Arhiva

Mi, vi i oni

Dragana Nikoletić | 20. septembar 2023 | 01:00
Kad sam bila mala, često bismo uveče šetali pored Bistrice, otac napred, majka i mi deca iza njega, kupovao nam je kestenje ili sladoled. Sećam se da je jednom sreo nekog čoveka, da mu se obraćao na turskom, a ovaj njemu na srpskom, pa sam ga posle pitala „šta je ovo bilo, tata“, misleći na razmenu jezika - priča 50-godišnja Bojana, rodom iz Prizrena. „To je da ne bude ni po mome ni po njegovom“, otac je opisao suštinu suživota u multinacionalnoj sredini, koju su „pre rata“ naseljavali Srbi, Albanci, Turci, Cincari, Romi... Jedni su druge posećivali, čestitali verske praznike, međusobno se pomagali, vaspitavani u duhu gesla da je čovek – čovek, ma kojoj provenijenciji da pripada. Sličnog su se držali u srednjem veku i Dubrovčani, Vlasi, Mlečani, Grci, Arbanasi.., gradeći prefinjeno tkivo tolerancije i razumevanja. Ali, za Prizren se i otimalo od pamtiveka, sukobile se razne vojske i državnici. Sve se ovo utkalo i u arhitekturu najviših graditeljskih dometa, niskih kamenih kuća sa doksatima, isprepletanih sokaka među mahalama, niza mostova od kojih je najpoznatiji Kameni, Kaljajom kao fortifikacijskom zaštitnicom i njenom prirodnom pandankom Šar-planinom. Ambijentom ideološki dominiraju sakralni objekti pravoslavlja i islama, i jedna rimokatolička bogomolja. Danas je ovaj grad na samom jugu Kosmeta ogromnom većinom albanski, iako je „to neki drugi, nepoznati živalj“, kako primećuje Bojana. Srba ima tek dvadesetak, od predratnih 10.000, uglavnom su vremešni, dok su i ostali starosedeoci mahom rasuti. Prizren se, međutim, lepotom opire previranjima, njom istovremeno i mameći turiste, pa je „službeni“ jezik, posebno leti - engleski. Taj idiom mladeži, kakva je tamošnja demografija, zaokružuje imidž mini-metropole. Ipak, kosovski Albanci, bili mladi ili stari, u susretu sa beogradskom novinarkom imaju istu pobudu, da objasne „da je sve drugačije od onog kako mediji govore“. Bole ih etikete da su „nepismeni“, prilepljene „namenski“, da ih dezavuišu. Tišti ih i što su njima „potrebne vize za putovanja, za razliku od Srba, kao da su ’oni’ bolji“. Bezličnost zamenice „oni“ brzo prelazi u konfliktno „vi“ u razgovoru, pa se sve pretvara u vrstu utakmice, gde su svi drugi narodi nevažni. I kao da samo kroz dualizam potvrđuju sopstveni identitet. Ni „mi“ „njima“ ne ostajemo dužni, u vajkanju meštana, i još više – kratkotrajnim posetama obnovljenih srpskih svetinja. Netrpeljivost je obostrana, iako na prvi pogled nevidljiva. Primirje zavlada u baštama lokala sa čuvenim prizrenskim ćuftama, ćevapima, pitama, kad smo i „mi“ samo turisti. Da se radi o kontrolisanom miru podsećaju vojnici Kfora, iako i sami sve češće isključivo u gastronomskim misijama. Jer, oni su tu iz predostrožnosti, ali bez moći da bdiju nad mislima. Kako bi i uticali na nacionalno čistunstvo koje se, s „naše“ strane ogleda u inicijativi da se „izbace svi turcizmi iz srpskog jezika“, što predlaže jedan iz grupe Prijatelji manastira sveti Arhangeli, sa kojom je krenula novinarka. Patriotizam dokazujemo i konstatacijama da se „oni“ ljute kad ih zovemo „Šiptarima“, premda je to među „njima“ sasvim legitimna odrednica, pa se prvim slovom šišti s negativnim nabojem . Igra (prestola) posebno se zaoštrava po pitanju „ko je prvi počeo“ sa provokacijama. Odgovor ne zavisi od činjenica, jer sežu duboko u istoriju, već sve ostaje na nivou animoziteta, indoktriniranog medijski i politički, čega nijedna strana nije svesna ili ne želi da prizna. I jedni i drugi imaju opravdanja u više ili manje lošem iskustvu sa suprotnim taborom, uglavnom lično neproživljenom. Oni (među „nama“) kojima su palili kuće imaju više trpeljivosti, ističući primere hrabrosti albanskih komšija što su ugrožene Srbe skrivali po podrumima. Ipak se i sami zdrave naslovom pesme Beogradskog sindikata – „Dogodine u Prizrenu“, uzdajući se u svog, „jedinog boga“ pri ispunjenju „zakletve“. Koliko je ovo na mnogo dužem štapu, pokazuje tvrdnja 24-godišnjeg Adija (na besprekornom engleskom). NJemu je otac preneo sliku „srpskog vojnika kako puca u grupu albanskih žena i dece“, kojoj je navodno svedočio. „Rat je stvar muškaraca, i ne bi trebalo da se dotiče nenaoružane nejači“, Adijev ton je pomalo i prekorevajući, uz svu želju da bude ljubazan. Mladić dozvoljava mogućnost da su isto činili i Albanci, zaključivši da „svi treba da plate za ono što su radili“, dok mu pogled govori da pod platišama misli prevashodno na „nas“. Što se „njih“ tiče, „okrenuti su budućnosti“, zbog čega će Adi svom (još