Srbija liči na Severnu Koreju

Akademika Dušana Teodorovića su ove godine nazivali raznim imenima. Vlasnik televizije Pink Željko Mitrović ga je nazvao „bager-akademikom“, režimski tabloidi su ga nazivali „prostakom“ koji bi „odmah prodao Kosovo“, a Aleksandar Jakšić je tvrdio da Teodorović nije napustio Saobraćajni fakultet zbog neslaganja 1999. godine, kako stoji u njegovoj biografiji na sajtu SANU, već da je otkaz dobio zbog nedolaska na posao. Teodorović je u međuvremenu tužio Jakšića zbog ovih navoda. Istini za volju, Teodoroviću ovakav tretman nije nepoznat, budući da je raznorazno etiketiran još otkako je 2016. podržao Sašu Jankovića, bivšeg lidera PSG-a, ombudsmana i kandidata na predsedničkim izborima 2017. godine. Od tada se drži na opreznoj distanci od svih partijsko-političkih organizacija i pojedinaca, ali je i dalje glasni kritičar društvene zbilje Srbije. Dovoljno da ga mnogi na vlasti smatraju neprijateljom. „Aleksandar Vučić i njegov režim su stvorili neprijateljsku atmosferu u društvu, atmosferu apsolutne podeljenosti, atmosferu stalnog referenduma. S jedne strane stoje njegove pristalice, neki veruju u njega, neki su ucenjeni, a neki su koristoljubivi ili siromašni. S druge strane smo mi, nepomirljivo protiv trenutnog režima, jer verujemo da državu i društvo vodi u slom. Ne doživljavam ih kao svoje neprijatelje, ali mislim da su štetočine, skupina nemoralnih i nekompetentnih ljudi, mafija koja ne preza ni od čega. Mislim da mene i neke druge ljude doživljavaju kao neprijatelje. Oni su moji neprijatelji u meri u kojoj su neprijatelji naše države Srbije. Kad bih zaista želeo najgore svojoj zemlji, ponašao bih se kao oni i ne bih se protivio takvom ponašanju, eto“, kaže Teodorović za NIN. A opet, posredno vas i neposredno nazivaju neprijateljem prosperiteta? Dogodile su mi se stvari za koje nisam mislio da su moguće. U hajci protiv mene su učestvovali svi oni koji vode ka „prosperitetu“: tri televizije s nacionalnom frekvencijom, RTS, Pink i Hepi, četiri tabloida, Kurir, Informer, Srpski telegraf i Alo, kao i pojedinci poput ministra prosvete Mladena Šarčevića i narodnih poslanika Marijana Rističevića, Vojislava Šešelja, Aleksandra Martinovića i Marka Atlagića. O meni su diskutovali i Vučićevi propagandisti Milomir Marić i Verica Bradić. Svi su imali isti cilj: da dokažu da nisam patriota, jer sam navodno prešao na stranu NATO-a, i da dokažu da nemam naučne rezultate. Režimskim poslušnicima i jurišnicima ništa ne znače hiljade citata u svetskoj naučnoj literaturi, članstvo u SANU i u Evropskoj akademiji nauka i umetnosti. Jer, doživeo sam da Marić, Šešelj ili Rističević osporavaju moje naučne doprinose. Osećam se kao na listi za odstrel, što me i ne dotiče, jer imam dovoljno životnog i profesionalnog iskustva u Jugoslaviji, Srbiji, Evropi i Americi. Ne obazirem se previše na laži, konstrukcije i omalovažavanja. Važnije su mi pobede u slamanju režima. Zato ne smemo stati. Tri i po godine sam bio uključen u poništavanje doktorata Siniše Malog i ponosan sam što je konačno oboren. Plašite li se da će istraživanje sumnjivih diploma i doktorata stati posle te pobede? Uveren sam da neće. Slučaj doktorata Siniše Malog je pomogao spontanom okupljanju grupe univerzitetskih profesora koji će nastaviti da insistiraju na akademskoj