama saudijskog milionera gotovo u svakom delu sveta, začuđena javnost pretrpana je nebrojenim činjenicama ili je samo zaogrtana maglovitim glasinama - ne samo u Avganistanu i Iraku, već i u Egiptu i u Alžiru, u Indoneziji i na Filipinima, pa čak i u Italiji i u Španiji, i mnogim drugim zemljama trebalo bi da postoje ćelije njegove legendarne organizacije Al kaida.

Ali upravo činjenica da su osumnjičeni za 11. septembar u celini, a pre svega i oni navodno najvažniji piloti smrti iz Hamburga, svoj krvavi zanat izučavali na Balkanu, uveliko nedostaje u standardnim delima literature o Al kaidi i u zapadnjačkoj štampi. Takođe, i na gotovo 600 stranica Završnog izveštaja Američke kongresne komisije koja je istraživala događaje od 11. septembra (Komisija), o Bosni se govori na samo nekoliko stranica. Južna Evropa, tako bi se moglo pomisliti, jeste Terra Incognita na globusu, na kojem inače sve vrvi od fundamentalističkih lovaca na glave.

Za ignorisanje balkanske veze islamskih terorista postoji razlog: isto kao i osamdesetih godina u Avganistanu, borci u Svetom ratu borili su se na prostoru nekadašnje Jugoslavije, uz podršku Sjedinjenih Država i drugih NATO-država. I dok se u Vašingtonu na raniji savez s radikalnim fundamentalistima u Iraku u međuvremenu počelo gledati samokritički, na Balkanu ne postoji nikakva nadgradnja slične politike, jer se njihova osnovna matrica nastavlja do danas: u borbi protiv “velikosrpskog nacionalizma” Zapadu je sve dozvoljeno.

Prema završnom izveštaju Komisije o događajima od 11. septembra, napadi avionima na Svetski trgovinski centar (STC) i Pentagon bili su ideja Halida Šeika Muhameda, koji je još pri prvom napadu na STC 1993. navodno vukao konce sa ostalima. Radikalni Kuvajćanin ubedio je u proleće 1999. i Osamu bin Ladena u tu svoju ideju, i tada je, navodno, Bin Laden lično izabrao pilote smrti.

Kao prve i najvažnije Izveštaj navodi “Hamburžane” Mohameda Atu, Hani Hanđa, Ramzija Binalšiba i Zijada DŽaru, kao i Saudijce Halida Almidhara i Navaha Alhazmija. NJih šestorica su u novembru i decembru 1999. prebačeni u Avganistan i tu od vrha Al kaide bili obučeni.

Zbog problema s dobijanjem vize, sam Binalšib nije učestvovao u akciji od 11. septembra, ali on i Halid Šeik Muhamed - tako bar i dalje tvrdi zvanična verzija američkih vlasti - po nalogu Bin Ladena upravljali su kao “glavni mozgovi” celokupnom operacijom. Preostala petorica imenovanih sedeli su 11. septembra u pilotskim kabinama u tri od ukupno četiri smrtonosne mašine.

Od sedam ključnih figura 11-septembarske zavere, najmanje četvorica od njih ratovali su devedesetih godina protiv Srba u Bosni. Alhazmi, Almidhar i Halid Šeik Mohamed nakratko su u vezi s tim pomenuti u Završnom izveštaju. Binalšibovo prisustvo na balkanskim ratnim prostorima potvrdila je nemačkoj tajnoj službi i Regina Krajs, Nemica, žena jednog bosanskog mudžahedina - ali Komisija je to prećutala.

Suprotno ovome, Ata se, prema dosadašnjim saznanjima, nije mogao boriti na Balkanu. Ali mnogo šta govori o tome da je on pod uticajem bosanskih ratnika doživeo preobražaj od zaista bezopasnog muslimana ka fanatičnom borcu džihada. Još prilikom jednog studijskog putovanja u Egipat 1995, on je veseo i zadovoljan izlazio s prijateljima i “dve-tri nedelje opet je umeo da bude kao klovn”, kaže njegov hamburški kolega sa studija. No, nedelju dana kasnije u Hamburg je stigao Binalšib - i Ata se izmenio. I u Islamskoj zajednici, koja je Ati i njegovim prijateljima od januara 1999, na Tehničkom univerzitetu u Hamburgu, služila kao mesto za sastajanje, Binalšib je igrao ulogu goniča. “On je shvatao da je Islamska zajednica unutar svog kruga pogodna za širenje ideja Al kaide”, procenjuje Oliver Šrem, nemački pisac i stručnjak za suzbijanje terorizma.

