Srbija do Ohaja

Ako se može verovati neformalnim telefonskim anketama vođenim ove srede uzduž i popreko američkog kontinenta, najveći broj američkih Srba glasao je za DŽordža Buša. Srpska dijaspora u Americi se izgleda prvi put politički organizovala, možda delom i telepatski. To bi se moglo zaključiti i po tome što je izvesna Melisa Bin, američka Srpkinja iz Čikaga, pobedila u trci za Predstavnički dom Fila Krejna, kongresmena sa najdužim, tridesetpetogodišnjim stažom u donjem domu Kongresa SAD. I to u republikanskom distriktu, na izborima na kojima su Republikanci uspeli da poprave svoj “skor” i u Senatu i u Predstavničkom domu, pa su čak uspeli da spektakularno sruše i vođu poslaničke grupe Demokratske stranke u Senatu Toma Dašla, što je prvi put posle 52 godine da se tako nešto desi. Na početku predizborne kampanje niko Binovoj nije davao nikakve izglede da Krejna izbaci iz Kongresa. Niko, naravno, ne sugeriše da joj je pomoglo to što je Srpkinja, ali to ne znači da njen izbor ubuduće neće biti od koristi srpskim interesima.

Predsednički izbori rešeni su u Bušovu korist u Ohaju, tradicionalnom uporištu demokrata koje često glasa za republikanske kandidate, i jednoj od država u kojima je starosedelačka srpska zajednica relativno organizovana i homogena. Prema podacima Kongresa srpskog ujedinjenja, na nacionalnom popisu stanovništva, održanom 2000. godine, tridesetak hiljada stanovnika Ohaja tražilo je da se uz njihovo ime upiše srpsko ili jugoslovensko poreklo. Razumno je pretpostaviti da su to oni koji sebe i u političkom smislu doživljavaju i kao Srbe, odnosno da se politički delom poistovećuju sa srpskim nacionalnim interesima (koji se, opet, ni u Americi, a ni ovde u Srbiji, ne brkaju sa interesima Ričarda Holbruka).

U Ohaju ima i dosta Hrvata, tako da neki američki poznavaoci ovdašnjih prilika sumnjaju da je skorašnja izjava podsekretara Stejt departmenta DŽona Boltona listu “Vašington tajms” o tome kako Bušova administracija ne trpi Haški tribunal i gleda da ga nekako pridavi, a haške slučajeve prepusti domaćim balkanskim pravosuđima, tempirana uoči izbora upravo kako bi na biračka mesta sa velikom sigurnošću izvela američke Srbe i Hrvate u Ohaju. Takvu mogućnost ne treba isključiti budući da sam Bolton nije negirao direktne citate iz spornog teksta DŽefrija Kunera u “Tajmsu” (spornog, jer je američka administracija naknadno zvanično negirala navodno američko povlačenje podrške Haškom tribunalu o kojem je Kuner pisao).

Nije, naravno, tajna da je Bušova administracija dosta neiskren podržavalac Haškog tribunala: neiskren u smislu da nema mnogo simpatija za bilo kakve međunarodne krivične sudove, da se izjašnjavala u korist suđenja pred domaćim pravosuđem čak i u Iraku, gde je i zvanično predstavljala okupatorski režim. Iskreno ili neiskreno, Bušova administracija će ipak i u drugom mandatu (kad se američki predsednici obično opuste i misle više o svom političkom nasleđu nego o sticanju popularnosti i dnevnoj politici) zahtevati od Beograda da ispuni haške zahteve, ako ništa drugo a ono da bi se sud pre zatvorio. No neće to raditi s onoliko strasti koliko bi u to unosili Madlen Olbrajt i njeni saradnici, koji su aktivno i s uverenjem učestvovali u kreiranju Haškog tribunala.