čestitosti. Baš ovih dana pripremamo tužbu Etičkom odboru Univerziteta u Beogradu protiv svih članova ovog i prethodnog saziva Etičke komisije FON-a, protiv prethodnog i sadašnjeg dekana FON-a, protiv mentora i svih članova komisije za odbranu doktorske disertacije. Tu ćemo dokumentovati i obrazložiti sve propuste i lažne odluke i zahtevaćemo konsekvence predviđene Pravilnikom UB. Prave se i nove prijave protiv ljudi koji su manje medijski prisutni i prepoznatljivi od Malog. Vučić bez oportunista ne bi ni mogao da opstane na vlasti. Zorana Mihajlović je bila u G17+, ministar privrede Goran Knežević i direktorka Službenog glasnika Jelena Trivan su bili u Demokratskoj stranci, Siniša Mali je bio pri DS-u, Nebojša Krstić je bio savetnik Borisa Tadića, Goran Vesić je bio šef kabineta Zorana Đinđića… na to stalno treba podsećati. Ali postoji tu čitava armija manje vidljivih, a jednako važnih šrafova koji će zarad funkcija učiniti bilo šta. Recimo, dekan FON-a Milija Suknović, procenivši novonastalu situaciju, naprasno odlučuje na poslednjoj sednici Senata UB da glasa da je doktorat Malog plagijat. Gde je bio prethodne tri godine? U dekanskoj fotelji! To kao da je iz Kralja Ibija. Ipak, ima glasova koji tvrde da je korupcija u visokom školstvu tek jedan, za većinu ljudi ne naročito važan aspekt društvenog života. Taj univerzitet školuje buduće predsednike i ministre, buduće donosioce odluka, rukovodioce. Zato je po Srbiju veoma važno stvari isterati na čistac. I baš zato vlasti aferu oko doktorata Malog predstavljaju kao političku hajku. Dešavaju se plagijati funkcionera i u uređenim društvima, ali tamo su mehanizmi jasni – ta osoba bi izašla u javnost, izvinila se, ostala bez funkcije i doktorata. S druge strane, sam predsednik Vučić kaže da ministar uopšte ne mora da ima ni diplomu, a kamoli doktorat, da bi bio dobar ministar. Otkud onda tolika glad za zvanjima u vlasti? Nije to prisutno samo u vlasti. Ponekad u šali kažem da će u Srbiji uskoro postojati dve grupe ljudi – doktori nauka i funkcionalno nepismeni. Doktorske studije su svuda u svetu jedna logična aktivnost onih ljudi koji se životno predaju nauci i koji doktoratu posvete pet ili šest godina. Kod nas doktorat služi da se opseni prostota. Isto važi i za diplome. Evo primer ministra odbrane Aleksandra Vulina – on je kao Novosađanin posle nezavršenih studija u matičnom gradu otišao u Kosovsku Mitrovicu, a potom u Kragujevac. Upitni su i master diploma Tomislava Nikolića, doktorati Jorgovanke Tabaković i Aleksandra Šapića, onda direktora EPS-a Milorada Grčića koji je od vlasnika pečenjare odjednom postao akademski građanin… i nije to samo pitanje kićenja tuđim perjem. Pitanje je, pre svega, kompetentnosti. Kako neko ko je do četrdesete godine života vodio pečenjaru može da rukovodi gigantom koji ima 30.000 zaposlenih? Tu sumnjiva diploma ne pomaže. Ova godina je godina neprijatelja, ali je i godina afera. Pored spornog doktorata Siniše Malog, imali smo i eskalaciju afere s polnim uznemiravanjem u Brusu, aferu Krušik, sijaset manjih… Bilo je afera i prethodnih godina, ali vlast postaje sve bahatija. Vučić na svako neugodno pitanje odgovara nabusitim, bahatim kontrapitanjem: „Pa šta?!