Strašni sud provere

Poluinformacije i neistine kojima je javnost bombradovana preko medija, imaju teške posledice po adresirane, one koji čine samu srž glasačkog korpusa. Tako bi čak i najveći fan Aleksandra Vučića bio zbunjen prateći razvoj njegovog odnosa prema aferama, na primer, lažnih doktorata. Odnosno, slušajući ono o čemu nas svakodnevno obaveštava - nedoslednim izjavama. I šta obavezno horski prate poslanici iz njegove stranke, uz refrene premijerke Ane Brnabić. Stoga bi taj redovni gledalac televizija sa nacionalnom frekvencijom, a verovatno i čitalac tabloida, prvo zaključio da je Nebojša Stefanović oklevetan kao pseudodoktor nauka. Jer ga je današnji predsednik, a tada premijer, gorljivo branio i to uvredama na račun onih koji su prvi iskazali sumnju da je ministar policije plagirao svoju disertaciju. Rekavši da „nikad ništa gluplje nije čuo“ od kasnije dokazanih opservacija Uglješe Grušića, docenta Univerziteta u Notingemu, Branislava Radeljića, vanrednog profesora Univerziteta Istočni London i Slobodana Tomića, doktoranda na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka, Vučić je plasirao i blagi oblik govora mržnje, u odnosu na ono što uobičajeno iznosi. Zato bi njegovom zamišljenom obožavatelju, ali i svakom prosečnom medijskom konzumentu, navedeno etiketiranje moglo i da promakne. A da ostane u svesti obećanje Vučića da „ova stvar neće biti gurnuta pod tepih“, ako se plagijat dokaže. Sve i ako smo „takvi ljudi“, da ne možemo da prihvatimo „da je neko bolji od nas“, Stefanović će ako je kriv - „odgovarati“, kako je A. V. tada ustvrdio. „Stvar“ se ipak zataškala i nakon što se pokazalo da je i ministrov mentor Mića Jovanović, vlasnik Megatrenda na kojem je Stefanović „doktorirao“, takođe jednu od svojih doktorskih titula falsifikovao. I kada je Vučić provukao tezu da je „atak“ na Stefanovića, zapravo „napad na čitavu Vladu“, čime je „stvar“ relativizovao. Na zahtev opozicije da se zbog lančanih plagijata smeni ministar prosvete Mladen Šarčević, Vučić je zagalamio „da ne vidi vezu između ta dva doktorata“. Odani liku i delu predsednika i to su mogli da progutaju. Po istom šablonu, oglasila se i Ana Brnabić, kada je Dragan Đilas zatražio reviziju Stefanovićevih sertifikata, pošto je i njegova fakultetska diploma u međuvremenu postala upitna. Poručivši da je lider SSP „u ogromnoj panici zbog istrage o poslovanju njegovih firmi koju je najavio ministar policije, zbog čega posle 15 godina poteže pitanje Stefanovićevih sertifikata“, ona je (kao Vučićev eho), zaobišla suštinu problema. Šta je mogao iz svega da zaključi taj naivni Vučićev fan, kad samo njega gleda i sluša, čak i kad javno prozbore drugi iz SNS-a? Naravno, da je Đilas „lopov“, izdajnik države, jer se to stalno servira sa nacionalnih frekvencija i stranica „žute štampe“. Čime se „skreće pažnja sa lopovluka naprednjaka“, kako propagandno delovanje vlasti krsti Željko Bodrožić, predsednik NUNS-a. Epilog istrage o Stefanovićevim diplomama nestao je u sivoj zoni privatnih univerziteta, pa i Megatrenda, za čiju se londonsku ispostavu, po čijem je programu ministar „diplomirao“ i „doktorirao“, ispostavilo da ne postoji. Kontinuirane afere dovele su u žižu slučaj Krušik, sa novim setom neistina i odvraćanja fokusa sa činjenica. Pa je Vučić isprva tvrdio da otac ministra Branko „nema veze“ sa povlašćenom trgovinom oružjem, a potom i da „nije zaposlen u GIM-u“, preko kojeg su proizvodi Namenske industrije završili u Jemenu, Saudijskoj Arabiji... Kad su ga fotografije, vize i drugi dokumenti demantovali, nezavisne je novinare optužio da žele propast Namenske, i naše privrede. Posle je zaćutao, usled novih dokaza, ali