Arhiva

Ko se igra našom decom

GORAN HERLING | 20. septembar 2023 | 01:00
Prosveta nikada nije bila preterano atraktivna lešinarima Srbije, jer u njoj se za kratko vreme ne može pokrasti onoliko koliko se to da učiniti u velikim infrastrukturnim projektima, te obično zapadne nekome da po naređenju popuni mesto ministra i otalja rad u tom resoru. Ovo naravno ne znači da se u njoj ne može ovajditi, niti da se pri ovajđivanju ne može ojaditi kao i sve ostalo. I sve je dobro funkcionisalo do izbijanja pandemije, kada je sva nesposobnost taloga zaposlenog na mestima važnim za upravljanje krizom razotkrila ne samo pustoš nekompetentnog i nesavesnog vođenja ustanova, već i trase taloženja kapitala - svuda naravno, samo ne u budžet. I ne za dečju dobrobit. Stoga ovaj tekst treba posmatrati kao kako kritički, tako i uzbunjivački, a sa ciljem ohrabrenja zaposlenih u prosveti, prosvetnih sindikata i građana, da putem javnog mnjenja pokrenu nosioce vlasti da ozbiljno shvate svoje dužnosti, naročito u vreme pandemije, a inspekcijske i istražne organe da postupaju prema svojim ovlašćenjima. Kao i u svakom segmentu ove, do u najsitniju poru korumpirane države, ni prosveta, odnosno predškolstvo o kome je ovaj tekst, nisu zaobišle dečje bolesti svih vrsta. Tokom godina korupcije, sabravši sve afere koje su isplivavale, prostom analogijom se može zaključiti da se i iz prosvete da izvući novac, kako iz javnog, tako i privatnog sektora, po već razrađenim metodama: Iz javnog sektora – Novac iz budžeta se najčešće ispumpava stranačkim zapošljavanjem, uglavnom nestručnih partijskih kadrova, često na bespotrebnim i izmišljenim radnim mestima, koji potom svoju zahvalnost izražavaju predajom dela svoje mesečne zarade na ruke svojim „dobrotvorima“, čime se iz budžeta otkida od svega ostalog, pa zato čekamo na red za upis u obdanište. Ovome naravno treba dodati javno-privatno partnerstvo, gde stranački rukovođena javna ustanova sklapa posao sa stranački izabranim privatnikom, odnosno unapred poznatim „dobitnikom“, ukoliko do tendera uopšte i dođe. To je deo privatnog sektora koji je pod uplivom vlasti, čije „bizMismene“ treba razlikovati od časnih i vrednih privatnika koji se pod ovom vlašću zlopate koliko i javni sektor. Povlašćenoj kriminalnoj kasti se naravno opraštaju dugovi, porezi, struja, komunalije, nabavke bez tendera... Budžetski novac se dalje presipa i rasipa putem bezbrojnih državnih subvencija firmama i organizacijama koje su pod šapom vlasti, a kojima je to jedina svrha njihovog fiktivnog postojanja. Uništavanje i pljačka javnog sektora se tendenciozno sprovodi kako bi se građani, u potrazi za neophodnim uslugama, okrenuli ka privatnom sektoru u kome nelojalnu konkurenciju zdravim, legalnim privatnim firmama čine i primat najčešće imaju firme moćnika na vlasti. Istrage o poslovanju državnih predškolskih ustanova i njihovom učešću u prethodno nabrojanim omiljenim mahinacijama vlasti, sačekaće njen pad i deratizaciju partijskih kadrova u pravosuđu, pre početka bilo kakvog daljeg dovođenja društva i prosvete u red. Prema rečima zaposlenih, a naročito na primeru jednog našeg grada sa preko 2.000 zaposlenih u vrtićima, stanje je daleko od onog kakvim ga opisuju nadležni. Naime, poznato je da po zakonu svaka vaspitačica u svojoj grupi može imati maksimalno 26 dece. Međutim, ukoliko se lažiranjem obori procenat dolaznosti, dobija se zakonska mogućnost za povećanje broja upisane dece na već postojeći broj zaposlenih, odnosno preveliko breme na nedovoljan broj vaspitača. Kada se ovakav, od države aminovan rad na crno uzme u obzir, koristi su višestruke: umesto ulaganja u izgradnju dodatnih vrtića i dodatnog zapošljavanja potrebnih kadrova, besplatan