Arhiva

Da probamo sad ovako

Vera Didanović | 20. septembar 2023 | 01:00
A možda bi, ipak, valjalo imati malo opreza pri korišćenju analogija u pokušaju ulivanja optimizma deprimiranom delu građanstva: kada su, uz ovonedeljno formiranje Udružene opozicije Srbije (UOS) lansirana ohrabrujuća podsećanja na koaliciju DOS, koja je zadala odlučni udarac vladavini socijalista i radikala devedesetih, izostali su, ipak, razni bitni detalji iz priče o opozicionom udruživanju u borbi protiv autokratske vlasti. Recimo - činjenica da su, pre nego što su uspeli da svrgnu zajedničkog neprijatelja, opozicionari iz devedesetih punih osam godina vežbali ujedinjavanje. Sada su, međutim, tek četiri godine prošle od prve naznake antivučićevskog grupisanja (dve koalicije ideološki srodnih stranaka - Dveri i DSS na jednoj listi, i trio Čeda, Boris, Čanak, na drugoj). Nema ni najmanje naznake da je učenje danas ubrzano, niti da su druge okolnosti znatno bolje. Naprotiv: ni na pomolu nije međunarodna podrška koju su opozicione stranke dobile nakon što se Slobodan Milošević transformisao iz „faktora mira“ u „balkanskog kasapina“. Civilni sektor se, reklo bi se, budi – ali je sve to daleko od one složne podrške kakvu je davao DOS-u. Zato je tu mnoštvo vladinih-nevladinih organizacija (GONGO) koje relativizuju svaku principijelnu priču o ljudskim pravima i demokratskim slobodama. A ključne opozicione figure nisu opterećene samo demonizujućim kampanjama propagandnih servisa vlasti, već i sopstvenim minulim radom iz vremena kad su sami upravljali Srbijom – zbog kojix pominjanje DOS-a možda i nema tako pozitivan efekat kako se nekim opozicionarima čini. Šta imamo ovaj put: ugasio se Savez za Srbiju, promovisan je UOS – kao što se, podsetio je Borko Stefanović, devedesetih ugasio Savez za promene, da bi nastao pobednički DOS. Nova opoziciona formacija ima, trenutno, manje subjekata od DOS-a, koji je činilo 18 stranaka, jedan sindikat i pokret Otpor, ali to ne znači da će spisak biti lakši za pamćenje. Deo posmatrača taj problem pokušava da prevaziđe opisom „SzS minus Dveri plus Državotvorni pokret Slobodana Samardžića“, ali nije baš tako. Nek ostane ovde zabeleženo da je, kako je saopšteno, odluku o formiranju UOS potpisalo „12 subjekata“, mada je u 11 slučajeva reč o organizacijama, dok je dvanaesti pojedinac – Đorđe Vukadinović. Biće ih, nadaju se, još, a za sada su na spisku: Građanska platforma (osnovali je bivši poslanici Dosta je bilo), Demokratska stranka, Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara, Državotvorni pokret Srbije, Narodna stranka, Narodni pokret Srba sa KiM „Otadžbina“, Pokret za preokret, Pokret slobodna Srbija (nastao izdvajanjem iz Pokreta slobodnih građana), Udruženje sindikata Srbije „Sloga“, Stranka slobode i pravde, Šumadijska regija i pomenuti Vukadinović. Sve njih povezuje bojkot parlamentarnih izbora (protiv koga drugi deo opozicije i dalje „ratuje“) i tvrdnja da nikad nisu sarađivali sa Vučićem (na koju je, recimo, Zoran Živković, odgovorio objavljivanjem niza fotografija ličnosti iz novopromovisanog saveza sa Vučićem i pripadajućim mu Miloradom Dodikom). Ista dva uslova – neučestvovanje na izborima i nesaradnja sa naprednjačkom vlašću – kažu, važe i za potencijalne nove partnere u savezu. Nesumnjivo opozicione partije koje su učestvovale na izborima dobrodošle su ako promene rukovodstvo – što bi trebalo da znači definitivni „crveni karton“ za Nebojšu Zelenovića i Sašu Paunovića, mada ima naznaka koje govore drugačije. Postoji, izgleda, i obostrana spremnost za neki oblik saradnje sa Dverima – pre svega kroz dogovor o zajedničkom predsedničkom kandidatu i zajedničkoj listi za beogradske izbore - sve to za godinu i po dana (mada Dragan Đilas, lider SSP, veruje da „ovaj režim u ovom stanju“ neće na vlasti dočekati datum predsedničkih izbora, ali nije objasnio kako mu se takva prognoza ukazala). Objašnjenje Boška Obradovića da Dveri nisu htele da ulaze u novi saziv bez jasnog