19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Jedan od najvećih jugoslovenskih rokera Branimir DŽoni Štulić odbio je da se početkom devedesetih opredeli za stranu u sukobu i otišao u Holandiju. “Srbi bi mi sigurno našli nekog pretka koji je učestvovao u Kosovskom boju, a Hrvati već nekog pradedu koji je bio vojskovođa u Kržavskoj bici”, rekao je pre nego što je odlučio da ode na sever evropskog kontinenta. Živi od ženine plate i prevodi Homera na jezik koji se nekada zvao srpsko-hrvatski.
Kada su studenti Arhitektonskog fakulteta Stevan Vranešević i Mirjana Đerković odlučili da se slikaju sa Čičom ispred bana Jelačića verovatno nisu ni slutili kakav će uticaj imati na političku mapu Balkana. Priča o pomirenju, obnovi odnosa i saradnji dva ljuta protivnika, nabijena brojnim poluidiličnim izjavama zvaničnika i podrškama međunarodne zajednice, počela je da se ljulja zbog jedne studentske provokacije.
Kako se dakle izgrađuje “miroljubiva koegzistencija” naroda, kod kojih grubi faulovi na prijateljskoj utakmici izazovu sećanja na zločine iz onog ili ovog rata, a studentska glupost bude povezana sa ruševinama u Vukovaru, izbegličkim kolonama iz Krajine, prebrojavanjima sopstvenih žrtava i tuđih zločinaca.
U hrvatskim medijima je, ubrzo, iz arhivskih kutija izvađena stara građa o velikom Domovinskom ratu i otvorena rasprava na pitanja zašto se Srbi ponovo vraćaju na mesto zločina kada su već jednom doživeli poraz ili kada će se već jednom odreći Draže, ako smo se mi već oprostili sa Pavelićem. Tako je emisija “Otvoreno” na državnoj televiziji krenula pričom o studentima i Čičinom slikom da bi bila nastavljena raspravom o zločinima u Ovčari, sugerišući publici da je to samo odraz velikosrpskog kontinuiteta u Hrvatskoj. Gledaoci su, inače, u anketi “presudili”, sa 79 odsto, da su odnosi dve zemlje posle najnovijih događaja pogoršani.
“Ako se već u Hrvatskoj ruše spomenici Budaku i Francetiću, zašto se u Srbiji ne ruše spomenici Draži Mihailoviću!?”, upitao je voditelj emisije, dok su gosti iz Beograda Nataša Kandić i Rajko Danilović objašnjavali gledateljstvu kako se u Srbiji nažalost još nisu stekli uslovi za katarzu tog tipa. U Srbiji je, međutim, ta vrsta nategnute simetrije i simuliranja političke korektnosti izazvala dodatnu nervozu, koja bi mogla da teško podignute odnose dve države spusti na nivo iz perioda nakon Osme sednice.
“To je takav bezobrazluk da ne znam šta da kažem. Sve vreme pričamo o unapređenju odnosa, ali se podrazumeva da mi priznamo apsolutnu odgovornost za agresiju i sve zločine počinjene u Hrvatskoj i da istovremeno zanemarimo dve stotine hiljada izbeglica. Ne znam kako bismo mogli da napredujemo ako ćemo stalno da priznajemo svoju krivicu i da nikada ne postavimo pitanje njihove odgovornosti”, kaže za NIN jedan od srpskih zvaničnika, koji je uveren da je normalizacija odnosa dve države izuzetno važna, ali da ne zavisi samo od srpske strane.
Čitava rasprava se zapravo prelama na samo jednom pitanju: ko je pobedio u poslednjem ratu? U Hrvatskoj vlada nepodeljeno mišljenje kako su u “Bljesku” i “Oluji” ostvarili istorijski trijumf nad arhineprijateljima, dočim u srpskoj javnosti i njenim sledbenicima i dalje vlada osećanje kako u tom ratu Srbija nije ozbiljnije učestvovala. “Oluja” je zapravo poraz hrvatskih Srba, a ne Srbije, mogla bi da glasi poslednja linija odbrane ovdašnjih nacionalista ili patriota, ako u tome postoje ozbiljnije razlike.
