Arhiva

Istina pod maskom

Sandra Petrušić | 20. septembar 2023 | 01:00
Uz ogromnu bahatost koja zakonski nije kažnjiva i uz gaženje Ustava, koje bi bilo kažnjivo da pravosuđe nije privatizovano od strane naprednjaka, Vučić je po svemu sudeći zbilja poverovao da upotreba epidemije zarad lične promocije i najgori rezultati u regionu, koje je tokom tog procesa postigao, nikada neće stići na naplatu. I da njegove ispade u kojima je urlajući obaveštavao javnost da krši zakone i da mu niko ništa ne može („I nemojte više da me pitate kako nabavljam respiratore. Ja sam kriv, gonite mene. Nabavio sam još 50 jutros, a nigde vam ne piše nabavka. I šta vas briga kako?“) nema ko da sankcioniše. Pa i nema, ali samo u Srbiji. Stav „ja glavni“ koji je demonstrirao i na konferenciji Visokog saveta za saradnju kvadrilaterale, kada je najavio da će od 1. juna biti otvorene granice sa BiH, Crnom Gorom, Albanijom i Severnom Makedonijom, sa jedne strane, i sa Bugarskom, Grčkom i Rumunijom sa druge, čemu će prethoditi pregovori i sporazumi neophodni da bi se „podstakla ekonomija i turizam“ (u kojima će on opet biti „ja glavni“, jer postiže „najbolje“ ekonomske rezultate u regionu), tom prilikom jednostavno nije prošao. I pre nego što je obavio prvi zvanični telefonski razgovor sa bilo kim u regionu, pojedini susedi su ga otkačili – može, ali kada središ epidemiološku situaciju u zemlji. Veliki samohvalospevi u međunarodnoj diplomatiji nisu imali upotrebnu vrednost i za razliku od srpskog biračkog tela, koje je poverovalo propagandi da ih je Vučić spasao od sigurne smrti, susedi su tražili brojke. A one su u tom trenutku bile (i još uvek su) daleko manje reprezentativne od snimaka kojima su nas dva meseca bombardovali, a na kojima „spasitelj“ raznosi po bolnicama maske i respiratore, kao da ih je kupio iz sopstvenog džepa, na šta je još sredinom aprila hrvatski Jutarnji list ukazao u tekstu pod naslovom „Srbija je privatni šou Aleksandra Vučića koji na svim televizijama glumi mučenika, a mediji stoje na braniku ’oca nacije’“. I dok je odluka Hrvatske o tome za koga će otvoriti granice pomalo netransparentna (ulaz je dozvoljen za 10 zemalja među kojima nema Srbije), ali ipak svi mogu da dođu, pa i Srbi, uz razlog za dolazak i dokaz gde će biti (dovoljno je pokazati rezervaciju za hotel), dotle je u Crnoj Gori kriterijum veoma jasan u epidemiološkom smislu. Kao prva zemlja u Evropi koja je iskorenila koronu, imala je sva prava da taj status i očuva, zbog čega je njihov Institut za javno zdravlje propisao da će ulaz biti dozvoljen samo onim zemljama koje imaju do 25 obolelih na 100.000 stanovnika. Na spisku tih zemalja nije se našla Srbija koja je u tom trenutku imala tačno tri puta više zaraženih, ali ni SAD kao tradicionalni prijatelj, već samo one koje su ispunjavale kriterijum. Pre nedelju dana to je, recimo, bila Severna Makedonija, ali je zbog pogoršane epidemiološke situacije i skoka broja obolelih na 29,17 ispala sa spiska. Pomisao da se neko ne divi Vučićevoj spektakularnoj borbi protiv korone potpuno je raspomamila vlast. Prvo se oglasila premijerka pretnjom da ubuduće ni Srbija neće ugošćavati crnogorske mafijaše (ma koliko nam to ekonomske štete nanelo), uz poruku da je „ovakav odnos crnogorskog premijera poslao jasnu poruku građanima“ da su nepoželjni u Crnoj Gori i da razlog za otvaranje granica za druge, a ne i za Srbiju, „nije u epidemiji virusa korona i broju zaraženih“. Nadovezao se i Ivica Dačić sa stručnom procenom da je to „zaista smešno i pokazuje do kog je nivoa došla državna politika Crne Gore“, uz objašnjenje da je njihov osnovni problem to što se toliko naroda deklariše kao Srbi ili vernici SPC, a oni „očito imaju problem sa srpskim narodom“. Našao se tu i Milorad Dodik sa tezom da sve to jasno govori „o panici te vlasti, tog režima koji kalkuliše da mu se zatvaranjem granice olakšava rešavanje tog problema“. A onda su svoj posao odradili i tabloidi sa naslovima „Milovi fašisti dopustili ulaz u Crnu Goru svima osim Srbima iz Srbije i Republike Srpske“ ili „Milo rasista i srbomrzac: Crna Gora otvara granice 1. juna, ali ne i za Srbiju“. Sva ta