Pobeda koja plaši Biti protiv Buša, poručivali su nam iz Republikanske stranke, isto je što i biti protiv Boga ili protiv američke zastave Američki izbori 2004. godine živi su dokaz teze koja je nebrojeno puta iznošena tokom pregrejane predizborne kampanje: nacija je danas podeljena više no i u jednoj istorijskoj prilici posle Građanskog rata (1851-1865). Neobično je samo to što i ovoga puta, kako se čini, podela vodi između Severa i Juga, jedino što su se pređašnje stranačke uloge promenile - Demokratska stranka je danas jaka na severu, a Republikanska na jugu zemlje. (Istom igrom slučaja, crni Amerikanci danas su naklonjeni Demokratskoj stranci, mada se za njihova prava svojevremeno borila i izborila partija Abrahama Linkolna.) Polarizacija o kojoj ovde govorimo rezultat je politike DŽordža V. Buša. On je u Belu kuću došao obećavajući da će biti “ujedinitelj”, ali je posle napada 11. septembra odabrao put koji vodi u podele: i kada je reč o Iraku, i kada je reč o odnosima Amerike sa Evropom, i kada je reč o ključnim unutrašnjepolitičkim pitanjima. Kao da su on i njegovi saveznici hotimično nastojali da primoraju američko biračko telo da neprestano bira i opredeljuje se između stvari za koje se nije nimalo lako opredeliti. Na taj način su period njegovog predsednikovanja pretvorili u versko pitanje na unutrašnjem planu, odnosno krstaški pohod na spoljnom planu. Biti protiv Buša, poručivali su nam iz Republikanske stranke, isto je što i biti protiv Boga ili protiv američke zastave. Bila je to strategija koju su odabrali za kampanju za reizbor. Zahvaljujući tome i zahvaljujući atmosferi straha koju su Buš i njegovi pomoćnici marljivo negovali, kada smo u utorak, 2. novembra izašli na birališta više Amerikanaca je mrzelo ostale Amerikance no i u jednom trenutku od Građanskog rata. U kolektivnoj predstavi Amerikanaca predizborna kampanja se pretvorila u nadmetanje između onih koji smatraju da ne treba da menjamo predsednika “usred rata” i onih koji su želeli da se na čelu zamlje nađe bilo ko drugi, samo ne čovek koji nas je uvukao u rat. Od samog početka, Bušova strategija je predstavljala stegu za Kerijeve demokrate, maksimalno im sužavajući prostor. Keri je pokušao sebe da predstavi kao većeg patriotu, navodeći sva odličja koja je dobio za zasluge u Vijetnamskom ratu, onome koji je Buš inače proveo van borbenog stroja, u sigurnosti Nacionalne garde. Ispostavilo se, međutim, da je Keri time skoro zabio autogol. Potom je Keri izjavio da će se bolje i drugačije” ophoditi prema Iraku. Ipak, dugi dosije njegovog glasanja u Kongresu teško da je mogao da stvori jednoznačnu sliku o njegovim stvarnim namerama i željama (to je inače uobičajena boljka političara sa dugim stažom u Kongresu). Na kraju su američki birači, već poluzaslepljeni od lavine istraživanja javnog mnjenja i potpuno iscrpljeni verskim ratovima koji su pod plaštom predizbornih kampanja vođeni tokom 2004. u ogromnom broju izašli na glasanje; očigledno je da je postignuta rekordna izlaznost u proteklih 40 godina. Ako ništa drugo, energija nam nije nedostajala, naprotiv. Izbor je pao (u trenutku kada pišem ovaj tekst, 3. novembra u osam sati ujutro po lokalnom američkom vremenu) na DŽordža V. Buša, koji je osvojio većinu glasova birača i, zahvaljujući većini osvojenoj u Ohaju, državi sa velikim brojem stanovnika u kojoj se vodila žestoka i kontroverzna borba, ključno značajne glasove elektora. Najveći udarac za demokrate bio je poraz koji je njihov dugogodišnji lider u Senatu Tom Dašl pretrpeo u svojoj rodnoj Južnoj Dakoti. (Da je na izbore izašao veći broj mladih Amerikanaca, Keri je mogao da pobedi, pošto je važio za favorita među mladima. Glasalo je, međutim, samo 10 posto mladih s pravom glasa.) Dakle, i nama i čitavom svetu slede još četiri godine sa Bušom. DŽordž Makgovern, demokrata koji je 1972. godine poražen na predsedničkim izborima, danas je povodom Bušove pobede rekao: “Plašim se za budućnost”. Možda se i budućnost plaši za Ameriku.

