Haški nemezis

Žalbeno veće sa Amerikancem Teodorom Meronom, predsednikom Haškog tribunala na čelu, ove je nedelje spasilo sve što se dalo spasiti od suđenja Slobodanu Miloševiću. Da bivšem jugoslovenskom predsedniku nije vraćeno pravo da se sam brani, ostala bi senka na svakoj presudi koju bi Haški sud u njegovom slučaju doneo, ma kako pravno utemeljena bila. Suđenje bi nepovratno izgubilo na kredibilitetu, i to ne samo u očima sumnjičave srpske javnosti, već i u međunarodnim stručnim krugovima.

To se moglo znati još onog časa kad su vodeći pravnički autoriteti u zemlji domaćinu Tribunala, Holandiji, javno osuli paljbu po odluci Pretresnog veća (kojim predsedava sudija Patrik Robinson sa Jamajke) da se Miloševiću oduzme pravo da sam sebe zastupa, i to baš kada je trebalo da započne odbranu od najtežih mogućih optužbi, za genocid i dela protiv čovečnosti.

Zahvalnost je verovatno poslednje što sudija Robinson u ovom času oseća prema Žalbenom veću, ali i on zna da mu je američki kolega Meron učinio životnu uslugu. Odlukom Žalbenog veća minimizirana je šteta u “najvećem krivičnom procesu na svetu”, kako ga naziva Stiven Kej. Po Robinsonov profesionalni ugled neprijatna je ocena Žalbenog veća da je Pretresno veće počinilo “fundamentalnu pravnu grešku” oduzimajući Miloševiću gotovo sva prava u sopstvenoj odbrani, ali je zato suđenje rehabilitovano. Milošević i ovako i onako ima vrlo dobre šanse da u Hagu bude osuđen, ako ne za genocidne namere, a ono svakako, po liniji komandne odgovornosti, za proterivanje stotina hiljada albanskih izbeglica sa Kosova tokom NATO bombardovanja. Iste takve šanse imao je, uostalom, i pre nego što je Karla del Ponte izvela ma i jednog Albanca na klupu za svedoke: masovni albanski beg sa Kosova kojim je upravljala Miloševićeva vojska i policija, sam po sebi mu tovari na pleća odgovornost za “etničko čišćenje” od koje bi ga teško odbranio i najbolji advokat na svetu. Milošević se, dakle, svakako neće “izvući” kad kucne čas za izricanje presude, a posle odluke Žalbenog veća (kojom je Robinsonovo sudsko veće u neku ruku ne samo poraženo, već i poniženo) optuženom se izbija iz ruke krunski argument da Haški tribunal nije skrupulozno poštovao njegova prava tokom procesa.

Da je Teodor Meron postupio drugačije (ili još gore, da je poslušao tužiočev savet da se Miloševiću namah izrekne presuda ukoliko njegovi svedoci nastave da bojkotuju proces, a on sam odbije da sarađuje sa sudom), na neki perverzan način bi se obistinila Miloševićeva pretnja da će “pobediti Haški tribunal”.

Milošević je, dakle, dobio važnu bitku (“pobedu” mu ne priznaju samo strani novinari, već i haški predstavnik međunarodne organizacije osnovane za podršku Tribunalu, Koalicije za međunarodnu pravdu), ali će zato možda izgubiti rat koji je protiv suda započeo. Uporedo sa njegovom bitkom, u Srbiji je uporedo vođen jedan mali verbalni rat (koji bi možda bilo ispravnije nazvati “burom u šolji čaja”). Advokatska komora Srbije je iz nekog razloga odlučila da se, sa dvomesečnim zakašnjenjem, oglasi kritikom odluke Robinsonovog veća. Odmah je dočekana na retorički nož: advokat Srđa Popović hitro je reagovao zapenušanim komentarom u “Danasu” u kome se podsmehnuo ideji da se Milošević sam brani, proglašavajući njegovu dosadašnju odbranu “zloupotrebom procesnih ovlašćenja” i držanjem “nesuvislih i bajatih političkih govora” “pred kamerama”. Sledi kod njega serija upitnika i uskličnika: “Zar to nije svakom advokatu jasno? O kakvom pravu na odbranu se tu radi? Odugovlačenje i sabotiranje postupka - nije odbrana!” Popović je uoči odluke Žalbenog veća zvučao strože od Robinsona: po njemu, Miloševiću je pravo da sam sebe zastupa trebalo davno oduzeti zato što je vređao “i učesnike u postupku i dostojanstvo suda”, a to što ga Robinsonovo veće zbog toga nije odavno uklonilo iz sudnice, smatra “glavnom profesionalnom zamerkom koja se Tribunalu može učiniti”. I Biljana Kovačević-Vučo se takođe podrugnula ideji da je Miloševićevo pravo u Hagu povređeno, nazivajući stav Advokatske komore Srbije “pravnim nonsensom”.

I to je kuriozitet srpske političke i javne scene, koji nas na neki način takođe udaljava od liberalnog i prosvećenog sveta. Liberalni, dakle slobodnomisleći, prosvećeni advokati, koji se uz to bave i zaštitom ljudskih prava, u svetu obično provode vreme boreći se za prava optuženih. Kod nas se, bar kad je Milošević u pitanju, iz ovog kruga obično čuje da optuženom treba uskratiti pravo govora, naročito “pred kamerama”. Za razliku od Popovića i Kovačević-Vučo, profesor prava na prestižnom čikaškom Nortvestern univerzitetu, Toni d’Amato, kaže povodom optužbi da Milošević vređa sud, da je “još suđenje za paljevinu Rajhstaga dokazalo koliko je važno da se optuženom omogući da lično, rečima po svom izboru, napada legalnost suda i suđenja. Ne samo što je optuženi pobedio na ‘nameštenom’ nacističkom sudu, nego je posle još postao Hitlerov ‘nemezis’.”