|
Draža po drugi put među Hrvatima U hrvatskoj javnosti je podsećanje na Dražu Mihajlovića bio povod da se sa strašću pričaju stare priče Jedan od tipičnih komentara objavljenih u zagrebačkom “Večernjem listu” o slučaju “slikanje sa Dražom na Jelačića placu” glasi: “Ne znam zašto se svi pjenite? Momak studira arhitekturu i za primjer ima Dražu. Uči on kako je Draža u ono vrijeme sa onako malo tehnike mogao porušiti toliko hrvatskih kuća. O Draži drugo ništa ne zna, pa je za svaki slučaj ponio dvije slike. Mogu se naši političari gurati Srbima u guzicu koliko hoće, a ovakvih primjera će biti još više. Sanader bi morao dati ostavku. Ovo je sad dobar primjer da reagira Ministarstvo vanjskih poslova i da ponovno uvede Srbima vize do daljnjega. Eto, oglasio se i Vuk Drašković, pa me ne bi začudilo da se ovi ‘srbići’ odmah puste da ‘kaznu odslužuju u Srbiji’.” Ili: “Bradati s noževima više nisu ni zločinci? Kako ja, Bože, ne pratim povijest! Mijenjalo se tu puno toga. Draža je sad postao antifašist i uspoređuju ga s Če Gevarom... Ovo je stvarno počelo biti zabavno!” Predstavnik misije OEBS-a u Hrvatskoj Peter Semnebdž podseća, međutim, da ovo nije jedini incident između Hrvata i Srba: “Povijest i prošle ideologije još uvijek igraju ulogu u mislima mnogih ljudi u Hrvatskoj i susjednim zemljama”, kaže Semnebdž koji je u ovoj ulozi ranije službovao u Litvaniji pošto su Rusi napustili ovu zemlju. U Hrvatskoj “igranje”s prošlošću ima. U mestu Slunj u Gorskom kotaru dva puta postavljana bista ustaškog doglavnika i Pavelićeve desne ruke Mile Budaka. Oba puta je specijalni vod interventne policije srušio ju je noću. Nekadašnji šef parlamenta u Tuđmanovo doba, akademik i neumereni apologeta pokojnog predsednika Nedjeljko Mihanović, izjavio je da Jasenovac nije bio ustaški, nego partizanski logor u kome su stradali isključivo Hrvati, a dok su ga vodile ustaše, bilo je to divno mesto gde je logorski orkestar svakoga dana izvodio operetu Ive Tijardovića “Mala Florami”. Mihanović se nikada nije pojavio pred Prekršajnim sudom u Petrinjskoj ulici. Upravo suprotno, najavljuje da sprema izdavanje sabranih dela Matije Bećkovića i Vuka Draškovića u Hrvatskoj. Notorni desničar i “crnokošuljaška” estradna pojava, u doslovnom smislu, Marko Perkovićm Tompson nije se u svojim stihovima vinuo do književnosti, ali uredno publiku pozdravlja uzdignutom desnicom, nacističkim, fašističkim i ustaškim pozdravom, za koje je jedan od sudija sa procesa bivšem jasenovačkom upravniku Dinku Šakiću rekao da se može shvatiti kao oznaka dokle može da izraste mladica kukuruza, a nikako kao znak preteće ideologije... Tompsonu su zabranjeni nastupi u svim zemljama Evropske unije, pa do daljnjeg može da nastupa samo u nekim zemljama bivše Jugoslavije koje se još drže u ideološkom karantinu. Ne treba govoriti da je kultno mesto pevača koji je smislio ratnu himnu hrvatske paravojske u prvim danima rata “Čavoglave” (inače njegovo rodno mesto) Split, gde na koncertima ponekad okupi i do pedeset hiljada ljudi. Među njima se lako mogu uočiti bivši Tuđmanov savetnik za unutrašnju politiku dr Ivić Pašalić sa porodicom, kao i splitski župan Branimir Lukšić koji je Tompsona odlikovao zbog posebnih zasluga za hrvatski narod... Lukšić je široj javnosti poznat kao jedan od splitskih “ridikula” koji se zalagao za zatvaranje ili bar preimenovanje “Dioklecijanove” palate, pošto se radilo o rimskom imperatoru koji je mrzeo i ubijao sve hrišćane, pa tako i Hrvate. Deo nacije sklon desnoj ideologiji ovde posebno uzrujava i povremena pošta Efraima Zurofa, direktora “Vizentalovog