Kad je o Ohaju reč, zanimljiv je i sledeći detalj. Tradicija veli da nijedan republikanac nikad nije osvojio predsedničke izbore u Americi a da nije osvojio Ohajo. Najuticajniji i najtiražniji list u Ohaju je klivlendski “Plejn diler”, koji je pre četiri godine zvanično podržao DŽordža Buša za predsednika SAD. Ove godine je izgledalo da će se “Plejn diler” pridružiti blizu 40 američkih listova koji su u međuvremenu napustili Buša i odlučili se da podrže kandidata Demokratske stranke. Naime, odluke o tome koji će predsednički kandidat dobiti podršku obično se donose u krugu takozvanih editoral njriters, pisaca nepotpisanih redakcijskih uvodnika u listu. Ti novinari i njihovi urednici su se ove godine većinski izjasnili da podrže DŽona Kerija, da bi onda, “posle duge diskusije”, ipak odlučili da ne podrže ni jednog kandidata. Lokalne novine u Klivlendu prenele su spekulacije da je urednike i novinare svojim autoritetom zapravo nadglasao Aleks Mačaski, izdavač “Plejn dilera”, koji je želeo da list pruži podršku Bušu, pa se onda “zadovoljio” time da niko ne dobije podršku lista (čime je prekinuta dvestogodišnja tradicija lista). Niko u Klivlendu nije ni spomenuo mogućnost da je u ovom slučaju bilo kakvu ulogu igrala činjenica da je Aleks Mačaski cenjen i uticajan član srpske zajednice u Americi. To međutim ne znači da ta zajednica ishod predsedničkih izbora u Ohaju neće upisati u svoje ovogodišnje trijumfe. To je upravo vrsta štofa od kakvog nastaju urbane legende.

Teško je, ipak, zamisliti da će oficijelni Beograd na kraći rok imati opipljivije koristi od političkog delovanja srpske dijaspore u Americi. O Kosovu će se odlučivati u Stejt departmentu, a ne u Beloj kući: Balkan više nije jedan od američkih prioriteta, a američki interes da se takozvani kosovski rat, kako je u američkoj štampi nazivano NATO bombardovanje Jugoslavije, zapamti kao “humanitarna intervencija” i zvezdani trenutak u istoriji NATO-a, nije se promenio od jedne do druge administracije. Neće se promeniti ni u predstojećem periodu, kao ni dugoročniji američki interes da među Albancima i Bosancima ima zahvalne prijatelje (evropske muslimane, delom i kao protivtežu i kontraargument bliskoistočnim). Neki ljudi iz bivšeg DOS-a misle da nije nužno bilo dobro ni to što su republikanci 2000. smenili demokrate u Beloj kući: u Beogradu je bivša opozicija bar dobro poznavala ljude iz tima demokrata, koji su opet dobro upoznali ovaj deo sveta za deset i više godina “rešavanja balkanskih kriza”. Oni smatraju da izbor DŽona Kerija zato ne bi bio ni blizu tako loš kako se u Beogradu obično misli: na teren bi se vratili ljudi sa kojima umemo da razgovaramo. Nešto od tog sentimenta osetilo se na prijemu za “tout Belgrade”, koji je u utorak uveče u Aeroklubu organizovala Ambasada SAD sa ovdašnjom Američkom privrednom komorom: na improvizovanom glasanju posetilaca Keri je dobio 84, a Buš 83 glasa. Bilo je prisutno i mnogo američkih građana, a kako javlja Tanjug, savetnik u američkoj ambasadi za štampu i kulturu Alen Dokal objasnio je da su slična obeležavanja izbora u SAD tradicija u svakoj američkoj ambasadi u svetu.

