Arhiva

Oslobođeni Tito

Todor Kuljić | 20. septembar 2023 | 01:00
Danas je Tito u službenom pamćenju kapitalizma zarobljen, ali je u sećanju levice oslobođen. Kako? Pre tridesetak godina teorije zavere su prevladavale u građanskom ratu u Jugoslaviji. Jačale su političku mobilizaciju i međunacionalnu mržnju. U građanskom ratu sećanja Tito je bio stigmatizovan kao jugoslovenski izdajnik u Hrvatskoj i kao srbomrzitelj u Srbiji. Sve što je bilo loše, bilo je planirano ili u Kominterni ili u Vatikanu i centrirano oko Titove ličnosti. Tito je bio zli boljševik ili tajanstveni mason - stajalo je u srpskim i hrvatskim zavereničkim naracijama o Titu. O tome najbolje svedoče feljtoni u novinama. Politički gledano, teorije o zaveri danas nisu toliko glasne kao pre 30 godina. Iz jednostavnog razloga jer svaki režim pokušava da svali krivicu za neuspehe i teškoće na prethodni da bi sebe rasteretio od odgovornosti. Premda Tito za srpske i hrvatske nacionaliste nije postao mnogo bolji, ipak više nije koristan kao politički neprijatelj kao što je bio ranije. Zastareo je kao hostis. Novim teorijama zavere potrebni su novi neprijatelji. Sociološki gledano, teorije zavere su svuda važan mehanizam za redukciju aktuelne složenosti i nepreglednosti. Istovremeno su borbeno sredstvo za stigmatizaciju ključnog javnog neprijatelja, što je naročito važno u ratu. Masi je potrebno jednoznačno tumačenje lišeno nijansi. Crvena zvezda je jasna signatura međunarodne izdaje, dok je krst simbol patriotizma. A zna se šta je Tito nosio na kapi. Identitetski gledano, teorije zavere stvaraju nužnu osnovu raznim savremenim nacionalističkim kolektivnim i individualnim samoviđenjima. Identitetsko mišljenje se uvek razgraničava od Drugog, traži grupnu homogenost, čistoću i ekonomiju nacionalne krvi. Zavere u ratu homogenizuju, dok danas imaju pomoćnu ulogu u svaljivanju uzroka bede na Drugoga. Tanatopolitički gledano, teorije o zaveri su važno sredstvo za jačanje nacionalnog jedinstva. Pojedinac je smrtan, grupa nije. Službeno se neguju sećanja na stradanja vlastite nacije i ugroženost od drugih (Vukovar, Srebrenica, Kosovo). Prolivena nacionalna krv je sok sasvim osobeni. U svim pomenutim sklopovima Tito (kao nadnacionalni simbol) jeste Drugi. U nacionalnim teorijama zavere on je kao stranac ključni akter. Kao internacionalni boljševik i Jugosloven upotrebljiv je kao kontrapol normalizovanom nacionalizmu u regionu. Iako je danas neoliberalna nesigurnost ublažila Titovu „zločinačku“ ulogu, njegova vezivna uloga u nacionalističkim teorijama o zaveri ne slabi. Još uvek je aktivan u zavereničkim mitovima. S druge strane, Tito je u sećanju levice oslobođen. Kako? Baviti se Titom danas, likom koji nije u središtu hegemone svesti regiona nije neproduktivni prkos duhu vremena nego korišćenje prednosti epistemološke distance. Hegemone ideje se domišljaju, skrajnute ideje se promišljaju. Ideje pobednika prožete su samozaslepljujućim trijumfom, ideje poražene levice mogu privući pronicljivom melanholijom. Valter Benjamin je u dnevniku zapisao da ga je jula 1938, kada je bio u izbeglištvu u Danskoj, Breht kao domaćin zatekao u vrtu svoje kuće kako čita Kapital. Rekao mu je da najradije čita poznate knjige onda kada izađu iz mode. Odgovor je provocirao širi problem kako u neaktuelnom otkriti aktuelno? Šta je granica između žive i mrtve prošlosti? Može li se na tragu slične teorijske provokacije proceniti Tito? Lako je uočiti da se promenilo moderno i nemoderno, ali je nešto teže odgovoriti na pitanje da li je nemoderno postalo i neaktuelno. U svakom dobu moderne ideje na poseban način guše. Bilo je previše trijumfalističke galame oko Tita i samoupravljanja u socijalizmu. Danas je glasno ćutanje. Ali je epistemološki produktivno. Službena Kina pamti Mao Cedunga, Rusija znatno slabije Lenjina, a stanovnici bivše Jugoslavije još manje Tita. Čim je nestala vera u prošlu budućnost, u socijalizam kao nužni svetski proces, odmah je oslobođen i Tito. Lišen je teleologije pa se odmerenije procenjuje njegov politički učinak. U službenim socijalističkim geneaološkim parolama Marks-Engels-Lenjin-Tito imena klasika dugo su kanonizovana, harizmatizovana i politički instrumentalizovana. Personalizovane faze službene prošlosti socijalizma zgusnute u markantnim imenima pravdale su vlast zadnjeg imena u nizu. Nakon dekanonizacije i Tito je mogao biti realnije procenjivan. Ali svuda gde je iščezlo službeno sećanja na levicu ojačane su neslužbena melanholija i nostalgija. Revizija sistema vrednosti, kojima se procenjuju dešavanja i procesi iz prošlosti, kao posledica izmena globalnog sklopa moći, oblikuje hegemono sećanje na levicu i Tita. Ne menja se samo markiranje značajnog iz prošlosti nego se menja i moralna procena aktera iz prošlosti. Moć revidira sistem vrednosti kojim istoričari mere prošlo. Ovaj strukturni revizionizam treba razlikovati od onih izmena prošlosti koje su podstaknute novim otkrivenim istorijskim činjenicama. Nije reč samo o reviziji istorijski važnog, nego i o promeni vrednosnih kriterija za procenu važnog. Izmišljeno može postati važno, a dokazano nevažno. Komunistička prošlost u Jugoslaviji bila je centrirana oko Titove biografije, nakon kastriranja njegove harizme eksplodiralo je i službeno komunističko pamćenje. Dok su nacionalisti lako našli nove heroje, ponajviše u žrtvama komunističkog nasilja, danas levica u regionu nema ime koje bi personalizovalo njenu prošlost. Svakom pokretu potrebno je istaknuto ime zbog medijske promocije. Depersonalizovana ideologija se teže emocionalizuje jer politički diskurs traži važno ime. Pokret bez organizacije je neoperativan, lišen teorije jeste dezorijentisan, a lišen imena neupadljiv. Antikapitalizam traži novu teoriju, organizaciju i novo ime. Sa porazom socijalizma levica se oslobodila birokratski dekretirane prošlosti. U sećanju poraženih oslobođeni su i njeni lideri. Samo ako je dovoljno mračno mogu se videti zvezde. Valjda je u tome dijagnostička funkcija poraza levice. A možda i sećanja na Tita.