Da li je knjiga ičija briga?

Neposredni povod redovima koji slede jeste tvrdokorno i nepojmljivo odbijanje kreatora nove ekonomske politike (srpskog NEP-a) da u okviru svoje fiskalne politike, tj. tzv. Zakona o porezu na dodatu vrednost, uvaži elementarne uslove opstanka knjige. Da sve bude do kraja tragično, na karakteristični srpski način, upravo u tome kulminira jedina tačka simfonijskog susretanja svih političkih opcija koje danas, “u interesu svih građana”, tutnje srpskom političkom scenom. Kultura i kulturno stvaralaštvo su za njih puka potrošnja, teret koji treba što pažljivije smotati u celofan i neopaženo spustiti u prvi jarak pored puta, kako ne bi pogođeni “džabalebaroši” i “lezilebovići” podigli nepodnošljivu buku koja bi mogla ugroziti partijske interese.

U svojoj svakodnevnoj mitraljeskoj retorici ispovedanja odanosti svetim interesima naroda, oni očigledno ne shvataju ili nemaju vremena da shvate da je sam opstanak tog naroda uslovljen opstankom njegovog kulturnog bića, te da tako sudbina kulture daleko nadilazi samu partijsku stvar i sindikalna zapomaganja izdavača, koji su se, eto, nedavno svi listom okupili u Biblioteci grada Beograda da objave, verovatno poslednji, a možda i uzaludni vapaj.

Sve moderno organizovane i civilizovane zemlje imaju izgrađenu i prepoznatljivu koncepciju kulture koja je temelj kulturne politike na duži rok, bez obzira na neizbežne demokratske promene vladajućih režima.

Ako pažljivo i analitički, s pogledom unazad, razmotrimo čitavu drugu polovinu 20. veka, siguran sam da možemo doći samo do zaključka da ova zemlja, uz sve izuzetno velike promene u međuvremenu, iskazuje stalnost samo u jednom - da nema nikakvu koncepciju kulture, pa prema tome ni određenu kulturnu politiku. To ne znači da u međuvremenu nije bilo ničeg dobrog u toj kulturnoj politici i da se s vremena na vreme nisu povlačili nekakvi potezi za pamćenje, već da ništa od toga nije proisticalo iz određene koncepcije kulture i iz stvarnog respektabilnog odnosa prema kulturnom stvaralaštvu kao takvom.

Kao protivargument ovoj tvrdnji mogao bi neko reći da je u “realsocijalističkom periodu” ovog društva položaj knjige bio mnogo lakši, a samim tim i stvaralaštva. Ali, tu je samo konfuzija u vezi sa kriterijumima i uslovima opstanka knjige, kulture i stvaralaštva u njoj.

Monopartijska politika “realsocijalističkog društva” imala je upadljivo strahopoštovanje prema inteligenciji, što je bilo zasnovano na mistifikacijama uloge i “političke težine” inteligencije kojoj su (mistifikaciji) komunisti po svojoj socijalnoj prirodi bili skloni. Oni su, naime, smatrali da je kultura nešto izuzetno politički važno i da je inteligencija takav društveni činilac koji u svakom trenutku može da uzdrma, pa čak dovede u pitanje stabilnost njihove vlasti. Treba se samo setiti s kakvom su opreznošću vodili računa da se u štampi ne pojavi kakva reč sumnje u nepogrešivost partijske politike, da se ne objavi kakva nepodobna i politički osporavajuća knjiga ili, pak, da kakva grupa politički nepoćudnih intelektualaca ne dođe u dodir sa nekim nezadovoljnim delom radničke klase i tako, verovalo se, dovedu u pitanje opstanak samog vladajućeg poretka.

Zbog svega toga su komunisti često “kapom i šakom” podržavali knjigu, pozorište, film, periodiku... nastojeći time da prevedu na svoju stranu i korumpiraju, odnosno stave u funkciju svog dugoročnog vladanja sve stvaralačke potencijale u kulturi, što im je, mora se priznati, polazilo za rukom. Kad to, pak, nije išlo, treba se takođe prisetiti, pribegavalo se rigoroznim sankcijama, često čak zbog besmislica i beznačajnih ispada iz uobičajene političke i ideološke idolatrije i klišea.

