Levica

Levica nedostaje već tri decenije, koliko živimo na periferiji svetskog kapitalističkog sistema. Dok su vodeće imperijalističke sile potpaljivale nacionalističke požare i razbijale Jugoslaviju, gurajući nacionalizmom zaslepljene južnoslovenske nacije u bratoubilaštvo, autoritarni režim Slobodana Miloševića se zbog očuvanja vlasti s njima sukobio. Sankcije Ujedinjenih nacija su razarale društvo i sve se okončalo bombardovanjem, pomaganjem tadašnje opozicije i padom režima. U obaranju zločinačke vlasti učestvovali su, uz pomoć imperijalista, ne samo opozicija i mnoštvo ojađenih građana (među kojima se nalazio i pisac ovih redaka), već i mafijaši i krupni kapitalisti, stasali pod skutima kvazilevičarskog režima (SPS, JUL uz sadejstvo ekstremnih desničara iz SRS), koji im više nije bio neophodan. Ove dve nevelike, ali moćne, grupe – mafijaši i bogataši – razmahale su se nakon 5. oktobra 2000. Privredni oligarsi su se na račun društva dodatno obogatili tokom 2000-ih, blagodareći podršci političkog dela oligarhije (DS, DSS, SPS, G17+, LDP, SPO, LSDV, SDP, SDA, DZVM itd.), koji im je omogućio da višestruko obrnu onaj prvi milion nemačkih maraka do kojeg su došli 90-ih. SNS, nastao podelom SRS-a 2008, predstavljajući se kao proevropska i antioligarhijska stranka, zapravo je deo političke oligarhije. Nezadovoljstvo građana „žutim preduzećem“ dovelo je na vlast te besprizornike koji su nas 1990-ih već jednom zavili u crno. Jednog oligarha su privremeno poslali u zatvor i zadobili poverenje građana, disciplinovali druge oligarhe, a svoju vlast proželi vezama s mafijom bez presedana. Autoritarno-mafijaški režim Aleksandra Vučića, koji je neke „žute lopove“ (Mali, Vesić, Dinkić i dr.), uključio u svoje redove, oteo je i zarobio našu republiku, a oligarhijski deo opozicije, SzS i DjB, ne može ga srušiti bez pomoći imperijalnih sila. Koliko smo u kapitalizmu nazadovali svedoči činjenica da za tri decenije restauracije još nismo dostigli vrednost BDP-a iz 1989, da kulturni obrazac diktiraju tabloidna sredstva masovnog opštenja i SPC, dok je oligarhija mnoge ubedila da je „komunizam“ kriv za sve probleme. Istovremeno, bestidni predsednik i saradnici, uz blagoslov SPC i tabloidnu podršku, svakodnevno u širokom luku zaobilaze istinu, zaglupljuju narod, praštaju dugove bogatašima i izbacuju sirotinju na ulicu na osnovu zakona o „javnim“ izvršiteljima (bivša vlast, okupljena danas u Savezu za Srbiju, donela ga je 2011). Za nas je, nasuprot oligarhiji, čovek iznad profita! Zato ćemo autoritarno-mafijaški sistem razoriti, oligarhiju razvlastiti, a imovinu malobrojnih narodnih neprijatelja konfiskovati i staviti u službu opšteg dobra. Antikapitalistička nova levica zastupa interese radnih, starih, bolesnih, nemoćnih, poniženih i uvređenih ljudi, i zalaže se za stvaranje demokratskog socijalizma u kojem će zdravo i obrazovano stanovništvo biti zamajac društvenog razvoja. Baštinimo ideje prosvetiteljstva, Francuske i Oktobarske revolucije – jednakost, slobodu i bratstvo među svim ljudima. NJih nije moguće ostvariti u kapitalizmu, kako zorno pokazuje viševekovno iskustvo. „Tri slavne decenije“ (1945-1975) humanizacije kapitalizma bile su proizvod straha od socijalne revolucije u centru svetskog kapitalističkog sistema. Neoliberalna kontrarevolucija, začeta u ekstremno-desničarskom Pinočeovom režimu u Čileu, razvijena u Velikoj Britaniji Margaret Tačer i SAD Ronalda Regana, metastazirala je nakon sloma evropskog socijalizma. Proizvela je rast društvenih nejednakosti skoro do nivoa iz 1914, kada je, otkad se meri, bila najviša. U Srbiji, tom „raju siromašnog čoveka“ iz 19. veka, nejednakosti su veće no u ostatku Evrope. Vapimo za pravdom i solidarnošću, tj. levičarskom politikom. Razarajmo oligarhijske strukture širenjem građanskog učešća u politici neposrednom demokratijom! Antifašizmom tucimo sve oblike desničarskog ekstremizma i radikalizma! Internacionalizam, tj. jednakost i solidarnost nacija bez obzira na njihovu brojnost, bogatstvo i moć, suprotstavimo nacionalizmu i imperijalizmu! Smrt kapitalizmu – moć narodu!