LJudi u belom

Išao sam jednom, u Riju, na poziv prijatelja, da gledam pozorište pod otvorenim nebom. Trupa se zvala Hotel Ludnica, a igrao se Šekspir, Kralj Lir. Predstava je upriličena na omanjem trgu pored mora, bez scenografije, samo prazan prostor. Publika je posedala naokolo a na pjacu je izašao autobus i iz njega tridesetak ljudi oba pola i raznih uzrasta, obučenih u civilna odela ili amaterski kostimiranih, kao i nekoliko muškaraca u belim mantilima. Ansambl se raštrkao po trgu i na tri-četiri-sad počela je predstava. Svi su odjedanput krenuli da glume. Nikad pre nisam gledao takvo pozorište, glumatali su, mlatili rukama, trčali i valjali se po podu, drali se na sav glas, nadvikivali se, niko nikoga nije slušao. Ozbiljan haos su napravili, niti se razumelo ko je tu ko, ni ko šta glumi, sticao se utisak da ni oni sami ne znaju. Dosta mi je trebalo da shvatim da je tu podela rola napravljena tako da svako glumi koga hoće, pa je kraljeva Lirova, koje smo raspoznavali po papirnatim krunama na glavi, bilo desetak. I svako od njih se iz petnih žila trudio da privuče pažnju publike. Dakle, opšti pičvajz, isprva smešno, posle nekog vremena zamorno, a na kraju i zastrašujuće. Primetio sam: Ovo je prava ludnica. Kao da namerno hoće da nas raspamete! Prijateljica mi je tek tada otkrila u kom grmu leži zec: To i jesu štićenici duševne bolnice. Ovo im je terapija. Hvala bogu pa su tu bolničari, za slučaj da se potuku ili da neko napadne publiku. Kada je već izgledalo da joj nikada neće doći kraj, predstava se iznenada završila, i to intervencijom ljudi u belom. Krenuli su da se obraćaju glumcima, da im govore nešto, sve vreme mirnim glasom, staloženo i sabrano, smirivali su jednog po jednog dok se pozornica nije potpuno ispraznila. Nekoliko glumaca je isprva pružalo otpor, ali su se i oni na kraju poklonili publici i povukli se natrag u autobus. Sličnu dramaturgiju prepoznajem na pozornici javnog i političkog života širom sveta, ali pogotovo u Srbiji. To je jedan veliki kalambur gde svako svojim lakrdijama pokušava da privuče pažnju i niko nikoga ne sluša. Prosto ne znaš ko je mahnitiji. Vlast svojim cirkusom zamajava i nipodaštava građanstvo. Za to vreme, od nepodnošljive galame i vašara, u zemlji se događaju nezakonite radnje koje pod regularnim uslovima nikako ne bi prošle nezapaženo i nekažnjeno. I opozicija se, isprva zbunjena, u međuvremenu priključila džumbusu. Nemaju izbora, na mestu gde bi trebalo da deluju, dakle u parlamentu, baš niko ih ne zarezuje, predstavnici vlasti se na njima iživljavaju, pa su se oni, ne bi li bili makar malo vidljiviji, svojim performansima pridružili predstavi i otimaju se za pažnju. I sve to džabe. Niko tu nikoga ne sluša. Sve je kao u predstavi ludaka, jedino što niotkuda nema bolničara da najave kraj. Nisam u Beogradu već nekoliko nedelja, tabloide nemam prilike da vidim, srpsku televiziju, srećom, nemam, tako da mi je u oči upalo par slučajeva koji mi liče na prve znake oporavka. Narodna poslanica Marinika Tepić izlazi redovno na konferencije za štampu i staloženo, mirno, racionalno i argumentovano upire prst u vladu zbog afere sa oružjem, koja bi na svakom drugom mestu dovela do ostavki. Najednom na srpskoj javnoj sceni imamo nekoga koji izgleda kao političar iz neke ozbiljne zemlje. Kada govori tako, teško je ne slušati je, a ni vlast svojom galamom ne uspeva da je nadglasa. Drugi slučaj je nekolicina hrabrih ljudi iz pravosuđa. Nekolicina sudija i tužilaca su počeli da se oglašavaju razumno i razgovetno, da govore kao pravi slobodno misleći pravnici, jasno nam dajući do znanja da je stanje u pravosuđu, pa samim tim i u državi, alarmantno. I oni odaju utisak jurista iz neke ozbiljne države, na šta nismo navikli. I naravno, tu je i odluka Beogradskog univerziteta koji se odupro pritisku i doneo odluku koja se vlastima nikako ne dopada. U svom optimizmu, zaključujem da su može biti to prvi bolničari u belom koje tako željno očekujem, i da se možda i u našoj zemlji predstava pozorišta ludaka privodi kraju. Samo mogu da se nadam da sam u pravu.