prepucavanja bi mogla da se smeste u uobičajeni folklor srpske spoljne politike i uveseljavanje dela biračkog tela kod koga su loši odnosi u regionu baš na ceni. Uvrede koje na ovim prostorima same po sebi imaju dobru političku cenu, u nekim slučajevima donose i dodatne benefite - natezanje na relaciji Vučić i Đukanović je postalo izborni dobitak za obojicu. Međutim, vanredno stanje i vanredna moć koju je vlast u tom periodu dobila izazvala je i vanrednu krizu svih kriterijuma, pa su optužbe koje su naprednjaci paušalno delili opoziciji za nedokazana krivična dela proširili i na optužbe za krivična dela koja su proizvele Hrvatska i Crna Gora tokom pandemije, optužujući ih da su lažirali rezultate. Ana Brnabić je izabrala formulaciju da „nismo lagali da ljudi umiru od gripa ili zapaljenja pluća, a ne od virusa korona“, dok se Vučić odlučio da ih optuži da kriju broj zaraženih tako što ne testiraju, uz opasku da bi bilo „najbolje da nikog ne testiramo, kao što to čine neke zemlje u regionu, ali ćemo ipak i dalje testirati građane i brinuti za njihovo zdravlje“. Pa, tu bi i te kako prozvane države mogle i morale da reaguju jer su okrivljene da ne brinu o zdravlju svog stanovništva. Uz to, imajući u vidu da je haos u Srbiji nastupio upravo zbog toga što nismo imali dovoljan broj testova u vreme kada je korona stigla i kada su bili neophodni da bi se suzbila epidemija (dok su Hrvati testirali, kod nas su zdravi ljudi držani u samicama), izuzetno je glupo u ovom trenutku se pozvati na trenutna masovna testiranja i smanjeni broj testova u zemljama koje su zbilja pobedile virus. Važeća pravila koja je propisala Svetska zdravstvena organizacija svuda su ista – testovi služe da bi se pratili kontakti zaraženih i kontakti kontakata u boljem slučaju. Pošto u Hrvatskoj na dnevnom nivou imaju najviše dva obolela, pitanje je koliko oni to mogu da imaju kontakata i koji je to broj testova koji bi zadovoljio Vučića? Ili, koji bi ga broj zadovoljio u Crnoj Gori koja uopšte nema zaraženih, i to već dva inkubaciona perioda? Pritom obe zemlje i dalje redovno testiraju da im se ne bi potkrao novi slučaj. Na pitanje da li se radi o epidemiološkom ili političkom problemu, uz napomenu da odgovara na osnovu zvanično objavljenih podataka, prof. dr Zoran Radovanović kaže: „Podaci mogu manje-više da odstupaju od stvarnog stanja, ali ne verujem da bi ih neko krivotvorio u većoj meri, jer bi se podvala otkrila, pa bi sledilo višegodišnje nepoverenje kao kazna. Među našim zavađenim državicama uvek mogu da se očekuju podmukli niski udarci politikantske prirode, ali u ovom konkretnom slučaju epidemiološka situacija je bila sasvim dovoljna za odluku crnogorskih i hrvatskih vlasti. Naime, Crna Gora je od 25. aprila do 5. maja imala u proseku po jednog novootkrivenog zaraženog građanina svakog drugog dana, a već 26 dana ne beleži kovid-19. Hrvatska još od 12. maja ne otkriva dvocifrene brojeve zaraženih (dnevni prosek je u rasponu 0-8). Nasuprot tome, Srbija svakog dana kuburi sa po nekoliko desetina pozitivnih nalaza (a bivalo ih je u maju i preko 100 dnevno). Dakle, susedi imaju opravdane razloge da prema nama budu suzdržani, mada će ih vlastiti ekonomski interes terati na blagonaklon stav prema Srbiji, naravno u razumnim granicama, kako bi se poštedeli sopstvenog ponovnog belaja.“ Uz to Srbija predstavlja veliki rizik i zbog niskog broja izlečenih ljudi. U Hrvatskoj je od 2.246 slučajeva zaraze virusom korona do sada izlečeno 2.075 osoba, u Sloveniji je od 1.473 izlečeno 1.358, a u Srbiji je od 11.430 izlečeno samo 6.726. To bi imalo smisla da je vrhunac epidemije bio u prvoj polovini maja, ali nije - bio je pre 40 dana i nakon toga je broj zaraženih počeo da opada. Recimo, 20. aprila je bilo 6.630 pozitivnih, a do 30. maja (mesec i 10 dana kasnije) izlečeno je samo 6.600 osoba. Čak i ako od te brojke odbijemo sve umrle, nejasno je odakle nam toliki broj slučajeva koji se vode kao aktivni. Takođe, ako kao polaznu tačku uzmemo 1. maj, videćemo da se od tada do kraja meseca inficiralo 2.404 ljudi, a da je onih koji se još uvek leče duplo više. To je moguće samo u slučaju