Gašenje vatre benzinom

Naivno je očekivati da bi se stanje sa širenjem laži u domaćim štampanim i elektronskim tabloidima uskoro moglo popraviti. Zakoni postoje, makar i anahroni, ali se primenjuju selektivno, dok je sudstvo pod kontrolom vlasti koja u svoju korist i širi dezinformacije. Medijska strategija je gotovo četiri godine na nivou nacrta, dok je Evropskoj komisiji u Briselu, tobože greškom, poslat falsifikat, kako bi se dokument prikazao kao proizvod Radne grupe i većinski stav novinara. Savet za štampu ima dignitet, ali se mediji pod šapom naprednjaka opiru principu rada ovog tela - samoregulaciji, a može im se, jer imaju ličnu podršku predsednika. REM je malj u rukama vlastodržaca, umesto poluga zaštite interesa javnosti. Novinarski kodeks je mahom prazno slovo na papiru, iz pomenutih razloga, što utiče na opšte poverenje u glasila. Spinovanje neistine stvara zbrku i gura unazad ionako medijski nepismeno društvo, otežavajući prepoznavanje propagande u kreiranim zabludama. Laži se prepliću s govorom mržnje, a da to niko ne sankcioniše, ili su kazne blage u odnosu na sredstva kojim „žuti“ mediji raspolažu, dobijena i preko konkursa Ministarstva za kulturu i informisanje i lokalnih samouprava. Međutim, iako se često pozivamo na praksu „normalnih“ država, čak i u zemljama sa razvijenijom demokratijom navedena pojava je uzela maha, te postaje planetarni problem. I on ne datira od juče, što se zabašuruje novom sintagmom „lažne vesti“, smišljenom u kabinetu Donalda Trampa, iako je otkako je medija na delu smišljeno zamagljivanje očiju široke publike. U autoritarnijim društvima, poput Rusije, čiji trag sledimo, zakoni se koriste da zaštite državu, tobože, a zapravo da sačuvaju državne rukovodioce, ili konkretno, jednog čoveka. „Strogo kontrolisano rusko društvo, očigledno je uzor Vučiću, Vulinu, Stefanoviću i ostaloj ekipi“, kaže Perica Gunjić, glavni urednik Cenzolovke. Budući da se u Srbiji već „hapse, spaljuju kuće, ekonomski uništavaju“ neistomišljenici režima, Gunjića ne bi čudilo da se Vučić kanonizuje, ako nas proglasi ruskom gubernijom, kako tzv. patriote priželjkuju. „A svetinje se, jelte, ne smeju skrnaviti bez drastičnih posledica“, Gunjić je sarkastičan, ali i realan. Jer, čak i poslednja reč sudija njega podseća „na gašenje vatre benzinom“, u mrtvoj trci između sudova i medija u tome ko je više kontrolisan, pa su i mnoge sudije i tužioci, baš kao i urednici režimskih glasila, okrenuti čuvanju vlasti od kritike, kao i podršci kampanjama protiv kritičkih novinara i medija. Da su i jedni i drugi nezavisniji, ovde bi bilo više slobode i pravde, a demokratija bila razvijenija. Tada bi čak i aktuelne ingerencije REM-a i Saveta za štampu bile dovoljne da se upristojimo, po mišljenju predsednika NUNS-a, Željka Bodrožića. „Problem je što je naprednjačka vlast obesmislila ulogu REM-a, a povrh toga poslednjih godina se preko svoje glasnogovornice u ovom telu sprda sa javnošću i pretvara ozbiljne probleme u rijaliti šou“, objašnjava Bodrožić. S druge strane, napori Saveta za štampu u suprotnom smeru gube smisao kroz odluke o dodeli novca na konkursima za sufinansiranje medijskih projekata, što lokalnije to pogubnije. A zahvaljujući i GONGO udruženjima medija i novinara, iza čije uslužne fiktivnosti „opet stoje naprednjaci“. Novinarska (i ostala) nezavisnost ne nazire se na društvenom horizontu, dok je u opticaju bio i predlog formiranja državne komisije za borbu protiv lažnih vesti i govora mržnje, što bi bio „veliki civilizacijski korak unazad“, po rečima Nedima Sejdinovića, bivšeg predsednika Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Jer, fakat je da su upravo predstavnici države generatori propasti kritičke