Polemika Ekonomija/LJubomir Madžar Od ovakve države ni orah iz ruke ne bih uzeo

U tekstu Od ovakve države ni orah iz ruke ne bih uzeo gospodin LJubomir Madžar polemiše sa mojim tekstom Tražili ste, gledajte iz NIN-a od 28. novembra. Kako je od mog teksta pa do osvrta Madžara prošlo tri nedelje, malo je verovatno da će se čitaoci setiti mog teksta i verovatno će poverovati u njegovu (re)interpretaciju koju nudi. Ako nekoga ova polemika interesuje, ako želi da uporedi moj tekst i kritiku, ako nije sačuvao prvi „beli“ NIN u kome je moj tekst izašao, može ga naći na mom blogu: https://nkatic.wordpress.com/2019/11/30/doprinos-srpskih-ekonomista-dolasku-zlatnog-doba-tekst-objavljen-u-nin-u-28-11-2019-pod-naslovom-trazili-ste-gledajte/. Madžar u svom polemičkom osvrtu pogrešno interpretira moj tekst i dezinformiše čitaoce o njegovom sadržaju i porukama. Na samom početku svoje polemike, tvrdi da sam u svom tekstu ostao „veran etatističkom pozvanju i ponudio još jedan pledoaje u prilog prosvećenog državnog intervencionizma“. Ne, to nije istina. Moj tekst nije „pledoaje“ u prilog intervencionizma i ne bavi se ulogom države u ekonomiji. Madžar je izmislio temu i pripisao je mom tekstu kako bi našao razlog da iznova piše o državi i njenoj ulozi, nemilice trošeći prostor na nešto čega u mom tekstu nema. Moji stavovi o mestu i ulozi države se radikalno razlikuju od stavova LJubomira Madžara, ali to nije bila tema mog teksta. Elementarno pravilo korektne polemike podrazumeva da se kritičar bavi onim što piše u tekstu koji se kritikuje i da ga korektno interpretirate. Madžar se tog pravila ne drži, i ne drži se dosledno. Moj tekst je kritika neoliberalne frazeologije i ekonomskih recepata kojima se javni prostor zasipa već 20 godina. Pokušao sam da pokažem, da kada se ti ključni recepti primene, kao što je to urađeno u Srbiji, velikog boljitka nema. Privredni rast i dalje ostaje skroman i Srbija, u najboljem slučaju, može završiti samo u tzv. klopci srednje razvijenosti. Cilj mog teksta je bio da podseti čitaoce na ključne razvojne mantre koje su zastupali najuticajniji domaći ekonomisti: da strane investicije moraju biti osnovni pokretač domaćeg razvoja zato što je domaća štednja mala (nedovoljna); da dominacija stranih investicija ne treba da brine, jer je nebitno da li su vlasnici preduzeća, banaka, trgovinskih lanaca ili prirodnih resursa stranci ili domaći preduzetnici; da je poslovni ambijent odlučujući faktor za ubrzavanje privrednog razvoja; da je Srbija u lošoj ekonomskoj situaciji zbog toga što strane investicije ne dolaze u potrebnom obimu usled lošeg poslovnog ambijenta i visoke korupcije; da o lošem ambijentu svedoči loš plasman Srbije na listi koja „meri“ kvalitet poslovnog ambijenta (Duing biznis lista); da samo uravnotežen budžet i niska javna potrošnja obezbeđuju ubrzani razvoj (već na prvom kursu neoliberalizma đaci uče o tzv. crowding out fenomenu - reč je o tezi po kojoj javna potrošnja i javne investicije isisavaju raspoloživi novac iz sistema i time finansijski guše privatni sektor i onemogućavaju njegov razvoj). Ovde se neću osvrtati na delove mog teksta koji su intonirani ironično, na granici sprdnje. Madžar tu ironiju nije shvatio, pa se upustio u besmislenu polemiku i sa tako izrečenim tezama. Srbija je poslednjih godina uravnotežila budžet, smanjila je učešće javnog duga u BDP-u, unapredila privredni ambijent i za 40 mesta popravila položaj na Duing biznis listi i postala je globalni šampion u privlačenju stranih investicija i… i nikakvog spektakularnog privrednog rasta nema. Ako su srpski neoliberali dobro identifikovali ove ključne faktore razvoja, BDP Srbije i standard građana bi morali rasti mnogo brže. Ako je ambijent ključan za privlačenje stranih investicija, ako kapital ne ide tamo gde je korupcija visoka i nema vladavine prava, a o tome su neoliberali podučavali javnost, kako to da je Srbija postala lider u njihovom privlačenju? Madžar je odlučio da ne vidi ovu ključnu kontradikciju i da mu „promakne“ neugodna