je šteta po mentalno zdravlje glasača već bila počinjena. I drugog je miljenika, Sinišu Malog, predsednik dugo štitio, kao i Stefanovića, a u okviru iste problematike – prepisivanja iz tuđih disertacija. Na pokretanje pitanja njegove smene, Vučić je imao spremnu kontraofanzivu, pa je javno napomenuo „da ministar može biti i neko sa osnovnom školom“. To, naravno, nije bila laž, ali je istinski problem da na visokim javnim funkcijama budu plagijatori. Da te dve stvari povežu, fanovima predsednika ne bi palo na pamet, u senci njegove blagoglagoljivosti. Glasali bi oni za Vučića i kao predsednika sveta, a ne samo Srbije, jer on neumorno radi na usponu države. Stisnut u obruč „politički motivisanih napada“, najbolji gradonačelnik prestonice ikada, i ministar finansija Siniša, izjavio je da mu dođe da „svoj doktorat pocepa“, premda je na njemu „tako naporno radio“. Radikalnim gestom bi, valjda, dokazao validnost disertacije, dok je navedenom „pretnjom“ opet kamuflirao istinu. Ali, fan predsednika je mogao samo da se nad ovim razneži, verovatno u datu tvrdnju upisujući i Vučićevo poštenje. A posebno kad je Odbor za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu potvrdio plagijat, odnosno, kad je predsednik konstatovao da je upravo on predlagao Malom da pocepa prokazano štivo, zagreje stolicu i napiše drugi rad. O, kako je naš predsednik pravedan, pomislio je svaki njegov obožavatelj, ne prateći s pažnjom (crnu) hroniku njegovih izjava. Kako se ovde afere ogromnom brzinom smenjuju, teško je vinovnicima da smisle nova i nova opravdanja, za koja se često dokaže da su lažna. Lažne su čak i „benigne“ tvrdnje da „svakih 10 sekundi u SAD pogine po jedan perač prozora“, a zapravo Vučićeva reakcija na sve češće tragedije na srpskim gradilištima. Hipnotisani njegovom večitom zabrinutošću koju tek katkad olakšava neka „šala“( a vazda štrebersko naticanje naočara), fanovi ga, čini se, sve više obožavaju, što nije isključivo njegova zasluga. Jer, kako ističe Miroljub Radojković, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, „političari koji bi se služili samo lažnim vestima bili bi vrlo naivni i lako diskreditovani“. Zato oni stvaraju svoje timove, kabinete, službe... koje treba da pogodne događaje učine što vidljivijim, a da nepovoljne diskredituju i spinuju. Primer toga je nabrajanje pozitivnih ciljeva, prognoza, očekivanja kojima se pridaje maksimalni publicitet. „Drugi deo iste priče, onaj kojim se ukazuje pod kojim uslovima ili po koju cenu se lepa budućnost može dosegnuti, jednostavno se priguši, izbriše ili ne pominje, što je zadatak spin doktora“, naglašava Radojković. Spinovana informacija ipak nije neistinita, njoj „samo“ nedostaje njen najvažniji deo o bitnim preduslovima uspeha. „Čista laž ima malo šansi da preživi, budući da argumenti podležu proveri u nekom drugom mediju, portalu, blogu eksperta, enciklopedijama, stručnim časopisima i knjigama“, navodi profesor. Problem, po njemu, nije u „nepodnošljivoj lakoći širenja dezinformacije, već u nepostojanju volje i vremena onoga koji sumnja da ono u šta ne veruje izvede pred ’strašni sud’ provere“. Ovo traži napor na koji ljudi ne pristaju, kao što ne čitaju uslove i pravila rada kada se priključuju nekom novom servisu, a obavezni su da klikom označe „prihvatam“. U profesionalnim medijima provera informacije deo je rutine i etike, kad se traže najmanje tri nezavisna izvora kao potvrda iznetog. „U građanskom (amaterskom) novinarstvu, i na sajtovima društvenih mreža, za informaciju niko ne daje takav atest. Dakle, da li će ’konzument’ biti žrtva ili dželat dezinformacija, glasina i spinovanih vesti zavisi od toga koliko je medijski i informatički pismen“, naglašava Radojković. Ali i dodaje da danas i ne može biti reči o klasičnom „medijskom konzumentu“, upravo zbog mogućnosti interakcije na internetu, za razliku od ere masovnog komuniciranja kada se raspolagalo samo tehnologijom za primanje ponuđenih informacija. A kojim su pošiljaoci mogli da „nagovaraju, pridobijaju, iritiraju...