medijske misli, a – između ostaloga – i preko širenja neistina i govora mržnje. Ako se osnuje državna komisija, ona sigurno neće počivati na mehanizmima demokratije i ljudskih prava, već će favorizovati svoje medijske sejmene i „jeftine propagatore“, čemu već prisustvujemo. A kažnjavati one medije koji drže do časti i kodeksa. Da nije tako, da REM nije samo „malj u rukama vlasti“, odavno bi ogroman broj postojećih elektronskih medija izgubio dozvolu za emitovanje, i po postojećim zakonima, tvrdi Sejdinović. Od samoregulatornih mehanizama, na osnovu kojih funkcioniše Savet za štampu, ne treba mnogo ni očekivati, jer mogu da budu efikasni samo u zemljama gde se novinarski kodeks već u velikoj meri poštuje. I služe za fino baždarenje medijske scene, besmisleni u uslovima pisanja novinskih tekstova „sekirom“, na šta liči „žuto“ novinarstvo. Uz lukrativno služenje lažima ide i činjenica da su tabloidima suprotstavljeni profesionalni mediji mahom siromašni, zavisni od donacija, pa većina nema ni alatke za proveru informacija. „Jedini pravi fakt čeking imaju CINS i drugi istraživački centri, čiji posebno obučeni ljudi nakon pisanja teksta proveravaju svaku reč“, objašnjava Gunjić. Isto bi trebalo da čine i portali, dnevne i nedeljne novine, ali na način prilagođen bržem funkcionisanju takvih redakcija, ili da urednici bar nađu vremena da se ozbiljno pozabave važnim informacijama i optužbama, pribavljajući dokaze. Inače slede tužbe, omiljeni način centara moći za proganjanje kritički nastrojenih novinara i glasila, koji obično nemaju novca da plate advokate, a više im je stalo do ugleda. Jer, reputacija je jedino čime raspolažu u carstvu devastiranog novinarstva. Gde medijski javni servisi ič ne mare što su sopstvene karikature, kako ocenjuje Sejdinović. „Uloga javnih servisa morala bi biti krucijalna u uspostavljanju visokih profesionalnih standarda kao brani lažnim vestima i govoru mržnje“, on tumači poželjnu konstelaciju. Umesto toga, oni su produžena ruka vlasti, prkoseći i Zakonu o informisanju koji, i takav kakav je, pruža uslove za suprotstavljanje ovoj pojavi. Ali, da bi sa slova zakona prešli na delo, nužno je imati efikasnije i pravednije pravosuđe, Sejdinović zatvara začaran krug u koji spada i izvršna vlast, kod koje je nož, ali i pogača. Pa, dok Vlada servira šta joj se ćefne, ujedno koristi podjarmljenost sudske vlasti da presuđuje na štetu neistomišljenika, koji, „igrom slučaja“, u najvećoj meri poštuju etička pravila. Ponekad se, istina, kazni i neki tabloid, ali, šta je njima platiti 200.000-300.000 dinara, kad su finansirani od vlasti direktno, ili preko državnih ili lokalnih konkursa, ili iz javnog sektora, a uz direktnu zaštitu predsednika države, čiji su zapravo portparoli, ističe Bodrožić. U „normalnom“ svetu stvari su drugačije, pa u skandinavskim zemljama čiji je princip prekopirao naš Savet za štampu, kršenje Kodeksa povlači ne samo teži pristup javnom novcu, već i moralni prezir javnosti i struke, dok masna laž ili govor mržnje, evidentirana od Saveta, ozbiljno šteti reputaciji novinara i medija, Bodrožić tvrdi. Mi smo, opet, na ovo navikli, zbog čega smo kao društvo načisto „kontaminirani“. Posledica zloćudne sprege posmatranih pojava raširenih u medijima jeste velika verovatnoća da u Srbiji „postoje ljudi koji još veruju da su Kemal Monteno i Hanka Paldum držali zatvore za Srbe u Sarajevu, i da su neke zatočenike predavali zoološkom vrtu kao hranu za lavove, kako su slušali od ratnih dopisnika RTS-a“. „Tih 90-ih godina izručeno je toliko mržnje, besa i neistina sa malih ekrana i stranica novina, da smo i danas u velikoj meri zatrovani, pa nikog ne treba da čudi što su protagonisti te politike ponovo na