poruka mog teksta. Kako provereni neoliberalni recepti nisu dali očekivani rezultat, Madžar se vraća u sigurnu frazeološku luku i insistira da se Srbija sporo razvija zbog korupcije i nepostojanja vladavine prava. Da, bilo bi sjajno da korupcije nema. Da, bilo bi sjajno i da je Srbija pravna država, ali … Da li je korupcija zaista jedan od najvećih uzroka zaostajanja? Da li je vladavina prava ključna za ekonomski uspeh? Takvu argumentaciju empirija ne potvrđuje. Azijske ekonomije, šampioni razvoja, najčešće pate od endemske korupcije, ali im to ne smeta da budu ekonomski uspešne. Problem korupcije je ogroman i u Kini, ali ni Kinezima to nije previše smetalo da naprave kvantni skok, neviđen u ekonomskoj istoriji. Zemlje koje su se najbrže razvijale nisu modeli pravnih država. Koliko god korupcija bila maligni fenomen, mora se razumeti da će u periodu prvobitne akumulacije kapitala, a u Srbiji je upravo to na sceni, korupcija još dugo vladati, pravo će biti na prodaju, ili će se vršiti po diktatu politike. Ovo nije apologija korupcije i pohvala „nepravnoj“ državi, već samo smeštanje tih fenomena u realistični evolutivni kontekst. Uzgred, stranom kapitalu ne smeta ni visoka korupcija, ni manjak prava. Cinik bi rekao da strani kapital voli upravo takav ambijent. U svom tekstu, Madžar me podučavao tome kako se finansiraju investicije i usput dezinformiše čitaoce NIN-a kako ja tvrdim da se investicije ne finansiraju iz štednje. Ne, ja sam napisao da se investicije ne finansiraju SAMO iz štednje. Između mog stava i interpretacije Madžara je ogromna razlika. Neću zamarati čitaoce objašnjavajući kako kreditno-monetarni sistem funkcioniše, ili kako se kreira novac. Konstatovaću samo da svako ko misli da se investicije finansiraju samo iz štednje živi u svetu iluzija i ekonomske naive. Čemu služe i šta finansiraju hiljade milijardi dolara ili evra koje su kreirale najveće centralne banke od 2008. do danas, u nezapamćenoj operaciji štampanja novca? Da li neko zaista misli da deo tako naštampanog novca nije ušao i u Srbiju i da nije finansirao direktne ili portfolio investicije, već da je sve to došlo iz štednje? Ako se sve do sada rečeno može velikodušno pravdati nepažljivim čitanjem onoga što sam napisao, postoji deo polemičkog teksta koji zapanjuje - Madžar mi objašnjava da grešim kada ekonomiste krivim i proglašavam ih za tvorce važećeg modela ekonomske politike. Od okobarskih promena 2000. ključnu ulogu u formulisanju ekonomske politike imali su ekonomisti okupljeni u G17+ i u Demokratskoj stranci, sa ponekim inostranim pojačanjem i uz snažno sufliranje stranih mentora. Svi ovi ekonomisti su dolazili ili sa univerziteta, ili iz ekonomskih instituta. Madžar bi kao osnivač i idejni otac G17 to morao znati. NJegov asistent, g. Mlađan Dinkić, bio je najuticajniji kreator ekonomske politike od 2000. do 2012. Da li je moguće da se Madžar toga ne seća? Nikada u istoriji Srbije toliko univerzitetskih ekonomista nije popunjavalo vladine resore i upravljalo ministarstvima. Nikada u istoriji ekonomska struka nije imala takav prostor i šansu da oblikuje privredni sistem Srbije. Treba li da navodim sva ona imena koja su popunjavala ključna ekonomska mesta u Vladi i NBS? Da li je moguće da je Madžar to zaboravio? Treba li da podsećam da su upravo ti reformatori udarili temelje novog ekonomskog sistema, ili da je G17 pisao DOS-ov program ekonomskih reformi? Madžar je objasnio čitaocima da je moj tekst „pun slabosti, logički protivrečan, da se ogrešujem o istinu, saplićem o logiku, da je tekst problematičan i nezadovoljavajući“, itd. Taj metod polemike kroz kvalifikacije i diskvalifikacije, kroz izvrtanje onoga što je neko napisao, kroz selektivno citiranje gde se rečenice ili delovi rečenica izvlače iz konteksta... sve sam to već video u ranijim polemikama sa njim. Previše je sistema u takvom načinu polemike i prečesto se ponavlja da bi se poverovalo kako je reč o slučajnim propustima ili padu koncentracije. Takav metod ne služi na čast LJubomiru Madžaru.