Slobodni ljudi donose dobre odluke

Brazilski gradovi su od 1990. počeli da prepuštaju žiteljima da odluče kako će trošiti deo budžeta. Stručnjaci su taj eksperiment isprva posmatrali kao prepuštanje lopte brazilskom napadaču – nikada ne možete znati šta će sa njom da uradi. Građanski solo-prodor bio je, međutim, takav uspeh da je pre nekoliko godina morao da ga pohvali čak i Vašington post. „Između 1990. i 2008. više od sto dvadeset brazilskih gradova usvojilo je program građanskog učešća u budžetu. Rezultati su obećavajući. Gradske vlasti koje su to učinile, trošile su više na obrazovanje i higijenu. U gradovima koji su barem osam godina imali participativne budžete, dečji mortalitet je skoro dvadeset odsto manji – nakon što uračunamo druge političke i ekonomske činioce koji bi na dečji mortalitet mogli da utiču“, zapisao je za Vašington post politikolog Brajan Vompler. Ti građanski driblinzi, to jest promene pravca trošenja, poput gradnje klinika u siromašnim četvrtima, poboljšavaju živote, zaključuje jednostavno Vompler. I kada je već tako, ne možete se nadati da ćete u Srbiji naći mnogo sličnih primera. Ima ih u Šapcu, doduše. „Već četiri godine građani mogu neposredno i samostalno da odlučuju o novcu kojim plate porez na imovinu. Taj novac ostaje u mesnoj zajednici. Predloge mogu da daju saveti mesnih zajednica i građani, to jest pet odsto građana koji su tu platili porez. Pravo da odlučuju imaju svi, predloge mogu da daju oni koji su porez platili“, objašnjava Nebojša Zelenović, gradonačelnik Šapca. Počelo je u seoskim mesnim zajednicama, ove godine se nastavilo u gradskim. Zelenović kaže da je 2016. u seoskim mesnim zajednicama od poreza na imovinu skupljeno 300.000 evra, a ove godine milion. „LJudi su videli da novac ostaje u njihovim mesnim zajednicama, i da mogu da sređuju škole, puteve, ulice, crkve, bunare, ambulante, igrališta; sve što im je važno.“ Predlozi su bili raznovrsni i – kako kaže Zelenović – „savršeni“. Meštanin će svakako pre znati šta mu treba nego onaj koga su poslali da vidi šta meštaninu treba. „Nisam znao da u Orašcu meštanima treba velika kolska vaga jer ih nakupci varaju. Kupili su sopstvenu kako bi bili sigurni da prodaju robu po dobroj ceni. U drugom selu iskopan je zajednički bunar za navodnjavanje. U selu Jevremovac izgrađena je nova ambulanta. Interesantan projekat je i crkva u Tabanoviću. Nisu tražili da im je neko izgradi, hteli su sami – molim lepo, poštujemo.“ Drugde su meštani odlučili da urede atarske puteve, školska dvorišta i prilaze grobljima; da izgrade trafostanice, pomognu lokalnim fudbalskim klubovima i kulturno-umetničkim društvima. Od toga šta su odlučili, još je važnije kako su odlučili. „LJudi ne mogu dobro da žive ako nisu uključeni u javni život, a naše iskustvo pokazuje da ljudi uvek odlučuju dobro kada odlučuju slobodno. To je takođe i pitanje elementarnog dostojanstva svakog pojedinca i – verujemo – povratka samopouzdanja. Građani žive u uverenju da ne mogu ništa da promene bilo gde, pa čak ni u svojim selima ili gradskim kvartovima. I zato odluče da odu“, smatra Zelenović. Ako je Zelenović u pravu, ako je život u Srbiji jedan te isti od Karađorđa i Miloša Obrenovića, nije neobično što se ovim vidom građanskog odlučivanja eksperimentiše baš u jedinom opozicionom gradu u državi. A kao što je brazilski eksperiment doneo više preživele dece, tako i ovaj šabački doprinosi privlačenju stranih investicija. „Nijedan ozbiljan investitor neće ulagati u ubogu sredinu“, dodaje Zelenović, a Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj (NALED) u oktobru je Šapcu ponovo dodelila sertifikat koji „potvrđuje da je reč o lokalnoj samoupravi po meri privrede“. NALED veli da su takve sredine trostruko uspešnije u privlačenju investicija, a Zelenović smatra da bi šabačko prihvatanje meštana kao pozvanih da odlučuju o lokalnom budžetu moglo da postane i državna politika. „Možemo da saznamo šta je narodna volja i šta su potrebe ljudi umesto da o svima nama odlučuje jedan čovek. Verujemo da svaki građanin ima pravo da se pita, i ovo je samo početak. Sada je reč samo o porezu na imovinu, a u perspektivi to može da bude bilo šta – bilo koji drugi javni novac.“ Ove godine o raspodeli poreskog novca prvi put se odlučivalo i u šabačkim gradskim mesnim zajednicama. Kao i u seoskim, od građana je skupljeno nešto više od milion evra. „To je u zbiru dva miliona evra o kojima odlučuju naši sugrađani. Pošto imamo sve više novca od ovog poreza, nadam se da će građani sledeće godine odlučivati o blizu dva i po miliona evra. Budžet Šapca je oko trideset miliona. Dvadeset je potrebno da grad isplati zarade i za redovno održavanje; deset ostaje za aktivnu budžetsku politiku – za poljoprivredu, za kulturu, za sport. To znači da ćemo sledeće godine sa dvadeset odsto aktivnog budžeta preći na dvadeset pet odsto o kojima građani neposredno odlučuju, i nadamo se da će to i dalje rasti. Zamislite da na Vračaru i Novom Beogradu mogu da odlučuju o milion evra. Siguran sam da ne bi isto izgledali. A zamislite da svi građani Srbije odlučuju o dvadeset pet odsto budžeta Srbije, pa da čujemo šta je narodna volja, a ne da gledamo sumnjive ugovore bez tendera i javnih nabavki“, zaključuje Nebojša Zelenović. Problem je to što – zbog onog nepromenjenog shvatanja života i politike – učešće građana u politici i dalje zavisi od volje vlasti. I u Brazilu je značaj participativnog budžeta zavisio od toga u kom političkom dresu nastupa gradonačelnik. Ali politikolog Brajan Vompler podvukao je da taj značaj vremenom raste, kako „rastu“ građani. I da gradski službenici počinju bolje da tretiraju siromašne zajednice. I da su zbog javnih rasprava gradske vlasti primorane da rade transparentnije. Više nego dovoljno razloga da građani Srbije zatraže tu loptu i krenu u solo-prodor.