Artikulacija bunta

Kraj druge decenije dvadeset prvog veka nije, ako je bilo ko to i očekivao, doneo nikakvu korenitu promenu srpskom pozorišnom životu, ali je omogućio da se neki pomaci i izvesne tendencije čiji se kontinuitet već pre nekoliko godina mogao zapaziti, sada jasnije primete i mnogo argumentovanije obrazlože. Ako već krenete u taj proces sumiranja, te se prisetite šta ste sve videli protekle godine, zatim konsultujete kritike svojih kolega ili stručne tekstove, možda će vas iznenaditi činjenica da je srpsko pozorište u stvari postalo izuzetno društveno angažovano. Bilo da je reč o novim tekstovima domaćih autora (Testirano na ljudima Maje Pelević, Šumadija Filipa Vujoševića, Radnička hronika Petra Mihajlovića, Naši preci, jedite sa nama Gorana Milenkovića), domaćim ili stranim klasicima (Nečista krv po motivima proze Bore Stankovića, Lorencačo Alfreda de Misea, pa do Molijerovog Tartifa, Šekspirovih San letnje noći, Mnogo buke ni oko čega ili Lesingovog Natana mudrog), ili relativno savremenim tekstovima svetskih autora (Plastelin Vasilija Sigareva, Noževi u kokoškama Dejvida Herouera, Getsimanski vrt Dejvida Hera), kroz sve njih, diskretnije ili snažnije, provejava izrazita društvena kritika, nedvosmislene reference na istorijski trenutak koji živimo, želja, i čak bi se reklo potreba da se taj umetnički bunt artikuliše i ponudi gledaocu kao društvena kritika primenljiva na njegov svakodnevni život. Naravno da je prošle godine bilo mesta i za lirske uzlete poput Livade pune tame Milene Marković u režiji Jovane Tomić, Narodnog pozorišta u Beogradu, ili odličnih postavki mjuzikla Brodvejske vragolije Pozorišta na Terazijama u režiji Nebojše Bradića, ili plesnog teatra Gradovi kojih više nema Bitef teatra a u postavci Konstance Markas, generalni utisak jeste da je angažovano pa i političko u pozorištu svakako tendencija koja je obeležila minulu godinu. Sve to je kulminiralo upadom nekakvih desničarskih ili „nacionalnih“ organizacija na čitajući performans povodom buduće predstave Srebrenica Zlatka Pakovića, što nas je još jednom podsetilo gde živimo i kako je lako i jednostavno probuditi užasavajuću prošlost. Ono što bi isto tako trebalo primetiti jeste činjenica da je srpskim rediteljima najlakše da taj politički, društveni komentar izraze kroz klasiku, te je, i pored osetnog povećanja praizvedbi domaćih tekstova na srpskim scenama, moderno tumačenje klasika ipak ostalo najpopularniji metod za kritičko razmišljanje. Koliko je važno koja osoba je na rukovodećem mestu u jednoj pozorišnoj kući, kako u menadžerskom tako i u umetničkom pogledu, pokazali su nedavni primeri Narodnog pozorišta koje ne uspeva da održi visok umetnički nivo koji mu je Željko Hubač zadao ili Beogradskog dramskog pozorišta gde je došlo do zadivljujuće produkcione eksplozije nakon promene upravnika. Generalno gledano, najznačajniji pozorišni događaj i 2019. godine bio je Bitef koji je svakako ostvario jedno od najuspešnijih izdanja poslednjih godina, ako ne i decenija.