“ široku publiku. Sada su građani u situaciji da i sami šire (dez)informacije o bilo čemu, sa bilo kog mesta, u bilo koje vreme, pa ih zovemo „prozumerima“ (proizvođač+konzument), dok javne tokove komunikacije sa dvosmernim kanalima nazivamo masovnim samokomuniciranjem. Sada publika nije osuđena da zbog oskudice izvora i informacija samo akceptuje vesti političara i drugih komunikatora, već i da na njih reaguje. Ukoliko ono što prozumer poručuje privuče pažnju, i bude „šerovano“, pojedinac može postići isti efekat kao što su ga imali masovni mediji ili alternativni tok rasprostiranja glasina. „Zato se i kaže da je na internetu mnogo smeća u vidu dezinformacija, insinuacija, glasina i laži“, ukazuje Radojković. Zato je i sve nužnija medijska pismenost, i pismenost na internetu. Važnu ulogu ima i lično iskustvo. Jer, „ko je jednom bio prevaren može da izbegava dalji kontakt sa istim izvorom“. Otuda se mediji i dele na „naše“ i „njihove“, prema stavu publike kome će da veruje. I redovni posetilac interneta ima poluge za detektovanje (ne)istine ili da to bar pokuša. Dovoljno je da ukuca URL adresu pošiljaoca upitnog posta, dok će ga na njegovu pouzdanost upozoriti i veliki pretraživači ili antivirus programi. Tako može da utvrdi i da li je izvor stvaran, ili se krije iza avatara, što takođe može biti sumnjivo. Dalja „istraga“ se vodi preko profila na sajtu društvenih mreža ili Gugla, gde može da se sazna više o stručnosti odašiljača informacije. Eventualna nekompetentnost ukazuje da autor „malo ili sasvim laže“, upozorava Radojković. Prozumer može i druge da zaštiti, odbijajući da klikne na komandu „podeli“, dok ga jedan klik kompjuterskog miša deli i od ukazivanja na primećeno društveno odgovornim institucijama, čija je misija provera dezinformacija. U ratu za javnu pažnju važnu ulogu imaju i botovi, za koje obično smatramo da su živi ljudi, armija plaćenih programera ili poslušnika, sa „ideološkim, karijernim ili nekim drugim interesom da svom patronu obezbede što veću vidljivost u javnom diskursu“. Ali, to su ipak većinom programirani IKT roboti, od čega je i nastala imenica „bot“, ističe Radojković. „Što je još interesantnije, svi vlasnici kompjutera i smartfona su potencijalni botovi. Jer, jedna od hakerskih pretnji je da u naše gadžete infiltriraju svoje programe za slanje poželjnih postova na sve adrese koje naše sprave pamte, pa čak i kad su one isključene“, on objašnjava kako nastaju „farme botova“. I poziva na knjigu Dark net DŽejmija Bartleta, ovde dostupnu još od 2016, gde se otkriva da je digitalno podzemlje mnogo veće (oko 95%) nego vidljiv deo neta. (Ro)botovi nam šalju i reklame za najrazličitije ponude, od lečenja hrkanja do kupovine dronova, što se prepoznaje po identičnim tekstovima, fotografijama i video-prilozima. „Uzalud ih je prijavljivati provajderu kao spam, jer narednog dana, ista poruka stiže sa druge imejl adrese, zahvaljujući direktorijumu koji ih menja u svakom narednom krugu odašiljanja“, navodi Radojković. Ako tu ulogu preuzmu programeri – dobrovoljci, raskrinkavanje će biti mnogo teže, sa čime ćemo se suočiti u predstojećoj predizbornoj kampanji. Kada ćemo doživeti poplavu spinova, političke propagande i govora mržnje, bez obzira na to da li ih kreiraju roboti ili aktivisti izbornih takmaca. „To će