vlasti“, navodi Bodrožić. Laži su, ipak, mirnodopskije, iako opet govore o „stranim plaćenicima“, „izdajicama“, „ekonomskim i političkim špijunima“. Ali posledice ne zaostaju, u vidu pomenutih hapšenja i paljenja domova. Vratimo se ipak terminu „lažne vesti“, iz Trampove neoretorike, kojem su prethodili jasniji izrazi – laži i dezinformacije, a potom i „postistina“ zamenjeni novim da bi se prikrila suština da nijedan sistem od pamtiveka nije bio posvećen istini i borbi protiv iluzija. U novije vreme, fenomenu je doprinelo društvo spektakla, Hladnog rata, Gvozdene zavese druge polovine 20. veka, atmosfera ratova na ivici istrebljenja prve polovine istog stoleća, klima trijumfa liberalnog kapitalizma. Navedenom su samo dosolili Fejsbuk i Tviter kao „radionice laži, teorija zavere, političke propagande i opšte informativne histerije“. Od čega ove društvene mreže postaju sve moćnije, jer se na njihove račune sliva ogroman novac za oglašavanje, preusmeren iz medija, kako Gunjić naglašava. Iako zvuči kao floskula, navedenoj pojavi se može stati na put samo insistiranjem na profesionalnosti. „Posebno danas, u vremenu propagande, spinova, kampanja, obmana svih vrsta - treba se po svaku cenu, kao pijan plota, držati najviših profesionalnih i etičkih standarda“, Gunjić je izričit. „Danas, kada kvalitet više niko ne želi da plati, pa čak ni kvalitetne laži, s obzirom na to da one koje izmišljaju razni informeri ili pinkovi deluju jadno i nemaštovito, novinari moraju da nađu način da se bave važnim i osetljivim temama za društvo. I to na pametan, pismen, ali i zanimljiv način“, Gunjić savetuje. „Istraživanjima, otkrićima, važnim informacijama, kreativnim pristupima i idejama, jedino se može dobiti trka za publiku sa tabloidnim lažovima, koji imaju najveće tiraže“, Gunjić kaže. Svestan da ovo nije nimalo jednostavno u tabloidnom društvu sa veoma razvijenom industrijom proizvodnje laži, propagande i spinova. „Ovde je vlast lider tabloidizacije društva i atmosfere linča i obračuna. Jedan od njihovih ciljeva je ostvaren - ljudi više ne veruju medijima“, on opominje. Šta se dešava kad je izvor dezinformacija i beskrupuloznih optužbi vlast, što biva najčešće? U teoriji, „po Zakonu o javnom informisanju i medijima novinari i urednici se oslobađaju odgovornosti ako objave lažnu vest koja je nekome nanela štetu, a izvor su im predstavnici vlasti, kada oštećeni može baš njih da tuži“, tumači Sejdinović. Što se tiče govora mržnje, i po zakonu, i po Kodeksu, novinar ne bi trebalo da objavljuje takve navode, osim kada time kritikuje i ukazuje na društvenu pogubnost izvora, dok govor mržnje zabranjuje i Zakon o zabrani diskriminacije. „Dakle, opet ista priča: zakoni nisu loši, ali se ne primenjuju valjano. Pravosuđe nije efikasno ili je pod uticajem vlasti“, kaže Sejdinović. I predlaže da se uvede posebna pravna odgovornost vlastodržaca za lažne vesti i govor mržnje. Aktuelne državne čelnike nemoguće je prevaspitavati u ovo „vreme bahatosti i brutalnosti“, mišljenja je Bodrožić. Ali je smisleno podučiti one što plediraju da dođu na vlast, a posebno mlade koji će se jednog dana aktivno uključiti u politički život. „Mislim da ništa bolje za političara nema, nego da nakon pada zadrži poštovanje novinara, a i oponenata, zbog toga što nije zloupotrebljavao moć i gušio slobode“, on sugeriše „ideju vodilju političkim liderima, još dok su na državnim pozicijama“. U cilju vladavine istine, valjalo bi i popraviti neke propise, ukloniti nedoslednosti kada je Zakon o elektronskim medijima u pitanju, recimo, ukazuje Sejdinović. Premda lično sumnja da bi i ovo dovelo do krucijalnih promena „u državi u kojoj ne postoji vladavina prava“ i gde je REM egzekutor različitog od