Granice sebičnosti

Nakon čitanja teksta g. LJubivoja Ršumovića, prvo što mi je prošlo kroz glavu, bilo je - otkud ja u priči? Svi ostali pomenuti imaju nekakvu ulogu ili karakter, dok je meni pripala potpuno bleda i bezlična rola, naivnog primaoca anonimnog pisma, koje služi da me odobrovolji, a zatim, tako dobro raspoložen, da primim delegaciju u zanimljivom sastavu - jedan predsednik opštine (sada već bivši), plus jedan janičar u lister odelu. Mada nije najvažnije u ovoj priči, ipak bi, istine radi, trebalo reći, da je sled događaja bio nešto drugačiji. Naime, pomenuta delegacija je bila kod mene znatno pre nego što je anonimno pismo, puno optužbi protiv g. Mandića, počelo da kruži.

Kada bi i bila istina sve što navodi g. Ršumović, postavlja se pitanje: za koga bi to mi trebalo da odbranimo Rudnik, kada se, bar do sada, jedino buni nevladina organizacija “Porodica bistrih potoka”? Da li je želja te organizacije da joj put ne prođe na 50 metara od sedišta, iznad interesa i privrede i opštine ali pre svih i građana (seljaka) koji žive na Rudniku nešto duže od pomenute organizacije i povremenih uglednih gostiju? Ukoliko je tako, to bi trebalo otvoreno i reći, a ne izmišljati nekakvu belosvetsku zaveru, uperenu protiv jedne nevladine organizacije. Meni je potpuno jasno da g. Mandić ne želi put u blizini kuće i to je potpuno legitiman interes. Jasno mi je i da g. Ršumović, kao i drugi pomenuti u njegovom tekstu, ne žele ni da vide, ni da čuju kamione, kada povremeno borave u Porodici bistrih potoka. Isto tako, ni ja ne uživam u saobraćaju oko železničke stanice u Beogradu, u čijoj blizini stanujem i bio bih srećan kada bih uspeo da ubedim gradske vlasti da moju ulicu proglase za pešačku zonu. Međutim, da li će g. Ršumović da se obrati nezaposlenima iz tog kraja i da im objasni u čemu je njihov interes, da je dobro da njihov kraj ostane nerazvijen i da im objasni zašto je to tako. Da li još neko, osim g. Mandića, ima pravo na izbor i da li je g. Ršumović spreman da podrži to pravo. U čemu bi pravo na izbor g. Mandića, da živi van civilizacije, bilo jače od želje starosedelaca Rudnika da im ta civilizacija dođe, pa i po cenu ružnog ožiljka na prirodi kakav je, zapravo, kamenolom. Ili, da se lišimo svih sredstava, koja bi neko mogao da označi demagogijom, i da se potpuno otvoreno upitamo - zašto bi želja g. Mandića, da ne čuje kamione, bila važnija od želje vlasnika kamenoloma da ostvari profit, ukoliko je to po zakonu i u okviru propisanih standarda.

Dr Miroslav Nikčević,

direktor Uprave za životnu sredinu, Ministarstvo nauka i životne sredine