Viđeno

U čuvenom “Traktatu o slikarstvu” Leonardo da Vinči navodi kako ima onih slikarskih dela koja zaslužuju najveće divljenje i po tome što mogu da prevare životinje. Naime, video je, tvrdi on izričito, sliku koja je prevarila psa, toliko da se on obradovao svom verno naslikanom gospodaru, kao da je stvaran. Zatim, navodi Da Vinči primere, video je pse kako laju i žele da ujedu naslikane pse. Pa majmuna koji pravi beskrajne ludosti pred jednim drugim naslikanim majmunom. Te lastavicu koja leti i hoće da se spusti na naslikanu gvozdenu ogradu pred naslikanim prozorima naslikane zgrade... Nema sumnje da je Leonardo da Vinči dobro video. Uostalom, svaka njegova slika ili nacrt, za to doba neverovatnih zamisli, svaki odeljak spomenutog “Traktata” - svedoče kakvo je on oko imao. Nema sumnje da je nečemu sličnom prisustvovao, ali ne treba zaboraviti da Leonardo da Vinči nije imao priliku da vidi izum koji je svetom ovladao gotovo pet vekova docnije. Nije imao priliku da vidi televiziju.

Da li bi najveći slikar svih vremena tvrdio da televizija zaslužuje vrhunsko divljenje i po tome što ona može da prevari, ne samo životinju, već čoveka, ljude? Što je ona toliko verna da se radujemo svakoj naročito upriličenoj pozi svojih ko zna kada i kako snimljenih gospodara... Što im se radujemo, spremni da zaboravimo kako zna da zaboli svaki njihov stvaran hir, zabluda, navodno promišljen postupak... Što smo spremni da napadnemo svaku pojavu ostalih, ubeđeni da smo ugroženi svakim prikazanjem drugog, drugih... Što se beskrajno, umnoženo ludiramo samo zato što jedan jedini isto radi, nešto mudruje, izvodi... Što bismo negde tamo da se odmorimo, da se kao lastavice preselimo, i onda kada slutimo da je to tamo samo kulisa scenografije, samo jednodimenzionalna, raskošna draperija, koja se diže ili spušta ne prema Knjizi postanja već prema knjizi snimanja, dok desetine binskih radnika čuče negde iza svega, u mraku, kašljući od prašine, strugotine i viška pudera sa vedrih lica glavnih aktera...

Šta li bi rekao Leonardo da Vinči? Da li bi bio ushićen tolikom vernošću sprave koja nas je toliko puta izneverila? A mi, opet, nismo izvukli pouku, već dopuštamo da nam ona zameni jedan jedini život, da ga usitni u stotine hiljada tuđih slika, presrećni, zadovoljni kao što čovek nikada pre nije bio zadovoljan, jer nam je toliko toga dostupno, toliko toga možemo da posedujemo, toliko toga možemo da promenimo, pa šta bi više, zar samo standardni kablovski sistem ne nudi preko pedeset programa... Šta li bi rekao Leonardo da Vinči, firentinski slikar i vajar, živ i pet stotina godina posle smrti, dok mi ćutimo, oponašamo život, pred svojim ekranima? Ćutimo i ne umemo da napravimo razliku između viđenog i već viđenog.