Atelje Ive Kušanića

Kroz visoko podignuti prozor jedne od kuća u Đušinoj, pogled teško da može da dopre daleko. Ograničava ga večito prljavi zid nekakve zgrade, preko puta. Monotona, vertikalna površ nasložene cigle s grafitima, kao ograda nekog dobro čuvanog zatvora.

Kontrastno umrtvljenom prizoru - nekoliko najlepših pejzaža Ive Kušanića, pretežno ulja na platnu, stvoreno je za slikarskim štafelajem baš uz prozor čiji vidokrug preseca “zid”. Dolazeći spolja - u srećnije dane s mora, iz Istre i Dalmacije, a kasnije iz slikarskog izviđanja negde u blizini, sa obale Dunava, iz ušuškanih uglova Botaničke bašte, ili jednostavno s gradskog trotoara, recimo, naspram “Drvare u Takovskoj” - Kušanić verovatno nije ni primećivao tu građevinsku uniformnost Đušine. Imao je sopstveno plavetnilo vode i sunca, doneto u skicama i slikarskim zabeleškama. Ostajalo je još da, u “ateljeu” sobe “s prozorom”, tu raskoš prirode upijenu u sebe prelije u slike.

Ako sam dobro razumeo, napravio ih je oko tri stotine. Ne računajući portrete, one su uglavnom s motivima Beograda i primorja.

Najšire, Kušanića su znali po majstorstvu u izradi karikature. Značajno manji broj njegovih poštovalaca bio je u prilici da vidi i Ivine slike. Kao slikar, on je dao sebi oduška tek na izmaku fizičke snage - nažalost malo kasno, kada se povukao iz svakodnevnog crtanja za novine.

Izgleda da ga je to saznanje ispunjavalo setom. Ili se bojao da ima nešto što još duguje. Jer, evo šta sâm o tome kaže u jednom od retkih, rukom napisanih pasusa:

“Kad bi moji prvi profesori, Tabaković, Milunović i Hegedušić videli ovu izložbu, rekli bi: Pa, ...ovaj mladić obećava! Međutim, ovaj mladić je prvu izložbu imao pre dve godine, a ovu drugu danas. A njemu je, tom mladiću, 75 godina pa ne može da obećava više ništa, sem da, s obzirom na okolnosti u kojima je proveo svoj život, može biti sretan da iza sebe ostavi desetak zaista dobrih slika. Desetak, to bi bilo najoptimalnije!”

Ova Kušanićeva “tajna” obelodanjena je tek naknadno, sasvim skorom pojavom knjige “Ivo Kušanić, slikar i karikaturista”. Knjigu je priredila Mileva-Mima Kušanić - usudio bih se da kažem, ne samo Ivin životni saputnik, nego i srećno pronađeni saradnik. Uz Mimu, Kušanić je imao potporu nekog skrivenog “odeljenja za podršku”. Zahvaljujući brižljivosti u arhiviranju, sada se u faktografiji o njegovom ukupnom učinku ukazuje i mnogo šta novo ili nepoznato.

Na primer, da je karijeru crtača počeo već u petnaestoj godini, redovnim objavljivanjem stripa “DŽek DŽekson i Bimbo Bambus” - 1939. u zagrebačkom “Mikiju”!

Godinu dana pre toga bio je već dovoljno hrabar da kroči u redakciju magazina da vidi kako se to radi, “skinuvši” model Valtera Nojgebauera do mere da su ga oni posle sami pozvali da crta. Zamenio je Nojgebauera.

Sam Kušanić, ćutljiv kao i obično, nikad nije govorio pojedinosti o sebi, u strahu da će ih možda prenaglasiti. Na jednom mestu, u ono svega nekoliko već pominjanih pasusa, stoji napisano pa zatim precrtano: “Ne znam ni sam koliko sam knjiga ilustrovao.” Već sledeća rečenica (“Ovo bi trebalo biti biografija a ispada ‘žal za mladost’”) - zvuči kao pravdanje što mu je uopšte i palo na pamet da to pominje. Možemo ga zamisliti, skoro rezigniranog: “Ne želim nabrajati nagrade, priznanja, plakete itd. To je dosadno, stereotipno i ne znam koga to interesuje!”