nerođenom) sinu prećutati prepričani prizor, ali ga „neće zaboraviti“. Van tog poligona antagonizma, Adi sve podređuje „dobrom utisku“ na turiste, glavnoj polugi prizrenskog napretka. Jer, „posla ima, za onog ko ga hoće“, što znači da ga nema u izobilju. Takođe, „plate su male, kao i penzije“, po rečima kujundžije Paljija, čiji je zanat izumro, „pa sad radi kod privatnika“, ne bi li kraj s krajem spojio. Ipak, obojica sunčano zimsko jutro provode po ugostiteljskim objektima, prvi u kafiću stranog naziva, a drugi u birtiji, što je još jedna sličnost sa „nama, Srbima“. Prizrenski korzo Šedrvan je poput beogradske Knez Mihailove, samo je gužva zbijenija usled urbanističkih imperativa. Ova su dva grada bila pre rata i pobratimi, nezvaničan podatak otkriva Paljijev kafanski ortak i „Titov pionir“ Vili. Međutim, tada nije bilo predrasuda u pogledu vere, dok se sad „muče da naprave pluralizam“, što je još jedan zajednički imenitelj. Kao i težnja da se uđe u Evropu, i potreba za protektoratom, bilo Amerike ili Rusije, kako Vili ističe. On lično „nije hteo da učestvuje u ratu“, za razliku od jednog uličnog trgovca suvenirima, dođoša iz nekog sela kod Ferizaja (Uroševca), koji bez zazora kaže da je „bio u UČK“. „Ali, rat je odavno završen, a sad je kako pričaju moj i tvoj predsednik“, početak izlaganja obećava da mu se u međuvremenu svest promenila, što osporava propagandni nastavak „za Albance nikad nije bilo dobro“. Kao ilustraciju svog navoda, on izvlači anegdotu iz mladosti. Kad je bio u „armadi“ u Lazarevcu, gde je naučio srpski, svi su mu se smejali što je iskoristio pogrešnu reč tražeći od kuvara „da jede“. Šta je tačno izgovorio krije ili naglašava osmehom. Posle mu je kuvar davao šta god da pokaže prstom, ali se našem sagovorniku ono prvo, možda i post festum, više urezalo. Ipak ne može a da ne primeti, šapatom, da se „u Jugoslaviji bolje živelo“. Sve dok nije „došlo vreme da Albanci odu na Kosovo, a Srbi odatle – za Beograd“, kako dodaje njegov kolega, sa istovetnom suvenirskom ponudom. U tom naletu, on je zamenio stan u III bulevaru na Novom Beogradu, za sličan u Prizrenu, pa je „dobro prošao“. „I, sad, je l’ možete bez nas“, začikava ga prpošna Stanija, iz grupe pravoslavnih poklonika . „Je l’ može da stoji meso bez kosti, il’ kosti bez meso“, prodavac joj odgovara diplomatski, da bi odmah krenuo u kontranapad: „al’ vi ste hteli Veliku Srbiju“. „Kao i vi Veliku Albaniju“, presreće ga Stanijina replika. Na red dođoše i beogradske bolnice gde idu Albanci kad zagudi, kako pobedonosno kaže hodočasnica. Idu, trgovac ne spori, ali sa „mnogo manje poverenja u doktore“ nego ranije. „A mi na Kosmet ne smemo ni da kročimo“, Stanija ne popušta. „Ne sme onaj ko je pravio belaj“, zaključuje drčno bivši Beograđanin. Oni koji se ni o koga nisu ogrešili, nije trebalo ni da odlaze, misli i Vili. Da li se pravi naivan, ili iz njega progovara konjak „skenderbeg“, prevlačeći skramu umora preko lepog staračkog lica? Ili je ostao „Titov pionir“, zagovornik bratstva i jedinstva, u gradu gde tih ideoloških kategorija, kao i Srba, manjka? Sasvim je drugačija slika na tridesetak kilometara od Prizrena, u srpskom selu Velika Hoča, iako i ovde razgovor počinje slično. „Šta god da čitaš u srpskim medijima, sve je čista laž“, kaže naš sagovornik, iz opreza – anoniman. Laž je i da im treba pomoć, jer neće da im decu „pretvaraju u prosjake“, laž i da ne mogu sa Albancima, jer su jedni na druge upućeni. Pa, šta god da ozbiljnije treba od najosnovnijih potrepština, skokne se do komšijskog, pretežno albanskog Orahovca. „Kako će političari da kradu, da dobijaju tendere, ako prikazuju pravo stanje stvari“, direktan je Orahovčanin Bekim, kod koga svraćamo. Podelu na „nas“ i „vas“ ukida i izjavom „šta će nam crkve, šta će nam džamije, nama su potrebne pare za normalan život“. „Političari se bore za građevine, dodvoravaju se zvaničnicima, sve im je važnije od običnih ljudi“, s njim je sinhronizovan Hočanac. Jer, gde ima prostora za dijalog, on se i uspostavlja, ma šta mu prethodilo. U Prizrenu nije takav slučaj. Stotinak srpskih duša, sa sve profesorima i đacima Bogoslovije, pa čak i monasima obližnjih Svetih Arhangela, žive nezavisno od Albanaca, uspevajući da nabave i Imlekov jogurt, usred ustostručenja taksi. Da li je vizija odseljenih Srba iz svog rodnog grada, gde se „vidimo dogodine“, multikulturalna kao što beše nekada, ili ćirilička, plašimo se da saznamo. Za kosovske Albance stvar je jasnija, jer su u ovoj rundi pobednici, iako im sreću kvari neprevaziđeni rivalitet. Medijski i politički dirigovan.