“ Samim tim je i sve veći otpor u građanstvu. Više je informacija. Da nije bilo Aleksandra Obradovića, za Krušik se ne bi znalo ili bi se o toj pljački pričalo s pola usta. Moguće je da nam predstoji najveća afera, zapravo, a to je sukob u SNS-u zbog neprirodnog rasta stranke i podele opljačkanog plena. Zašto vlast neguje industriju neprijatelja? Jer, čovek bi na osnovu njihovih reči pomislio da su svi protiv njih – i glumci, i novinari, i studenti, i akademska zajednica… Nisam klinički psiholog ni neuropsihijatar, ali mislim da je Aleksandar Vučić jedan nesiguran čovek. Ako pogledate njegovu biografiju, zaključićete da je on jedan prosečan čovek koji nema osobine koje bi voleo da ima. Neko je rekao da je netalentovan, ta reč mi se dopala. A uprkos tome želi da bude mesija, vođa, lider. Svaki glas protiv takvog njegovog samorazumevanja utiče na njegovu sujetu. Koliko mu ne prija, toliko mu je neophodno da se oseća kao žrtva. S druge, čisto praktične strane, on ne želi da se saznaju detalji njegovih mahinacija. A to nije teško. Pogledajte prodaju PKB-a, izgradnju Beograda na vodi, stvaranje Er Srbije i aferu Krušik. Zajednički imenitelj je saradnja vlasti s Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Neke stvari su očigledne, i ko na to ukaže, automatski je neprijatelj. Specifičnost naprednjačke vlasti je i kooptiranje dojučerašnjih protivnika. Kako objašnjavate tu vrstu potrebe vlasti i sklonost ka transformaciji? Znate, ja danas da se javim Vučiću i da mu kažem: „Gospodine Vučiću, braniću vas najviše što mogu, govoriću da ste najbolji i najlepši“, on bi pristao, a ja bih možda dobio neko ambasadorsko mesto, bez obzira na činjenicu da sam godinama njegov oštar kritičar. Nije on gadljiv. Gaji posebnu vrstu pragmatizma. S druge strane, prelazak „iz jelečkinja u barjačkinje“ je pitanja moralnosti i oportunizma. Mene je vaspitavao čovek koji je četiri godine proveo u nemačkom logoru, u nemačkim samicama, ne promenivši svoja uverenja. Kako onda da uopšte počnem da razmišljam o promeni strane? Ali, ima nas raznih. Strašno je važno da oni koji na vlast dođu posle SNS ne budu oportunisti gladni moći, funkcija i finansijskih benefita. I nisam siguran da će to biti slučaj. Jer, naš problem nije sam SNS, problem je sistem. Broj poslanika je paradigmatičan – mi kao da moramo da imamo 250 poslanika, iako bi, prema nekim analizama, zemlja ove veličine zahtevala osamdeset poslaničkih mesta. Interes zvani „skupštinski restoran“, kao metafora, veći je i važniji od interesa ekonomičnog upravljanja Srbijom i razvoja prosvete, nauke, kulture i zdravstva. Nama bivši predsednik republike nezakonito i bahato živi u vili na Dedinju, a u svakoj uređenoj zemlji bi prvog dana bio isteran iz nje i procesuiran, zajedno s ljudima koji su to dozvolili. Problem je što se od 1989. i pada Berlinskog zida u Srbiji malo toga promenilo nabolje. Aktuelna vlast je samo kulminacija tog trenda. Nismo uradili lustraciju kada je trebalo, nismo promenili izborne zakone, uništili smo kulturu, nismo reformisali školstvo i zdravstvo. Kako ga promeniti? Predstoji nam resetovanje. Dobar korak u prosveti bi, za početak, bio apsolutna zabrana prepisivanja od najranijih razreda osnovne škole. Stati na rep prevarantskom duhu koji se kasnije razvija. U politici se mora dati putokaz sopstvenim primerom. Oni koji dođu na vlast mogli bi, recimo, da se odreknu službenih vozila i da