programa, i dodatak njegovog stranačkog kolege Ivana Kostića da u UOS nisu ušli „zbog Kosova“ deluje prilično kompatibilno sa tvrdnjom da UOS – upravo zbog širenja manevarskog prostora u cilju dobijanja podrške od građana, ima „labaviju stukturu“ od SzS (Zoran Lutovac je SzS uporedio sa federacijom, a UOS sa konfederacijom). Drugim rečima, stranke nameravaju da rade na sopstvenom jačanju, što, gledano iz praktičnog ugla (Vuk Jeremić je pomenuo sposobnost da efikasno kontrolišu izbore) ima smisla, naročito s obzirom na trenutnu mikrosnagu većine od njih. Naravno, pod uslovom da rad na jačanju stranaka podrazumeva znatno veći nivo angažmana od pokazanog rada na „aktivnom bojkotu izbora“. I da u fokusu ne budu unutaropozicioni obračuni, već borba za demokratiju. Odnosno, da sve ovo što gledamo, nije samo pokušaj prodaje iste robe u novom pakovanju, kao što deo javnosti veruje. Novi-stari saradnici nameravaju, tvrde, i da se izbore za fer i poštene izbore na kojima bi mogli da učestvuju. Nakon što su „zauzeli“ ime koje zvuči „ujediniteljski“ (samo jedno slovo razlike od DOS-a) verovatno očekuju i da će budući izborni učesnici iz opozicionih redova koji im se ne budu pridružili – stranke Borisa Tadića i Zorana Živkovića, recimo – proći slično kao rušitelj ujedinjenja iz devedesetih, Vuk Drašković. Ali, nije sve tako jednostavno. Ne samo zato što još nije završena borba za vlast u Demokratskoj stranci, iz koje se već čulo pitanje ko je ovlastio Lutovca da uđe u UPS. Ni zato što je, recimo, nejasan status Pokreta slobodnih građana, već i zato što su još uvek žive rasprave o tome da li bi efikasnije bilo udruživanje u dve ideološki srodne kolone ili „referendumski“ pristup – svi na jednu listu. A postoji i uverenje koje zastupa Inicijativa Ne davimo Beograd, da ideja jedne kolone nije efikasna zato što najveći broj građana ne želi ni naprednjačku vlast, ali ni onu koju bi formirale tradicionalne partije, već – nekog novog. Zato u NDMBGD kažu da su spremni da sarađuju sa svima koji su iskreni u borbi za tri stvari – slobodne medije, fer izbore i suprotstavljanje nasilju. Zagovornik teze o neophodnosti okupljanja u jednoj koloni, već pomenuti Vukadinović, s druge strane, ne poziva se u nastupima kojima brani aktuelnu odluku samo na podatke iz istraživanja javnog mnjenja kojim se bavi – već i na iskustvo. I to i naše, ali i svetsko. Ni u jednom slučaju, ipak, situacija nije sasvim ista – ni kada su, recimo, u pitanju opozicione pobede na lokalnim izborima u Budimpešti ili Istanbulu, ni kada je reč o poukama iz duge borbe protiv prethodne vlasti u kojoj je znanja sticao Vučić. Ali, ključna pouka duge borbe protiv Miloševića jeste bila da je za pobedu protiv autokratske vlasti, u uslovima medijske blokade, finansijske i svake druge neravnopravnosti, recept za uspeh – široko udruživanje, bez obzira na ideološke razlike. U knjizi „Između uverenja i interesa“ autori Dušan Spasojević i Zoran Stojiljković ukazuju na jedan od razloga zašto se sve zakomplikovalo još na samom startu puta kojim smo stigli do današnje potpune uzurpacije vlasti i atomizacije i marginalizacije stranaka koje bi trebalo da oslobode zarobljenu državu. „Opozicija u Srbiji nije uspela, za razliku od opozicionih aktera u drugim postkomunističkim društvima, da nametne podelu između komunista (starog režima) i antikomunista (reformskih snaga) kao najvažnije političko pitanje, niti da eksploatiše nacionalno pitanje (kao uobičajeni deo antikomunističke platforme), jer je Milošević kroz ’događanje naroda’ i ’antibirokratsku revoluciju’ to već uradio, a kasnije postepeno i marginalizovao kritiku sa nacionalnih pozicija.