Za duhovnu i praktičnu pripremu hamburških pilota smrti možda je isto toliko važan i jedan drugi borac iz bosanskog rata - Mohamed al Zamar. Elmar Tevesen, urednik vesti na Drugom programu nemačke televizije, tvrdi da bi Zamar mogao biti “centralna ličnost, ako ne i ključna, u preobražaju Mohameda Ate u beskrupuloznog teroristu... Zamar je Atu i njegove prijatelje predložio u Avganistanu za vodeći vrh Al kaide.” Pod ratnim nadimkom Abu Zubair, on je komandovao jednom mudžahedinskom jedinicom u centralnoj Bosni, koja je bila pretežno sastavljena od Severnoafrikanaca (po svoj prilici, Alžiraca). Takve jedinice, u tajnoj saradnji sa Iranom, naoružavale su Sjedinjene Države 1994/95. vrhunskom opremom. Posle Dejtonskog sporazuma, jedna firma iz kruga koji pripada Pentagonu uzela je pod ugovor mudžahedine koji su joj odgovarali, i poslala ih da podrže OVK na Kosovu. (O tome i šire u jednom od poslednjih izdanja NIN-a, u intervjuu s reporterom Francom-Jozefom Hučom koji je razgovarao s nekolicinom učesnika džihada).

Svi navedeni bosanski veterani uključeni u zaveru od 11. septembra imali su nerazjašnjen odnos prema tajnim službama, počev od Almidhara i Alhamzija koji su kasnije, prilikom obrušavanja aviona na Pentagon, valjda bili zajedno. CIA je znala da su njih dvojica u januaru 2000. bili na sastanku u Kuala Lumpuru gde je planiran 11. septembar. Svi učesnici sastanka Al kaide bili su fotografisani i identifikovani. U Lengliju su takođe u to vreme znali da su obojica Saudijaca imali ulazne vize za Sjedinjene Države. “Čudno, ali CIA nije ništa preduzela u vezi s tim informacijama. Agenti nisu ništa dojavili imigracionim vlastima koje su ih mogle vratiti sa granice, i nisu ništa stavili do znanja FBI-ju koji ih je mogao podvrgnuti pratnji, da bi se saznala priroda njihove misije. Umesto toga, Alhazmi i Almihdar, pošto su bili identifikovani kao teroristi, živeli su u SAD još celu godinu i (daljih) devet meseci slobodno i pod svojim pravim imenima; zatražili su vozačke dozvole, otvorili račune u bankama i upisali se u školu letenja”, izveštava američki “NJusvik” u septembru 2000. “I kako su se dvojica terorista često nalazili s drugim učesnicima 11. septembra, savezni agenti bili su u prilici da sastave potpun spisak sa svim otmičarima aviona, samo da su imali nalog da ih prate.”

Ono najlepše: obojica pomenutih živeli su više meseci u San Dijegu u stanu iznajmljenom od jednog vrhunskog službenika FBI-ja da ovaj - navodno - nije saznao šta se u njegovoj kući planira. U istom gradu je i Alhamzi prihvatio kao ispomoć posao na jednoj benzinskoj pumpi, čiji je vlasnik bio pod nadzorom zbog pretpostavke da je imao vezu s Al kaidom. Ni to nije imalo nikakve posledice po Alhamzija.

I hamburška teroristička ćelija već godinama pre 11. septembra nalazila se pod prismotrom. “U jesen 1997. počela je Savezna kancelarija za zaštitu ustavnog poretka (BfB) nadgledanje na kojem se nije štedelo, pod nazivom ‘Operacija nežnost’. U viziru se našao Mohamed Hajdar Zamar”, izvestio je na osnovu internih dokumenata “Frankfurter algemajne” u svom nedeljnom izdanju. I dalje: “Pod prismotrom BfB, Zamar je gradio evropsku mrežu Al kaide. Svaki put kad bi Zamar u tu svrhu podigao telefonsku slušalicu kod kuće u Hamburgu i pričao sa svojim istomišljenicima, razgovor je slušala i BfB. Za nadzor nad Zamarom bio je na raspolaganju celokupan obaveštajni aparat, s blagoslovom jednog kontrolnog tela Bundestaga; u to je spadala pogranična straža, telefonsko prisluškivanje, nadgledanje.”

Čak je i nekadašnji albanski aktivista Mamun Darkanzali, koji je bio pod sumnjom da finansira islamiste, “već duži niz godina” bio pod prismotrom, saopštila je u novembru 2000. hamburška Komisija za zaštitu ustavnog poretka.

No, nije se ostalo samo na osmatranju - Darkanzali je trebalo da bude pridobijen i da radi kao “krtica”. “CIA je vrebala Al kaidu u Hamburgu... Pokušaji da se zavrbuje Darkanzali počeli su krajem 1999”, moglo se saznati iz “Čikago tribjuna” u novembru 2002.

Otkriće “da je CIA pokušala da zavrbuje Darkanzalija kao agenta, u vreme kad su otkriveni prvobitni planovi za otmice, ostavilo je najranije i najdublje otiske prstiju američke tajne službe na prozoru otmičara”, rezimira isti list.

No, da li je baš tako sigurno da su se ti otisci mogli naći samo izvan stanova u kojima su boravili otmičari? Otkud se uopšte zna da pokušaj vrbovanja Darkanzalija nije uspeo? Pa čak i da su svi pokušaji vrbovanja tekli tako loše kao sa Darkanzalijem? Da li se od 1997. zaista sve završavalo neuspehom, neznanjem, porazima? Činjenica je, u svakom slučaju, da je “Frankfurter algemajne” našao bar jednog pripadnika tajne službe “u krugu atentatora” - i taj je listu dao informacije koje su ovde navedene.

