Štrajk koga nije bilo

Ako potpisnici sporazuma ispune obećano, odnosno ukoliko se plate radnicima Pošte Srbije povećaju u dogovorenom iznosu, a suspenzije i sankcije pobunjenicima povuku, moglo bi se zaključiti da je poslednja borba poštara i drugih radnika ovog javnog preduzeća rezultirala legitimisanjem vaninstitucionalne borbe za radnička prava. Naime, i ovoga puta, kao i prethodnog, radnici su se odlučili da svoje nezadovoljstvo iskažu ne poštujući postojeći Zakon o štrajku, te da u štrajk uđu ne ispunjavajući prethodne, zakonom propisane radnje, kako bi njihova borba bila legalna. Umesto otkaza, na koje je poslodavac imao pravo, ovoga puta postignut je dogovor - zarade poštara, šalterskih radnika i onih sa nižim primanjima povećane su za oko 13 odsto, a uvećan im je i iznos regresa za simboličnih 1.000 dinara. I još važnije, obećano im je da poslodavac neće kazniti nijednog učesnika u ovoj pobuni, odnosno da neće biti sankcija za nezakonsku obustavu rada. I da ne bude zabune, nisu se radnici Pošte na ovaj potez odlučili zato što su bahato želeli povišice plata, već što su prethodno iscrpli sve mogućnosti da sa poslodavcem i državom postignu dogovor o povišici, odnosno pošto su uvideli da trenutni Zakon o štrajku njihovu borbu potpuno obesmišljava. Naime, pošto država pre dve godine nije ispunila dato im obećanje da će im plate biti povećane, nakon višegodišnje stagnacije, a onda i smanjenja njihovih zarada usled procesa štednje, što ih je i marta ove godine navelo da obustave rad, poštari su još jednom rizikovali svoja radna mesta, uključujući i tu mizernu zaradu, ne bi li primorali državu i sopstveno rukovodstvo da ih ovoga puta shvate ozbiljno. I ma koliko izgledalo da su nasankani i da nisu dobili ono što su od početka tražili, a to je neto zarada od oko 50.000 dinara, zbog čega neki od njih smatraju da su ih vođe pobune prevarile dogovorom koji je prethodnog četvrtka u noć postignut sa predstavnicima Vlade, uspeh je ipak postignut. Iako će plata poštara sa oko 20 godina radnog staža, kako nam kaže Vladimir Đokić, jedan od pregovarača, biti 45.000 umesto tih traženih 50.000 dinara, na drugom tasu te vage stajale su suspenzije i naposletku otkazi, kao završni korak u borbi koja od samog početka nije bila legalna, mada je bila masovna i mogla bi se nazvati legitimnom. Đokić, za NIN, objašnjava da su oni svesno započeli nezakonsku borbu za svoja radna prava i bolji materijalni položaj, jer im postojeći Zakon o štrajku ne omogućava bilo kakav uspeh, ukoliko bi poštovali njegove odredbe. „Suština je da zakon propisuje da poslodavac odredi minimum procesa rada u preduzeću kakvo je naše, a to bi onda značilo da mi, zbog prirode posla, ne bismo mogli da štrajkujemo, odnosno naš štrajk bi bio obesmišljen, jer bi pošta na vreme stizala do korisnika“. Đokić podseća da je nakon martovskog protesta i obustave rada, dogovoreno da se formira Radna grupa koju su činili predstavnici države, poslovodstva, dva reprezentativna sindikata, ali i pobunjenih radnika, sa namerom da se analizira funkcionisanje Pošte Srbije, odnosno da se pronađe način za povećanje plata najmanje plaćenim radnicima, a to su poštari, zaposleni u distributivnim centrima i šalterski radnici, koji i predstavljaju najveći broj zaposlenih i bez kojih Pošta i ne bi mogla da funkcioniše. „Radna grupa sastala se sedam puta, poslednji put polovinom jula. Tada smo zamoljeni da napravimo pauzu do septembra, ali ta pauza potrajala je do dan-danas. Zato smo, između ostalog, odlučili da ponovo obustavimo rad.