Devedesete godine 20. veka su izgubljeno istorijsko vreme, odnosno vreme intenzivnog i univerzalnog društvenog i nacionalnog propadanja, pa to može biti samo predmet posebnog svestranog razmatranja u nekoj drugoj prilici.

Ako je period “realsocijalizma” bio period panpolitičke filozofije u kulturi, period posle 5. oktobra 2000. godine je vreme panekonomske logike. Ali odmah treba reći, to ne znači da postpetooktobarske upravljače društvom uz sve doprinose demokratskom razvoju društva manje zanima vlastita politička vlast i uslovi njenog očuvanja. Naprotiv. Reč je samo o drugačijem shvatanju uslova opstanka na vlasti. Novi upravljači ovim društvom su, po pravilu, regrutovani upravo iz socijalnog sloja inteligencije gde su iskusili svu stvarnu političku (ne)moć svog socijalnog sloja. Oni nemaju u političkom smislu strahopoštovanje prema inteligenciji kao stvaralačkom subjektu kulture, jer veoma dobro znaju da knjiga ne ruši političku vlast, kao što se pomoću nje neposredno ne stiče i ne brani.

Novi postpetooktobarski upravljači društvom predstavljaju moderne političare najpre u tom smislu, što znaju da se u uslovima nezaobilaznog višepartijskog sistema moraju oslanjati na formalnu demokratsku volju biračkog tela, odnosno na većinsku volju naroda, te ih stoga treba razumeti (druga je stvar da li ih treba i opravdati) što neuporedivo više cene političko mišljenje mase penzionera, seljaštva, trenutno velikog broja nezaposlenih... Naravno da oni znaju da ovaj socijalni sloj stvaralačke inteligencije utiče na formiranje javnog mnjenja, pa to uzimaju u obzir, ali znaju da u uslovima duboke materijalne bede ta okolnost ima ograničeni politički domet, pa u krajnjoj liniji prevagne činjenica da je reč o relativno malenom biračkom telu koje se može zanemariti.

Drugi aspekt modernosti naših novih postpetooktobarskih upravljača društvom ogleda se u činjenici da su svi oni saglasni (uključujući čak i aktuelnu opoziciju), prećutno ili izričito, da na sva pitanja uspostavljanja novih društvenih odnosa i novog sistema vrednosti gledaju kroz prizmu neprikosnovenog ekonomskog činioca, a da je s druge strane tržište, onaj svemoćni metod regulisanja svih tih ekonomskih odnosa u društvu. Tako se panekonomska socijalna filozofija pretvara u pantržišnu socijalnu filozofiju: sve je roba i roba je sve. Istina, ovaj fundamentalni stav je preuzet iz samog bića današnjeg vremena u svetskim razmerama. Ali, on je ovde preuzet krajnje nekritički i ispod nivoa prakse uzornih zemalja, odnosno zemalja kojima želimo da se integrativno pridružimo. Jer, ako sam maločas rekao da je pantržišna filozofija u suštinskom smislu filozofija današnjeg vremena, nisam rekao da se niko u tom modernom svetu ne pokušava organizovano odupreti njenim kobnim posledicama. Naprotiv, upravo sam stoga naglasio da se civilizacijski razvijena moderna društva tim posledicama odupiru sa manje ili više uspeha zahvaljujući upravo ozbiljno izgrađenoj koncepciji kulture u koju su uneti odgovarajući korektivni elementi. Ti korektivni elementi su ozbiljno uzeli u obzir insuficijentnost robnog potencijala knjige, pa je pomoću njih knjiga kao roba sistemski osposobljena da se pojavi na tržištu zajedno sa drugom robom i zauzme koliko-toliko snošljivo mesto u porodičnim budžetima građana. To je postignuto, između ostalog, najpre materijalnom podrškom onoj knjizi koja je od kapitalne važnosti za dalji razvoj kulture i kulturnog stvaralaštva. Zna se pri tom da je ta knjiga, po logici stvari, namenjena malom broju korisnika, po pravilu najkreativnijem delu društva, pa je njena tržišna sposobnost u obrnutoj srazmeri sa njenim kulturnim i društvenim značajem. S druge strane, najrasprostranjeniji i višeznačni vid podrške knjizi, odnosno korektiv njenog robnog karaktera predstavlja u svim zemljama otkup za potrebe nacionalne bibliotečke mreže koji, razume se, može imati i razne selektivne pristupe budući da i same knjige u međusobnom odnosu nemaju podjednak robni potencijal. Mnoge zemlje podržavaju stvaralaštvo u kulturi i raznim olakšicama kojima se obezbeđuju povoljniji socijalni uslovi stvaralaca u kulturi. Nije nikakva slučajnost, takođe, da je predmet državne brige i posebna podrška organizaciji knjižarske mreže, pri čemu se u zaposedanju odgovarajućih i najatraktivnijih lokacija na tržištu uzima u obzir činjenica da nemaju jednaku konkurentnost na tržištu knjižare i npr. kafane. Najzad, uz sve prethodne sistemski ugrađene elemente kojima je već bitno korigovan robni karakter knjige, dolazi podrška fiskalne politike u okviru koje je uspostavljena bitna razlika između knjige i druge robe na tržištu. To važi i za zemlje Evropske unije čija je fiskalna politika zasnovana na sistemu poreza na dodatu vrednost, pri čemu neke od njih primenjuju tzv. nultu stopu oporezivanja knjige, što u praktičnom smislu znači njeno oslobađanje od poreskih obaveza.

