Roba s greškom

Posle osam dana redovne posete projekcijama filmova ovogodišnje “Sinemanije”, stičete utisak da ste posetili prodavnicu robe sa greškom. Čak su i dobro skrojeni engleski filmovi demonstrirali ozbiljne defekte. “Kao Julija” (Being Julia), proslavljenog reditelja Ištvana Saboa, sa Anet Bening i DŽeremijem Ajronsom u glavnim ulogama, ne predstavlja ništa drugo do jedno malograđansko zadovoljstvo. Precvetala, pomalo i nagnjila glumica bulevarskog pozorišta, sveti se svom mladom ljubavniku i njegovoj mladoj ljubavnici, svojoj partnerki na sceni. To je satisfakcija u kojoj bi trebalo da uzmemo učešća. Drugi engleski film, “Huliganska strast” (Football Factordž), reditelja Nika Lava, pokazuje snažno zadovoljstvo navijača-posvećenika koji čeka subotu, svoj sveti dan, da bi na žrtvenik prineo svoju ili glavu navijača suprotstavljenog tima. Bestijalni ritual fudbalskog navijanja obećava bahantski, dioniski zanos svakom istinskom huliganu. Bilo bi prirodnije da su nam posle ovog filma njegovi junaci-huligani odvratni nego simpatični. U tom stavu učvršćuje nas i jedna od poslednjih tvrdnji nedavno umrlog Žaka Deride. “Svaka knjiga je pedagoška”, kaže filozof. Parafraziram: “Svaki film je i pedagoški.” 

Karakter “Sinemanije 2004.” više od svega drugog odredilo je pet tematski srodnih filmova, skoro četvrtina ukupnog broja, koji su govorili o poremećajima ili manipulacijama u sećanju.

U “Izbrisanom sećanju” (Forgotten) DŽozefa Rubena vanzemaljci eksperimentišu sa Zemljanima otimajući im najbliže srodnike i iz sećanja im isterujući sve što je sa ovima u vezi. Samo jedna osoba, jedna majka, u filmu uspeva da ne zaboravi u potpunosti svoje dete i da iz tog nejasnog prisećanja povrati uverenje u svoj dotadašnji život. Svojim otporom ona uništava projekat vanzemaljaca. Greška je što su nam u filmu prikazane borba i pobeda, i što je time izgubljena metafora. Bilo bi bolje da nam je film prikazao samo svet u kojem ljudi žive bez sećanja na svoju prošlost i na svoje najmilije, dakle, uspeo i dovršen eksperiment vanzemaljaca, koji traje. Da je bio samo to, film bi bio mnogo više i mnogo dublje od pobede jedne žene nad nepobedivim.

“Priča o dve sestre” Ji-vun Kima, redak je film u kojem završnica potpuno menja gledaočevu dotadašnju percepciju: iznenađeni gledalac tu pohvata sve konce koji su mu do tada bili neuhvatljivi i shvati da je prikazanu stvarnost posmatrao očima halucinirajuće devojčice. Međutim, ovo rasvetljavanje na kraju ne može da anulira dosadu koja je gledaoca prožimala dok je očima upijao banalno prikazani svet strave, za koji tada nije znao da je prividan.

“Beležnica” Nika Kasavetesa govori o amneziji koja nastupa usled bolesti. Žena je zaboravila i muža, i decu, i unučad. NJena amnezija je potpuna. Svaki put kad joj muž pročita beleške o njihovoj ljubavi, ona nakratko povrati sećanje, no ubrzo potom ponovo potone u mrak zaborava. Za razliku od ostalih ovde pomenutih filmova, ovaj uspeva da iz mraka svoje teme na svetlost izvuče ono bitno.

“Mandžurski kandidat” DŽonatana Demija pokušaj je političkog trilera u kojem grupacija finansijskih moćnika izdejstvuje da se jednoj grupi ljudi u sećanje učita nešto što se nije dogodilo a što će kasnije pomoći da jedan iz te grupe postane američki lider. Tog vođu, dakle, poput piona, oni se spremaju da navode i tako, iz senke, da preuzmu vlast. Međutim, neuverljivi i za priču nebitni događaji koji se nižu, ovu dobru ideju o indukovanoj paramneziji pretvaraju u sprdnju - umesto efekta zapanjenosti, u gledalištu uzrokuju omalovažavajući smeh.

“Večni sjaj besprekornog uma” Majkla Gondrija govori o ljudima koji svojevoljno odlaze u agenciju za isterivanje neželjenog sećanja. Junaci filma, mladić i devojka, koji su iz vlastitih sećanja izbrisali jedno drugo, ponovo se susreću i začinju ljubavnu vezu. Greška je u ovom filmu ista kao u “Izbrisanom sećanju”. Umesto da nam prikazuje svet ljudi koji žive bez sećanja na prethodne svoje živote i da nam time sugeriše kako je razlog za ponovni susret onih koji su hteli da zaborave jedno drugo mnogo snažniji od njihovih ličnih razloga za razlaz, film nam pokazuje borbu za staro sećanje. I ovog puta, naime, film preuzima prerogative utakmice u kojoj nas autori nagovaraju da navijamo za slabije razloge