“ Zapravo, dodaju autori, desničarska (antikomunistička, nacionalistička, monarhistička i/ili pravoslavna) pozicija na koju je stala najvažnija opoziciona stranka, Srpski pokret obnove (SPO), omogućila je socijalistima da odmah, bar deklarativno, zauzmu umereniju i formalno projugoslovensku poziciju, te da raspirivanje nacionalizma prepuste drugim akterima – radikalima. „Konstantno šikaniranje od strane režima, nepovoljan izborni sistem (prvo dvokružni većinski, a zatim proporcionalni sa velikim brojem izbornih jedinica) i dominacija nacionalnih tema, nisu ostavljali dovoljno prostora opoziciji da se razvije i približi preuzimanju vlasti. To se naročito odnosi na pokušaje stvaranja liberalnih, građanskih opcija koje bi artikulisale nešto drugačije ideje u ratnom kontekstu“, primećuju autori. A u okolnostima nepogodnim za jačanje stranaka koje bi predstavljale alternativu vlasti, svest o potrebi za koalicionim udruživanjem javila se već nakon prvih parlamentarnih izbora - onih iz 1990, na kojima su socijalisti osvojili samo nešto manje od Vučićevih naprednjaka danas (46 odsto, odnosno 194 mandata, preračunata po dvokružnom većinskom sistemu), a u parlament su se plasirali i SPO (16 odsto, 19 mandata), DS (7 odsto, 7 mandata) i manjinske stranke. Nakon što se raspala SFRJ i proglašena SRJ, u aprilu 1992. održani su prevremeni parlamentarni izbori, uz proporcionalni izborni sistem i devet izbornih jedinica. Formirana je manjinska vlada SPS-a (28,77 posto glasova) uz podršku SRS (22,58 posto). Koalicija DEPOS osvojila je 16,89 posto, a DS, jedina od „preživelih“ opozicionih stranaka koja je na izborima učestvovala, osvojila je 4,16 posto glasova. Novi izbori održavaju se već 1993, pa SPS popravlja rezultat (36,65 odsto). Za parlamentarnu većinu bili su, ipak, potrebni i poslanici Nove demokratije, koji su u Skupštinu ušli na listi DEPOS-a (osvojio 16,64 posto glasova). Posebno su nastupali DS (11,57) i DSS (5,07). Verovatno da nije samo iskustvo poraza, već i jenjavanje ratnih sukoba, doprinelo da opozicija uspe da temu demokratizacije društva proglasi za osnovni cilj, zbog kog je moguće okupljanje ideološki raznorodnih partija: koalicija Zajedno (SPO, DS, Građanski savez Srbije) uspela je da na lokalnim izborima u jesen 1996, ostvari prvu pobedu nad Miloševićem. Tri meseca građanskih protesta, jedna međunarodna misija i jedan leks specijalis bili su potrebni da se izborna pobeda materijalizuje. Raspad je išao brže – započet je već na prvoj sednici Skupštine Beograda. Rezultat raskola video se na parlamentarnim izborima 1997, koje je deo opozicije bojkotovao zbog izbornih uslova (DS, DSS, GSS...). Formirana je vlada socijalista i radikala („crveno–crna koalicija“) a glavna parlamentarna opoziciona stranka bio je SPO (19,21 odsto glasova). Sredinom 1998. formiran je Savez za promene, koji je, u startu činilo devet stranaka (DS, GSS, DC, DA, SD...), jedan sindikat (ASNS) i dvojica uglednih pojedinaca - bivši guverner Narodne banke Dragoslav Avramović („deda Avram“) i Milan Panić, američki biznismen srpskog porekla i prvi predsednik Vlade SRJ. Stranačke borbe pale su u drugi plan nakon početka sukoba na Kosovu i NATO bombardovanja, u proleće 1999. Kad su utihnule bombe, počeli su paralelni protesti SZP i SPO širom Srbije, a kulminacija je bio veliki miting u Beogradu na Preobraženje, 19. avgusta 1999. U organizaciji Mlađana Dinkića, na mitingu su učestvovali i SZP i SPO – što nije dovelo do njihovog udruživanja. U septembru SZP počinje nove proteste koji traju do 18. decembra – ali se ne gase potpuno, zbog upornosti male grupe „Čuvara vatre“ koje jedno vreme predvodi Čedomir Jovanović. Dok oni šetaju, intenziviraju se pregovori o formiranju jedinstvenog opozicionog fronta, pa se 10. januara 2000, u sedištu SPO, formira DOS. Do razlaza dolazi nakon atentata na Draškovića u Budvi u junu te godine. Već 24. septembra, birači su nagradili odluku o širokom udruživanju ideološki raznorodnih stranaka. A onda se, još jednom, pokazalo da je takvo udruživanje, koje je potrebno za pobedu u nedemokratskim uslovima, ozbiljna prepreka za uspešno vladanje u interesu građana. Raspad je počeo odmah, međusobni rat je bio surov, a linije podele nisu bile samo ideološke već i vrlo lične. Ta je tradicija, pokazalo se, negovana najbrižljivije.