Prema tome, kad se u ovim zemljama kaže “knjiga je roba”, onda svako iole obavešten zna pod kojim uslovima ovaj iskaz važi. Međutim, kad naši postpetooktobarski kreatori ekonomske i kulturne politike kažu “knjiga je roba”, onda oni zaista tako i misle bez ikakvih uslovnosti i ograničenja, što se vidi po svim konkretnim postupcima (gotovo nepostojećem otkupu knjiga, postepenom nestajanju knjižara sa atraktivnih lokacija, ponižavajućim autorskim honorarima...) a naročito po katastrofalnoj fiskalnoj politici i njenom upornom ignorantskom odnosu; jer, u pantržišnoj socijalnoj filozofiji, kao što rekosmo, sve je roba i roba je sve, a tržište je tu da pokaže koje vrednosti treba da prežive.

Mogu li kreatori aktuelne ekonomske i kulturne politike ovog društva na pretpostavci svoje pantržišne socijalne filozofije uopšte shvatiti kamo dalje vodi sledovanje ovakve logike i kakve su njene krajnje konsekvence?

Kao što je rečeno, Evropa u svojim integrativnim procesima vodi mnogo računa upravo o tim aspektima, pa svojim članicama dozvoljava slobodu prilagođavanja prema njihovim konkretnim mogućnostima. Hrvatska koja se upravo sprema da uđe u Evropsku uniju ostavljajući knjigu u sistemu poreza na dodatu vrednost, odredila je knjizi tzv. nultu stopu oporezivanja, po uzoru na neke druge zemlje članice EU. Srpski izdavači ne traže ništa drugo nego upravo to. Protagonisti srpske pantržišne filozofije u čitavom postpetooktobarskom periodu do danas, sa stanovišta razumevanja osobenih uslova i razvoja kulture i kulturnog stvaralaštva, demonstriraju logiku koja je više primerena upravi Kalenić pijace nego upravljačima društvenog totaliteta. Tamo, na Kalenić pijaci, sve je sama roba. Na njoj nema ni knjiga ni autora, sem kao anonimnih građana, potrošača koji, uzgred rečeno, s druge strane tezge bivaju izloženi nipodaštavanju i sasvim niskom vrednovanju kao premalo zanimljivi poslovni partneri. Ali, ostavimo to po strani, jer bismo se time vratili upravo sindikalnim problemima čemu se ovi redovi zapravo odlučno suprotstavljaju, zahtevajući da se zakonodavac u poslednjem času prizove pameti i, svog dostojanstva radi, usvoji amandman kojim se ponižavajući tretman kulture makar delimično ublažava.

Jagoš Đuretić

(Autor je direktor izdavačke kuće “Filip Višnjić”)