ropski rad pokriva nesubvencionisani deo koji bi roditelji platili, pa vrtići mogu biti besplatni, a to je lepa i nadasve besplatna reklama za vlast. Sve dok ne dođe kriza u vidu pandemije, u kojoj se pokaže njena prava sposobnost. Pokaže se da maski za zaposlene u državnim predškolskim ustanovama nema dovoljno, pa sami moraju da organizuju njihovo dobrotvorno šivenje. Primera ima napretek i u vreme pandemije predstavljaju vrlo ozbiljnu opasnost po zaposlene, ali i druge građane. Naročito, ako vaspitačice, jedna po jedna počnu da obolevaju, pa im se još „savetuje“ da rade i o tome ćute, dok zvaničnici daju potpuno suprotne izjave za medije. Ali, važno je da su zaposleni na broju i da se naprednjačka šarena laža o brizi „za našu decu“, nesmetano odvija. Sa kakvim teškoćama se susreću pripadnici privatnih predškolskih ustanova, a koje nisu pod šapom vlasti, možemo samo da zamislimo, jer je usled straha bedem tišine gotovo nepremostiv, ali stvar je generalno slična kao i u bilo kom drugom delu privatnog sektora. Stoga se u privatnom predškolskom sektoru stanje ne može saznati direktno od samih vlasnika, već od insajdera iz državnih organa, kao i pojedinih zaposlenih, ali i samih roditelja, korisnika usluga. Naime, od početka osnivanja u našoj zemlji, pa sve do 2015. godine, privatne predškolske ustanove prolazile su kroz rigoroznu akreditaciju, prilikom koje se dozvole za rad nisu davale tako olako kao danas, te je i kvalitet bio vrlo vidljiv. Sve do 2015. godine, kada je vlast uočila mogućnost zarade putem subvencija i omogućila masovno otvaranje obdaništa firmama - lovcima na subvencije. Usled toga, kvalitetne privatne ustanove počele su da ostaju bez prihoda, otetog od strane nelojalne konkurencije, koja na svojoj koži nije osećala čari inspekcija. Povrh svega toga, najjači udar privatnim vrtićima došao je, kao i sve ostalo, u vreme pandemije. Iz Sekretarijata za obrazovanje i dečju zaštitu, šalje se pravno neobavezujuća, a predizborno populistička Preporuka, da se usluge vrtića ne naplaćuju. Uputstvo od čega da živi desetak hiljada zaposlenih u sektoru privatnih predškolskih ustanova - nije stiglo. Za pojašnjenje Preporuke, pobrinuo se ozloglašeni večiti pomoćnik gradonačelnika Goran Vesić, u Beogradskoj hronici, najavivši da neće biti sufinansiranja od strane grada tokom vanrednog stanja! Sve ovo je začinio spinom o basnoslovnim sumama uplaćenim privatnim ustanovama, koje bi zbog toga trebalo da budu zahvalne i rade besplatno, kao i pozivom roditeljima da protiv vrtića podnesu tužbe, ukoliko im usluge budu naplaćene. Da li će se u svetlu najavljenih restriktivnih mera smanjenja broja dece u vrtićima, nešto značajno desiti u pogledu preventive širenja zaraze koronavirusom? Za početak smo dobili glupavo rešenje u vidu smanjenja broja dece u vrtićima, što predstavlja veliku opasnost da iz ekonomskih razloga privatne ustanove budu zatvorene, a desetak se hiljada zaposlenih u ovom sektoru nađe na ulici. Da li će razum ipak pobediti i nestručni dozvoliti stručnjacima da osim otimačine učine nešto za našu decu (jer su svoju već obezbedili), kako bi se iz krize sa što manjim posledicama izašlo, saznaćemo za koju nedelju. Ministar Šarčević broji sitno do svog nestanka iz Ministarstva, te ga je baš briga šta će sa prosvetom biti, a svima nama koji u njoj radimo, srećnim što ga više nećemo gledati i slušati, ostaje samo da se nadamo da nam neće zapasti baš Vulin, večiti leteći ministar za sve i svašta. A ukoliko se pitate „gde su u svemu ovome deca?“, jer tekst se mahom bavi korupcijom, postavili ste sebi dobro pitanje. Samo da ga još postavite i pravim osobama – ovima u vlasti. Počnite ovako: „Ko se to od vas igra našom decom?“