Kafana je šaka dobrih ljudi

Novogodišnja noć ostala je negde u paviljonima na Karaburmi odakle su me izbacili zajedno sa još nekoliko drugara. Valjda smo se nedolično ponašali onako asfaltski razuzdani ili nismo poštovali ženska prava, ne sećam se najbolje. Negde oko kafane “Žagubica” rastali smo se i zapucam ka Čuburi. Čubura nikome nije bila maćeha, razmišljao sam dok sam šipčio prtinom u šimikama. Sećam se da je sneg bio beo, suv i otmen. lapavica je stigla u Beograd docnije.

Na Kalenić pijaci, na mestu gde se leti baškario bostan, bila je smeštena udžerica iz koje je vabila čkiljava svetlost. Nalik svetioniku u snegu, čekao je ponoćne brodolomnike “Tabor”. Kafana neprilagođenih, sanjivih gubitnika i onih koji će se tek pogubiti na autostradi života. Za astalom bi kunjao i poneki seljak čekajući da pijac postane košnica domaćica, opajdara, prcoplotki i džeparoša. Kurve su uveliko spavale.

Te novogodišnje noći šezdesetih zatekao sam usnulog oficira gde odmara epolete na kockastom čaršavu uz ohlađenu rakiju. Jedan razbarušeni svirao je gitaru sa pet žica. Šestom je vezao cipelu.

Dvojica su igrala par-nepar zgužvanim novčanicama sa kojih se smešio rudar Alija.

Krupan čovek sa kosom slepljenom uz oblu glavudžu, nalik Neronu, poskakivao je na svojim neverovatno malim stopalima i duvao u usnu harmoniku. Potom bi zapevao o doni koja se zvala Klara, šireći ruke i očekujući da mu ta dama s vrata padne u zagrljaj. Grdosija malih stopala me posadi pored svog pajtaša raštrkane kose dok je ovaj doterivao ruski štim. Pita me koji sam razred i slagah da sam pred maturom. Naruči mi vruću rakiju.

Posegoh da ogrejem šake nad bubnjarom iz koje je cvilelo suvo drvo. Noć je potrajala. Na rastanku Malo Stopalo reče da se zove Libero. Onaj sa gitarom izusti - Danilo, streljajući krupnim očima boje čelika. Boris Davidovič umirao je te noći u “Taboru”.

Pričao mi je Jovan Ristić da su se jutra 6. aprila one godine u kafani “Pod lipom” zatekli neki viđeni ljudi Beograda među kojima je, čini mi se, bio i njegov otac oficir. Noć je bila izdašna i zorom krenu uz basamke na ulicu. Imali su šta da vide: preko puta pod velikim stablom ležao je mrtav konj i prevrnuta zaprega! Podalje, sa hrpe cigala i šuta zapomagala je starica. Čoveka joj raznela bomba. U dvorištu II gimnazije sakupio se narod u nedoumici šta će i kako će. Neko je predlagao da idu u bežaniju.

Društvo iz kafane se rastade sa strepnjom koga će zateći kod kuće. Stigla su teška vremena.

“Pod lipom” je sačuvana podrumska, mrtva tišina.

Rica se kune kako veselo društvo nije čulo ama baš ništa i da ih je rat zatekao mamurne i nespremne u utrobi kafane. Dok su se otreznili, došla je i kapitulacija.

Inače, “Pod lipom” je bio jedan običan burdelj sastavljen iz dve prostorije sa olajisanim patosom. I škembićima. Bio je tu i Milo, docniji šef “Srpske kafane” koji je terao studente da ne prave gužvu ovima iz “radija” i “novina” koji su svraćali na po nekoliko s nogu.

Vraćajući se iz armije, zaokrenem iz Nušićeve ka Lole Ribara i zateknem betonskog monstruma na mestu “Lipe”. To nam je sada opština i banka, dočeka me keva. Još pita jesam li se tetovirao?

Srećom, ostavili su mesta za novu “Pod lipom” restoraciju koju smo ubrzo napravili na pravu kafančinu! Za velikim okruglim šankom raspredali su pesnici, pisci, mešali snove slikari, a bilo je i žena! Opet su oni iz “radija” i “novina” smišljali svoje izveštaje sa sednica i kongresa.