Dokazano je: nemački službenici za zaštitu ustavnog poretka intenzivno su od 1997. pratili hamburške islamiste, a od 1998. uključila se i CIA. Najmanje jedna “krtica” bila je aktivna, a bilo je i drugih pokušaja vrbovanja. O telefonskom prisluškivanju “Čikago tribjun” je pisao: “Više od 8 400 telefonskih poziva upućenih na 1 400 različitih telefonskih priključaka tokom tri godine zabeleženo je iz Binalšibovog hamburškog stana, koji su između sebe delili Ata i ostali.”

Da li je u jednoj pravnoj državi zamislivo neko intenzivnije praćenje? Ili, da li se prismotrom neaktivnog “spavača” uopšte može doći do nekakvih upotrebljivih saznanja? “Frankfurter algemajne” opovrgava to: “Pre će biti da su tri hamburška pilota smrti i njihovi pomoćnici pomoćnika naočigled raznih tajnih službi složno oformili terorističku grupu i isplanirali svakako najspektakularniji teroristički napad u savremenoj istoriji - za vreme dok su bili pod prismotrom.”

Prema izveštaju Američke kongresne komisije, Binalšib je morao biti “glavni koordinator zavere”. On je spojio hamburšku ćeliju, on je pridobio navodne otmičare Atu i Al Šehija i zagrejao ih za plan, on je sa Atom osnovao stambeno zajedništvo islamista. On je među najpre bezopasnim islamskim studentima reklamirao Al kaidu, i on je bio taj koji je požurivao da se najzad s reči pređe na dela. Konkretno - prema jednom svedoku - on je tražio: “U odnosu na Ameriku, nešto se mora uraditi!”

Ipak, nešto je čudno: u to vreme, Binalšib uopšte nije ni bio član Al kaide. Tek u novembru/decembru 1999. on prvi put odlazi u Avganistan kod Bin Ladena. Iz ove vremenske sekvence, “Špigl” je razvio briljantnu tezu: “Dakle, kasniji piloti smrti okupili su se u Hamburgu oko Mohameda Ate, tu su skovali svoj plan i tek potom su zamolili Al kaidu za pomoć. Nije Bin Laden regrutovao Atu, već Ata Bin Ladena. A Atu, i to se mora dodati, regrutovao je Binalšib.”

Ali, ko je taj zagonetni Binalšib? Sva njegova delatnost u Hamburgu pre posete Avganistanu krajem 1999. nije mogla proizaći iz nekog naloga Al kaide - on još nije imao nikakve kontakte. Je li on to sve sam izmozgao? Ili je on hamburšku grupu sastavio po nalogu onih ljudi koje je upoznao tokom svog učešća u bosanskom ratu? Jesu li među njima bili i Amerikanci iz SAD, koji su u to vreme vrhunski opremali mudžahedine i stajali iza njih?

U svakom slučaju, Binalšib do danas uživa posebnu zaštitu američke tajne službe. Od njegovog navodnog hapšenja u septembru 2002, nestao je s pozornice. Američke vlasti odbijaju da saopšte njegovo mesto boravka, a ne postoji ni bilo kakav dokaz da je on još u životu. Istovremeno, upravo su izjave ovog krunskog svedoka poslužile za postavljanje zvanične teze o odgovornosti Osame bin Ladena i Al kaide za 11. septembar. Problem je samo ovo: sve što je ovaj tajanstveni mister H rekao posle svog hapšenja o razvoju akcije, to su američke vlasti već saopštile pre njega - ili su možda sve same isfabrikovale, bez ikakvog njegovog učešća. Nijedan sudija i nijedan državni tužilac nisu nikada videli tog tajanstvenog čoveka, čak ni na video-snimku. Hamburško suđenje teroristima, dvojici navodnih Atinih pomagača, upravo je na tome i propalo - zbog manjka volje američkih vlasti da omoguće ispitivanje Binalšiba. Nemačke sudije, naime, nisu htele da izriču presude optuženima na osnovu iskaza koje je dao neki nevidljivi duh.

Dosadašnje informacije su protivurečne, mozaik 11. septembra je lako lomljiv. Jasno je samo jedno: ključne ličnosti 11. septembra, pre nego što su stupile u kontakt sa Al kaidom, borile su se u Bosni. Tamošnje muslimanske jedinice Pentagon je snabdevao oružjem i brinuo o njima. Kad su iste osobe kasnije pripremale napad od 11. septembra, njih su američke tajne službe neprestano držale na oku, povremeno je čak bilo direktnih pokušaja vrbovanja - ali nikada nijedno hapšenje.

Jedan od tih ljudi danas je najvažniji krunski svedok američke vlade o isključivoj krivici Al kaide za događaje od 11. septembra.

JIRGEN ELZESER

(Nemački pisac i novinar, trenutno živi u Beogradu i priprema knjigu

“Al kaida na Balkanu”)

Prevod s nemačkog: Đorđe Dimitrijević