“ Da Zakon o štrajku obesmišljava štrajk u pojedinim delatnostima kažu i NIN-ovi sagovornici, Mario Reljanović, profesor radnog prava Pravnog fakulteta Univerziteta Union, kao i Miloš Vučković, urednik portala radnik.rs koji je danonoćno pratio obustavu rada i pregovore poštara sa poslodavcem. „Slučaj ’pošta’ pokazuje sve manjkavosti postojećeg Zakona o štrajku. Prvo, minimum procesa rada koji određuje poslodavac ne odgovara realnosti. U prošlosti se dešavalo da poslodavac odredi da članovi štrajkačkog odbora moraju učestvovati u tom minimumu procesa rada, sa jasnom namerom da tako obesmisle štrajk, odnosno da ga osujete. Pogrešno je i to da štrajk može da organizuje sindikat ili barem 50 odsto zaposlenih, što je u slučaju Pošte više hiljada ljudi. Znači, da bi bio legalan ovaj štrajk, u njemu bi, ako se organizuje izvan sindikata, trebalo da učestvuje više od polovine zaposlenih, koji su pritom raštrkani po poštama u celoj zemlji. Treće, najava štrajka koja je predviđena zakonom takođe se u praksi koristi ne za pregovore štrajkača i poslodavca, nego za pritisak i pretnje radnicima da ne započinju štrajk“, objašnjava Reljanović. I Miloš Vučković dodaje da je minimum procesa rada jedna od spornih tačaka dogovora o novom zakonu o štrajku, zbog čega još uvek nema zvaničnog predloga ovog propisa. Postojeći je, pak, star više od decenije i ne odgovara ne samo zaposlenima u velikim državnim sistemima, već ni radnicima u privatnom sektoru. „Zaista nije normalno da se propisuje da štajk može organizovati sindikat, bez obzira na broj članova, a da sa druge strane, ako se borba za prava vodi izvan sindikata, onda najmanje polovina radnika mora učestvovati u štrajku“, kaže za NIN Vučković. Inače, ovaj naš sagovornik, prateći tokom deset dana obustave rada u Pošti sve aktivnosti poštara, kao i njihove pregovore sa vlastima i v. d. direktora Mirom Petrović, inače kadrom PUPS-a, ne misli da je pobuna instruisana, odnosno da su radnici manipulisani u nadi da bi ova njihova pobuna mogla dovesti do opšte pobune nezadovoljnih u Srbiji. Naši sagovornici slažu se da su poštari jednostavno odlučili da rizikuju i, ne poštujući Zakon o štrajku, još jednom otpočnu borbu za svoja prava na zaradu veću od tih 36.000 dinara koliko zarađuju godinama unazad. Slično misli i Reljanović. „Nisu oni krenuli u to sa namerom da menjaju vlast i sistem, čak ovoga puta nije bilo mnogo govora ni o smeni rukovodstva, već da se izbore za svoj položaj. Dogovor koji su postigli jeste tanak, odnosno nije ono što su tražili od početka, ali u svakim pregovorima nađe se neki kompromis. Činjenica je da su trpeli pritiske, odnosno da su bili svesni da nakon stotina suspenzija, idu otkazi, ali i moguće tužbe za naknadu štete koja je naneta Pošti zbog obustave rada. Pitanje je šta bi izborili na kraju da su odlučili da ne pristanu na manje od onoga što su tražili“, kaže Reljanović. Činjenica je i da poslodavac jeste imao zakonsko pravo da suspenduje, pa i otkaže ugovor o radu svim pobunjenim poštarima, ali to bi svakako ugrozilo rad Pošte Srbije, koja ne bi bila u prilici da