imaju najtransparentnija moguća primanja. Ali mislim da za to neće biti snage. Izgleda kao da se deo opozicije takmiči u kvazipatriotizmu s Vučićem. Kosovo je dobar primer. Neko treba da kaže: naše je da se do kraja borimo za očuvanje svetinja na Kosovu, kulturnog nasleđa, poštovanje prava manjina i za dobre odnose s Albancima. Mi smo rat za Kosovo izgubili, u Kumanovu smo potpisali kapitulaciju, naše policijske i vojne snage su morale da se povuku s te teritorije, a predsednik Srbije danas mora da piše pismenu molbu da bi mogao da uđe na Kosovo. Prošlo je dvadeset godina. Ali, ni u opoziciji ne postoji spremnost da se uradi ono što se čini jedino mogućim i realnim. Ne može se iz udobnosti Beograda biti najveći mogući branilac teritorije na Kosovu. Neverovatno je biti alav na teritoriju u okolnostima u kojima na desetine hiljada ljudi godišnje napuste Srbiju i u kojoj oko 50.000 ljudi više umre nego što se rodi. Iracionalnost i skupljanje političkih poena zamenjuju bilo kakvu ozbiljnu analizu i racionalnu odluku. To su sve odjeci Miloševićeve sentence iz govora na Gazimestanu, one kako „ne umemo da radimo u privređujemo, ali umemo da se bijemo“. To je pogubna politika, perfidno podmetanje nacionalizma za patriotizam. Dalje, mislim da nemamo prostora ni vremena, ni mogućnosti za tzv. politiku neutralnosti. Besmisleno je kupovati dva francuska, pa šest beloruskih helikoptera i lagati narod. Misli se da se time održavaju dobri odnosi sa svima, a zapravo sve držimo na ekvidistanci i svima smo sumnjivi. Srbija mora da se jasno odredi do kraja prema Kosovu i evroatlantskim integracijama. Republika Slovenija, s kojom smo nekada bili u zajedničkoj državi, mogla bi da nam posluži kao dobar primer kojim putem bi trebalo ići. Ranije ste tvrdili da je apstinencija veliki problem srpske parlamentarne politike, a sada zagovarate bojkot predstojećih izbora. Da li su ove pozicije sučeljene? Odvojio bih ih. Mislim da prethodni izborni procesi nisu bili ni izbliza idealni, ali mislim da će predstojeći biti potpuno farsični. Vučić je sa saradnicima zauzeo Ustavni sud koji treba da spreči gaženje Ustava. Zauzeo je javno tužilaštvo, koje bi moralo da pokreće postupke. Zauzeo je televizije s nacionalnim frekvencijama i na nezamislivi stepen podigao rajinski, poslušnički mentalitet koji je već bio prisutan. Bojkot zagovaram iz dva razloga. Prvo, mislim da je nemoralno učestvovati u izbornom procesu koji se vodi u atmosferi gebelsovske propagande. Možda je to iracionalan razlog prevodiv u stav: „Neću da se igram s tobom, pojedi celu tortu.“ Drugi je pragmatični, jer mislim da bi parlament sa 220 ili 250 poslanika SNS-a istakao postojanje blažeg oblika Severne Koreje na evropskom tlu. Ali, vlastima je najmanji problem da stvore svoju parlamentarnu opoziciju. To je tačno, ali i dalje mislim da nije dovoljno dobar razlog za učešće na izborima i davanje legitimiteta takvoj farsi. Demonstracije su trenutno, dok ne pronađemo druge forme, daleko smislenije kao vid političkog delanja. Prvi sam žalio što nisu bile okupile više ljudi. Ali, mislim da je nedavno reditelj Igor Vuk Torbica u „Utisku nedelje“ pogodio suštinu kada je rekao da manjina vodi ka promenama, a potom mora da ubedi većinu. Mi nismo uspeli, za sada, da ubedimo većinu i tu preuzimam deo odgovornosti.