Kraj. Kratko i jasno. Na takav način, o sebi govori samo beskrajni idealista. Koliko neodgovarajuće novonaišlim okolnostima i vremenu!

Dugo nisam svraćao u stan s pogledom na Đušinu. Dabome, na onom mestu uz prozor, nema već skoro dve godine “ateljea”.

Štafelaj je nekud nestao. Stočić, za kojim sam Kušanića poslednji put zatekao nad nekom minijaturom (stajanje uz oslonac za slikarsko platno bilo mu je zabranjeno, kao odveć naporno), takođe nije na starom mestu... Tu su, u jednoj velikoj vazi samo slikarske četke. Živi prizor “mrtve prirode”. I jedan “Kušanić”, Petra Otoranova, uočljiv čim se kroči u prostor.

Otoranov je retko kada radio portret. Ovekovečio je svojim umetničkim fotografijama lepotu Dubrovnika, Zlatibora, Đerdapa... S ljudima je radije drugovao. Međutim, ima nekoliko njegovih portreta Kušanića.

Soba “s prozorom” bila je sada puna paketa s knjigama prikaza Kušanićevog opusa: strip i animirani film, novinska karikatura i portret, novinska ilustracija i ilustracija knjiga, ilustracija u štampi za decu i ilustracija dečjih knjiga, ulja i pasteli!

“...Neruda, čini mi se, ima zbirku pesama pod naslovom ‘Priznajem da sam živeo’. Kada bi se oko deset hiljada mojih karikatura, koliko sam otprilike do sada nacrtao, našle među koricama, bez lažne skromnosti, ali i bez pretencioznosti, mislim da bih mogao i smeo na tim koricama da napišem: Bio sam prisutan.”

Organizacijom i izdavanjem “Ivine knjige” makar posthumno, zauzela se Mima Kušanić, ne dopuštajući da nekakva patološki brza zaboravnost ljudi i vreme, oštetivši tragove, proizvedu dilemu o njegovom “prisustvu”.

U stanu se mnogo promenilo. Na stolu trpezarije prevladava nekakav nepodnošljiv red. Nema razbacanih olovaka (“Mima, kako možeš ne znati gde mi je olovka!”). Gde je toliki crtaći papir, s opiljcima od gume za brisanje? Slutim da je najveći broj Kušanićevih crteža nastao baš za tim “istorijskim” stolom u trpezariji - ponekad (biću indiskretan) skoro usput, dok se, u društvu još i s Velizarom Zečevićem, čekalo da Mima napravi svoje čuvene palačinke.

Ako slučajno ne bi išlo (a u radu za novine, večnost se zove “cajtnot”), to se moglo videti po loptama zgužvanog papira. Onda, ponovo. Nova cigareta, minut-dva dobovanja prstima i - novi papir.

Da je gotovo, i da je sad “lopta u rakljama”, naslućivalo se samo po gestovima. Ivo bi već gotovu karikaturu gurnuo nemarno u stranu. Sada je i dalje gledao crtež, ali nekako iskosa, obično oslonjen licem na dlan. I mrmljao bi nešto kao: “Nije loše, hm!?” To “hm” - priznanje ili “hm” - pitanje, moglo je, čini mi se, biti izgovoreno jedino u slučaju da je svedok procesa neko iz kruga povlašćeno bliskih. Na primer, kad nad Miminim stolom kovitla još i duvanski dim Zečevića. Ili, ako je svedok nastanka crteža saborac na frontu ilustrovanja za novine, slikar Moma Marković (“Ivo, pobogu, pogušićete se u dimu!”)

Mima i ja nešto ćutimo, kao u muzeju. Izgleda da za šalu treba premnogo snage:

“Šta, zar je to već počela komemoracija?!” Takav spontani komentar nečije posete, i kad se već pomaljao kraj! Izgleda da je to moglo da izleti samo Ivi Kušaniću. Nije želeo da poslednje trenutke gubi pritužbama na bolest. A mislili smo, šta je lakše nego šaliti se.