te radnike preko noći zameni nekim drugim. Zato je i jednima i drugima odgovaralo da do dogovora dođe što pre. Đokić je siguran da je ovo što im je ponuđeno maksimum koji su mogli dobiti u ovom trenutku, s obzirom na trenutno finansijsko stanje u Pošti Srbije. Ima istine, međutim, i u tome da profitabilno preduzeće kakvo je pomenuto, ne smatra da radnici zaslužuju veće plate, ali zato bez ikakvog ustezanja uplaćuju novac od dobiti u državni budžet, a nisu im strane ni sumnjive javne nabavke i afere koje ovo preduzeće i njeno rukovodstvo često dovode na naslovne strane tabloida. Najnovija afera, iznedrena tokom poslednje obustave rada, bila je ona da se na platnom spisku Pošte nalaze brojne estradne zvezde, koje nikada nisu radile u ovom preduzeću. Ova priča, međutim, nije potkrepljena nikakvim dokazima, a za nju pobunjeni radnici nisu čuli do trenutka dok nije osvanula na društvenim mrežama i sumnjivim portalima. Đokić, tako, kaže da nema nikakve dokaze, čak ni govorkanja među zaposlenima, da su na platnim spiskovima Pošte pevači i starlete, ali da zna da u Pošti ima zapošljavanja po partijskoj liniji, ali i nepotizma, pa i kod pojedinih sindikata. Na pitanje zbog čega se i ova borba vodila izvan sindikata, on kaže: „Radnici Pošte nemaju poverenja u sindikate, iako je dobar deo njih učlanjen u neki od sindikata. Ali ti sindikati nisu pokazali nameru da, izuzev nekih sitnih povlastica radnicima, pomognu u onoj suštinskoj borbi za bolje uslove rada i veće zarade. I ovoga puta ogradili su se od obustave rada, barem oni najveći. Uljuljkali su se u svoje pozicije i ne žele da ih izgube.“ I Miloš Vučković kaže da je kuriozitet činjenica da radnici u Pošti nisu želeli sindikalnu borbu, odnosno da nakon pobune od pre dve godine, kada su dvojica sindikalnih vođa dobila upozorenje pred otkaz, kao da su želeli da ovu borbu vode sami. „Neobično je to da u Radnoj grupi imate predstavnike dva reprezentativna sindikata, ali i predstavnike radnika koji uglavnom jesu članovi nekog od sindikata, ali borbu vode izvan toga“, kaže ovaj sagovornik NIN-a. Indikativno je i to što je ovaj dogovor, koji su izdejstvovali radnici Pošte, pokazao ne samo njihovo nepoverenje u sindikate, nego i zaobilaženje socijalnog dijaloga u Srbiji. Među pregovaračima te noći kada je postignut dogovor o obustavi štrajka i povišici zarada jedino se za Miru Petrović moglo reći da joj je tu mesto, a i ona se tu pojavila prvi put otkada je obustava rada počela. Svi ostali, računajući i radnike, ali i ministra policije Nebojšu Stefanovića, nisu formalni učesnici u socijalnom dijalogu u Srbiji. „Sindikati imaju objašnjenje da nisu želeli formalno da učestvuju u nečemu što nije u skladu sa postojećim zakonom. I to može biti razumno objašnjenje, jer ako uslede sankcije radnicima, to će značiti da su neodgovorni prema svojim članovima. Sa druge strane, nije bilo pokušaja ni da podrže obustavu rada, odnosno da preuzmu štrajk i uvedu ga u legalne tokove. Naposletku, postavlja se pitanje i solidarnosti prema kolegama koji su bili izloženi pritiscima, jer suština sindikalne borbe i jeste solidarnost“, kaže Mario Reljanović. Poštari jesu ovoga puta uspeli u onome u čemu nisu njihovi sindikalni zastupnici. Ali, nije li ovo lekcija i za zakonodavce i za sindikate, ako iko više mari za pravnu državu.