komplikacija, teških stanja i pacijenata na respiratorima, ali u ovom trenutku epidemiolozi tvrde da više nema teških slučajeva, da su većinom asimptomatski, a na respiratorima je samo devet osoba. Poseban problem je što ne postoje podaci gde se nalaze svi ti koji su zaraženi virusom korona, a trebalo bi da po važećim propisima budu u bolnicama. U ovom trenutku je hospitalizovano samo 468 pacijenata, što je desetina zaraženih. Kao jedno od tumačenja Krizni štab ističe da su 19. aprila promenjena pravila, pa pacijenti nakon prvog negativnog testa idu u samoizolaciju i čekaju kod kuće sledeći, a do njega se i dalje vode kao aktivni slučajevi. Ali ni u tom slučaju se brojevi ne slažu. Drugi test u najgorem slučaju može da se radi dve nedelje kasnije, a mi tokom cele pandemije imamo po nekoliko hiljada nehospitalizovanih ljudi sa kovidom-19 (vidi tabelu). Uz to, prema otvorenim podacima MUP-a o broju samoizolovanih, u Srbiji ih je prvog juna bilo 1.530. Ako imamo u vidu da je broj aktivnih slučajeva 4.460, da je hospitalizovano 468, dolazimo do broja od 2.462 zaražena za koje, izgleda, država uopšte ne zna gde su. Da li se radi o loše vođenoj evidenciji, gubljenju pacijenata pri prelasku iz jedne u drugu bolnicu, gubljenju testova ili netestiranju onih sa jednim negativnim nalazom (kako kada nas vlast uverava da imamo najmasovnije testiranje na Zemljinoj kugli?) ili politički podobnim likovima kojima je dozvoljeno kretanje i sa koronom, teško da ćemo saznati dok ova vlast bude držala podatke pod svojom kontrolom. Ali, zemlje koje su zbilja odgovorne prema zdravlju svog stanovništva nisu rade da rizikuju sa turistima iz zemalja sa tako vođenom statistikom. Uz to, u prilog im ide i mišljenje naših epidemiologa jer i oni smatraju da je za turizam rano. Direktor Klinike za infektivne i tropske bolesti KCS Goran Stevanović je upozorio da su putovanja između država i kontinenata rizična i dodao: „To su mere koje će se, po mom mišljenju, među poslednjima relaksirati. Ovo nije epidemija koja će samo stati.“ Slično misli i epidemiolog dr Darija Kisić Tepavčević: „Savetujem da se ostane u našoj zemlji tokom godišnjih odmora. Znamo kakva je epidemiološka situacija i da imamo kontrolu nad širenjem ovog virusa u populaciji, i ono što je veoma bitno dostupne su nam službe našeg zdravstvenog sistema ukoliko se pojavi bilo koji simptom, jer znamo da može da se desi naglo pogoršanje u roku od nekoliko sati.“ Pa zašto je onda vlast toliko ljuta? Uverena da dobro vodi epidemiju, zadržaće građane u zemlji da ih ne bi izložila zarazi u lažljivim zemljama koje lažiraju rezultate i očuvaće svoje biračko telo do izbora. Možda se odgovor krije u izjavi Vučića da „razume Hrvatsku“ jer je u drugom kvartalu imala manji rast od Srbije, što znači da su ljubomorni na njegove fantastične uspehe i da mu se na ovaj način svete. Ali i u izjavi da mere crnogorskih epidemiologa nisu „principi“ već politika i da ga je „sramota da o tome govori“. Iz te nedovršene misli možemo da naslutimo da ga je sramota da opet priča koliko je veličanstveno savladao koronu, a da ga region ne uzima za ozbiljno. A nepriznavanje uspeha je toliko frustrirajuće da je ipak prebrodio „sramotu“ i nastavio da govori. Bolje da nije. Glasno je upitao: „Kako je to Nemačka na listi onih zemalja čiji građani mogu da uđu, a ima 30 puta više mrtvih? Kako mogu Austrija i Slovenija, koje proporcionalno imaju više mrtvih?“ Time je pokazao da suštinski nema pojma ni šta je epidemija, ni kako se vodi (Nemačka ima 12 zaraženih na 100.000), ali da mu ni logika nije jača strana – mrtvi ne putuju i njihov udeo u nekoj državi ni na koji način se ne može odraziti na epidemiološku sliku druge države. Opasnost ne predstavljaju čak ni nacije u kojima je postojao ogroman broj zaraženih ukoliko su u međuvremenu izlečeni, ona dolazi samo od aktivno zaraženih, a njih je u Srbiji neuporedivo više nego u regionu. I zbog toga region ima sva prava da zabrani dolazak naših građana dok se epidemiološka slika ne popravi, a građanima ostaje pogodnost da letuju u Srbiji sve dok pristaju da budu taoci jedne sujete koja je smislila kako da ih „leči“.