biti prilika da naučimo nove lekcije iz informatičke i medijske pismenosti. Odnosno, da se i politički emancipujemo“, naglašava profesor. Shodno tome, nema jednostavnog odgovora na pitanje - da li je neko ko je konstantno izložen lažnim vestima i govoru mržnje u stanju da odgovorno glasa na izborima. Jer birač sad ima komunikacionu moć, pa može da vesti blokira, proverava ih, potre njihove efekte diskusijom sa prijateljima, na svom forumu, ili Tviteru... kao što je radio i pre u porodičnim okvirima ili u - kafani. Slika društva jeste simbolički konstruisana i posredovana medijskim objavama, ali se takođe može uporediti sa slikom sopstvenog posla, standarda, statusa. „Zbog toga i manipulatori svih vrsta danas ciljaju više na emocije, u prvom redu strah, otkuda i govor mržnje“, kaže Radojković. A odgovorno glasati znači ne povoditi se za emocijama nego za razumom i razlogom. „Samo onaj ko glasa po najboljoj svesti i savesti odgovoran je i prema sebi i prema zajednici“, ističe. No, u stalnoj oskudici vremena i volje da se primene ponuđene poluge, teško je stalno propitivati medijatizovanu sliku stvarnosti. Najlakše je odustati. Otud medijima više ne veruje ni polovina stanovništva, prema mnogim istraživanjima. „A ruku pod ruku s tim, nestalo je i poverenje u predstavničku demokratiju koja se temelji na izborima, pa savremene vlade bira sve manje i manje građana. Svoju dilemu o tome koja je slika stvarnosti prava, sve više ljudi rešava izbornom apstinencijom i socijalnom rezignacijom“, zaključuje Radojković. Iako je i Toni Bler lagao da Irak ima oružje za masovno uništavanje, Hilari Klinton da je pod snajperskom vatrom uletela u avion u Tuzli, a Kolinda Grabar da je sa decom posetila tek oslobođeni Vukovar, u nedavnoj predizbornoj kampanji, nas prvenstveno zanima naša situacija. Gde su „televizije puki instrument propagande Aleksandra Vučića i rade mimo mnogih zakona, ne samo Zakona o informisanju“, kako primećuje Željko Bodrožić. A slično važi i za analogne tabloide, budući da ne haju za upozorenja Saveta za štampu i lako plaćaju kazne. Tome se možda može suprotstaviti časovima medijske pismenosti u školama, nezavisnim komisijama koje bi pravično raspoređivale novac građana objektivnim medijima, smatra Bodrožić. Treba od RTS-a konačno napraviti javni servis, uložiti desetine miliona evra godišnje u jačanje kulturnog, naučnog i školskog programa. „A tih para ima u budžetu, što vidimo kad saberemo sav novac koji elektronski i štampani tabloidi prihoduju od države i državnih firmi“, ističe predsednik NUNS-a. Podrazumeva se da država ima obavezu da napravi razliku između profesionalnih i „žutih“ medija, ali to ne radi iz jednog prostog razloga. „Ovde na državnim funkcijama imamo ministre sa lažnim diplomama i doktoratima, dokazane lažove i manipulante, neotesane i bezobzirne tipove, i šta od njih očekivati nego da uživaju u ovakvom tabloidnom ambijentu“, Bodrožić daje „svoju“ sliku stvarnosti. To je prirodno stanište vlasti, pa zašto bi poštovali profesionalizam, moralne norme, pravdu..? Da naša vlast „živi od lažnih vesti i promocije govora mržnje“, misli i Nedim Sejdinović, bivši predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine. I tu zakoni teško da išta mogu da promene. „Ova vlast je neprijatelj profesionalnog i etičkog novinarstva, jer u njemu vidi opasnost po svoj opstanak“, tvrdi i Sejdinović. I stoga ne treba sumnjati da će rat protiv takvih medija biti nesmanjenom žestinom nastavljen. Blaćenjem, kaznama, prokazivanjem... Dok će javnost i dalje biti sluđivana poluinformacijama, lažima, botovanim porukama, dok u svoje ruke svesno i savesno ne preuzme komande (bar kompjutera).