mišljenja vlasti, a ne regulator elektronskih poruka. Ali, vredi pokušati, smatra Sejdinović, dovesti stručne ljude u Savet REM-a, „od vrhunskog ljudskog i profesionalnog integriteta“, kada bi stvari možda mogle krenuti nabolje. Rešenje je moglo biti i u valjanoj medijskoj strategiji na kojoj se radi već skoro četiri godine, što je ispraćeno i željom novinarskih udruženja da se sastavljanje ključnog dokumenta, na osnovu kojeg bi se mogli menjati i zakoni, izmesti iz delokruga Ministarstva kulture i informisanja, kao nedovoljno efikasnog. Vruć krompir je preuzela Vlada i dodatno zakuvala, šaljući u Brisel izmenjeni dokument, bez krucijalnih novinarskih primedbi. Premijerka je ovo opravdala brzinom i omaškom saradnika, iako je svima jasno da se ništa ne dešava bez odluke na najvišoj instanci. Za borbu protiv neprofesionalnosti u medijima, moguće je i preuzeti dobre inostrane modele, Bodrožić dodaje predlozima. A posebno stoga što - verovali ili ne, ovde postoje stručni ljudi koji mogu to da prilagode našim okolnostima. „Nažalost, nismo jedina zemlja u kojoj vlast osvajaju političari koji manipulišu lažima i šire ksenofobiju, ali valjda treba da se trudimo da ne pripadamo takvim društvima“, on zaključuje. Umesto ili uporedo sa kaznama za širenje zle krvi, treba stvarati zrelo javno mnjenje i klimu da građani na izborima zaobilaze „prevarante koji nacionalističkim ili populističkim parolama pokrivaju svoj lopovluk“, kako kaže Bodrožić. Put do uspostavljanja prave kritičke javnosti „dalek je i mukotrpan“. A Srbija, čini se ide njime unatrag. Bez građana koji novinarsku borbu za zdravo informisanje, a protiv „armije političara, analitičara, medija i botova zaduženih za širenje laži“ prepoznaju i pomažu, ta je bitka unapred izgubljena, smatra i Gunjić. Da izlaz postoji, dokazuju čitaoci britanskog Gardijana, koji su, videvši da je ovaj list posustao, donirali za njegov opstanak, u skladu sa najvišim profesionalnim normama. Takvu kampanju kod nas vodi Danas, a Gunjić se nada njenom uspehu. Ima nečeg i do edukacije novinara i urednika, za čim opet posežu profesionalniji i etičkiji. Važno je i da sindikati i medijska udruženja budu aktivniji i solidarniji, kao i podići medijsku pismenost. Takođe je uputno podržati projekte i medije u čijem je fokusu borba za istinu i demokratičan razgovor, a na javnim servisima svakodnevno ukazivati na primere kontrapojave. Ekskluzivnijih i efikasnijih izlaza nema, jer „živimo u državi u kojoj je neobično rešenje za neki problem ukoliko se primene zakoni i Ustav“, kako napominje Bodrožić. Borba sa zlodusima novinarstva u službi politike ipak je globalno pitanje, a posledica – pandemija konsolidacije diktatora i profašista na vrhu države, prevlasti zla nad dobrim, a laži nad istinom. Mnoge se zemlje navodno biju sa tom nemani, ali su ti zakoni učestalo na strani najmoćnijih. Primera ima mnogo, među kojima Rusija prednjači jer je Državna duma usvojila dva zakona koji zabranjuju iskazivanje nepoštovanja vlasti i širenje lažnih vesti, ali prema propisanim kriterijumima vlade. Prestupnicima preti zatvor od 15 godina, dok se novim propisima suprotstavljaju novinari i zaštitari ljudskih prava jer se tako cenzuriše kritika. I Singapur ima sličnu legislativu, usvojivši kontroverzni zakon protiv lažnih vesti, koji vlastima omogućava da nalože onlajn platformama, pa čak i privatnim grupama za ćaskanje, da izbrišu ono što se proceni kao neistinita izjava „protiv javnog interesa“. Kao i obaveza objave ispravke. Našim je vlastima u izmaglici zloupotreba obmana još dobro, jer upravljaju većinom medija. NJihova se laž daleko čuje, a često ponavljana – postaje istina. Što i nije tako važno, sve dok traju rijaliti-spektakli.