Dok je naša Eto, sad kad je otkazana aukcija “Znaka pitanja”, pa i ostalih kafana iz paketa UP “Varoš kapija”, možete da odahnete. Valjda je danak u “Šumatovcu” dosta za neko vreme. E sad, kako to da se birtijaši nisu setili da se ovako uporno bore i za neke druge kafane, a ne samo za “Znak pitanja”, istina, najstariju sačuvanu kafanu u nas - druga je priča. Sad je važno da su u Agenciji za privatizaciju (sreda, 17. novembar) NIN-u potvrdili da je aukcija spomenik-kafane otkazana. Zašto je to učinjeno, različita su tumačenja. Istina je da ministar privrede Predrag Bubalo ima diskreciono pravo da bez obrazloženja povuče iz prodaje šta hoće. Međutim, mnogo je zanimljivije pitanje otkud toliki strah da će “Znak pitanja” stradati ukoliko bude privatizovan? Jer, u Zavodu za zaštitu spomenika kulture ubiše se objašnjavajući da se spomenik kulture zove Kafana “Znak pitanja”, pa takav mora i da ostane. Znači, ko god da kupi ovu kafanu, mora da toči piće! I ne sme ništa da menja u njoj, ni spolja ni iznutra. I to je nešto što je oduvek bilo. Kafana je rekonstruisana sedamdesetih, pa je kuća koju je podigao Miloš Obrenović još 1823, načisto ruinirana. Ali, ko god da bude rešio da je popravlja, mora da dobije saglasnost od Zavoda. U Agenciji za privatizaciju nisu mogli da nam kažu zašto je došlo do “odlaganja aukcije na neki period”. “Verovatno postoje neki problemi u ovom preduzeću”, kažu u PR službi Agencije. Ili su se potencijalni kupci popišmanili? Bilo kako bilo, čini se da je Kafana “Znak pitanja” - sačuvana. Da l’ zbog peticije ili zbog ministra Bubala. A vi izvol’te, u utorak, 23. novembra, na izložbu crteža NIN-ovog ilustratora Jugoslava Vlahovića u Kafani “Znak pitanja”. Tema: Znak pitanja. Pa, da. Dok je naša.

Rokeri su preferirali “Pod lipom” jer su u susednom “Šumatovcu” sedeli narodnjaci. To je bilo daleko od istine.

Danas se na tom mestu prodaju pice. Retke mušterije očekuju da im Pamela Anderson lično uvali sise uz kečap i pečurke. Ne skrećem ni pogled u tom pravcu.

“Šumatovac” je bio isključivo dnevna kafana. Sabajle bi se sakupili muzičari iz “Stambol kapije”, iz Skadarlije. Kurve koje su se noćom rvale sa čamugama iz prijateljskih i nesvrstanih, uz to i dalekih zemalja. Bimo Maljević, crnogorski Mario Lanca, umorno bi spuštao francusku kapu na stolnjak posle burne noći u “Kafeu Terazije”. Beogradske zanatlije delile su svoja prepodneva sa noćnim pticama. Oko podneva bi stizali džezeri tamnih podočnjaka posle noći u kojima su sa ploča skidali note i pisali aranžmane nepodobnih melodija. Ako nije bio opijum, džez je svakako bio poput hašiša za pravovernike. DŽez muzičari su donosili prefinjenost i modne novotarije: uske nogavice, kravate, frizure. To nije smetalo Tomi Zdravkoviću da drži banku i proziva “indijance”, kako je krstio fol muzikante. Tomu su voleli svi: džezeri, rokeri, čak i kelneri.

“Šumatovac” je vremenom postao beogradski orijentir. Oni koji su zalutali iz Zagreba, Sarajeva ili neke druge kasabe, sastajali su se sa svojim prijateljima i saradnicima kod “Šumatovca”. Jedan mandov zapucao iz Niša da snimi za “radijo”. Neko mu obećao da će od njega da napravi zvezdu. Vrti se u bašti i pita: “Je li brate, pa di je taj Radijo? Rek’o mi čovek da je kod ‘Šumatovac’.” Radio se prostro poput kamene ade između Hilandarske i Lole, samo neće da se javi!

Dekster Gordon je izgubio američki pasoš sedamdesetih i zajedno sa saksofonom čekao drugi u bašti “Šume”. LJuštio je pivo i rakiju. Čuveni Sava Lazarević, pilot RAF-a iz Drugog velikog rata, išao je bos i oko vrata nosio sliku kralja Petra. I parče kamena sa Sicilije nad kojom je oboren. Zajebavao je komuniste i Tita, ali su mu ovi to odbijali na ludost iako je Sava za njih bio Ajnštajn.

“Šumu” su posekli ovih dana. Priča se da će napraviti hladovinu za kockare. I oni su ljudi, ali nisu morali da malerišu mesto. Dabogda im crni čaršav!

Da i kafić može da bude dobra kafana ispostavilo se tokom ona dva i kusur meseca kada su nas današnji protektori i zajmodavci raketirali. Prvi kafić koji je otvoren u Beogradu “Zlatni papagaj” bio je mesto na kome su se sakupljali šaneri, akademski slikari, hercegovački biznismeni, šacujući kada će da opale po Tanjugu. Tu ste poslednji put mogli videti Tirnanića i Tijanića na rastojanju od desetak metara. Gazda, beogradski arhitekt i boem Đura na svaki znak uzbune častio bi turu. Kaže, bankrotiraće zbog NATO-a. Čujem da je “Papagaj” danas kladionica. Šteta.

Za kafanu je potrebna šaka dobrih ljudi. Kakvi smo postali, biće da imamo viška kafana. Živeli!

DUŠAN PRELEVIĆ