“Ovo je proslavljanje demokratije, tradicija koju ima svaka američka ambasada u svetu... Mi pozivamo ljude, među kojima i američke građane koji žive u Srbiji, da dođu da s nama proslave demokratiju i prate tok izbora u SAD”, rekao je Dokal. Tanjug još kaže da su tokom glasanja zabeležene “ozbiljne neregularnosti”: “birači” nisu morali da pokažu nikakav identifikacioni dokument, glasanje nije bilo tajno a, kako je Tanjug saznao iz “prve ruke”, bilo je i onih koji su glasali dvaput.

Stari novi ljudi Američka i britanska štampa vrve spekulacijama o mogućim izmenama u Bušovom timu u drugom mandatu. Očekuje se da će Kolin Pauel i njegov zamenik Ričard Armitidž napustiti Stejt department. Donald Ramsfeld, pak, želi da ostane i očekuje se da mu to Buš dopusti. Pauela bi mogla da zameni Kondoliza Rajs, koja je sada savetnik za nacionalnu bezbednost, a pominje se i njen saradnik u Savetu za nacionalnu bezbednost Robert Blakvil (bije ga glas da je pragmatičan i da voli da rešava probleme, umesto da crta ideološku liniju razdvajanja). U istom kontekstu pominje se i DŽon Danfort, sadašnji ambasador SAD u Ujedinjenim nacijama. Ako Kondoliza Rajs pređe na novi posao, na njeno mesto savetnika mogao bi da dođe Stiven Hedli, njen sadašnji zamenik. Ali za taj položaj se pominje i Pol Volfovic, Ramsfeldov zamenik koji važi za jednog od tvrđih neokonzervativaca u administraciji.

Nezvanični posmatrači ocenili su da je verodostojnost rezultata sumnjiva, ali pošto ni Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju, ni prisutni predstavnici CeSID-a nisu uložili prigovor, za pobednika u Beogradu proglašen je senator iz Masačusetsa.

Prema nezvaničnim procenama, odziv je premašio 70 odsto, a od 188 glasačkih listića, 21 je bio nevažeći, jer su birači dopisivali imena kandidata.

Tako je Slobodan Milošević “dobio” dva glasa, Emir Kusturica jedan, a bilo je i onih koji bi za predsednika SAD izabrali Vlada Divca, Arnolda Švarcenegera, Bananamena ili Mikija Mausa.

Šalu na stranu, ovde će se uskoro desiti nešto vrlo važno na planu odnosa sa Amerikom. Beograd će ipak imati priliku da 9. novembra primi jednog od najmoćnijih američkih senatora, DŽozefa Bajdena, koji ovde stiže u pratnji još šest kolega iz Senata, svih približno jednako velikog javnog prestiža i moći (prema rečima vašingtonskog izvora NIN-a, u Beograd stiže “All star team”, senatski “tim snova”). Da je DŽon Keri pobedio, Bajden bi možda propustio planiranu posetu Beogradu: imao bi pune ruke posla u Vašingtonu s obzirom na to da je Keri navodno nameravao da samo nekoliko dana posle izbora obelodani ime svog kandidata za budućeg američkog državnog sekretara. Jedan od Kerijevih prioriteta bio je popravljanje odnosa sa saveznicima, a Bajdena je Keri izgleda smatrao najboljim čovekom za taj deo posla šefa američke diplomatije. Zajedno sa Bajdenom doći će i oba senatora iz Ohaja, DŽordž Voinović i Majk Devajn.