centra” u Jerusalimu kad traži izručenje dubrovačkog ustaškog komandanta Ive Rojnice koga je Tuđman nameravao da imenuje za hrvatskog ambasadora u Argentini. U vreme suđenja Dinku Šakiću, Zurof je u Zagrebu bio fizički napadnut i sve je upadljivo podsećalo na nedavni prizor sa “Jelačić-placa” s beogradskim studentima oko slike Draže Mihailovića. Šef “Vizentalovog centra” tada je rekao da ga je užasnulo što su ga napali “mladi ljudi oblepljeni slikama Ante Pavelića”. Sve je i tada, kao i sada, zvanično okarakaterisano kao incident, eksces, slučajni ispad ludaka predoziranih poraženim ideologijama. ZORICA STANIVUKOVIĆ MEDALJA ZA ZASLUGE “General Dragoljub Mihailović istakao se kao glavni zapovednik jugoslovenskih oružanih snaga i posle kao Ministar vojni, organizujući i vodeći snage otpora protiv neprijatelja koji je okupirao Jugoslaviju, od decembra 1941. do decembra 1944. Zahvaljujući neustrašivim naporima njegovih trupa, mnogi američki avijatičari bili su spaseni i bezbedno vraćeni na savezničku stranu. General Mihailović i njegove snage, uprkos nedovoljnom snabdevanju, i boreći se pod izuzetnim teškoćama, materijalno su doprineli savezničkoj vojsci bili učesnici u izvojevanju konačne savezničke pobede.” Hari Truman, predsednik SAD, povodom dodeljivanja Legion of Merit Dragoslavu Mihailoviću |
Svako ko prati hrvatske medije mogao bi, međutim, da shvati kako bi neka vrsta srpske katarze, oslonjena na gromoglasno uzvikivanje “Mea culpa” i priznavanje apsolutnog poraza, mogla da bude glavni most između Zagreba i Beograda. Neko ko se bavi nešto širim poimanjem politike mogao bi, ipak, da zaključi kako je reč o nemogućoj balkanskoj misiji u kojoj su dva vodeća naroda ili, preciznije, njihove elite zapravo pod blagim evropskim diktatom privedene ka političkoj korektnosti, iako su intimno unutar samih naroda ostale žestoke frustracije i nerazrešeni sukobi. Veliki čir koji može da pukne svaki put kada međunarodna zajednica pokaže dramatičan nedostatak nedoslednosti, a narodi pod njenim neobjavljenim protektoratom višak nacionalnog romantizma.
“Ne treba zaboraviti da se čitav rat posmatra u simboličkoj ravni i da je hrvatskoj javnosti ostala slika nekih Šešeljevih sledbenika koji su sa četničkim znamenjima ulazili u Vukovar, kao što je u celom ratu u hrvatskim medijima mnogo više upotrebljavana reč četnici nego srpska ili jugoslovenska vojska”, kaže istoričarka Branka Prpa. Na pitanje da li je simetrija između ustaša i četnika preterana, ona odgovara da se svakako ne mogu praviti nikakve istorijske simetrije. “Ne mogu se porediti Pavelić i Draža, jer je prvi bio vođa jedne kvislinške i nesumnjivo fašističke države, dok je Draža bio vođa jednog pokreta koji se posmatra kao antifaštički, iako se nije preterano borio protiv fašizma. Ali samo ubacivanje takve rasprave u dnevnu politiku potpuno je pogrešno, jer se to mora ostaviti istoričarima i nauci, a nikako političkim elitama koje će to već iskoristiti da mase uvek drže u stanju nemezisa i održavati govor mržnje prema drugome.”
U istorijskom trenutku, koji je stvorila grupa od jednog košarkaša i dvoje studenata, Srbija je bila jedina zemlja koja se jasno distancirala od politike vođene početkom devedesetih godina, iako veliki deo strane i domaće javnosti smatra da boravak Slobodana Miloševića i nekoliko drugih vodećih srpskih lidera u Hagu ne predstavlja dovoljnu distancu. Ni sama navika da predstavnici bivše i sadašnje vlade govore o unapređenju odnosa, uz veoma učtivo zaboravljanje tužbe kojom Hrvatska tuži Srbiju za genocid, nije dovoljan dokaz dobrih namera prema bivšoj braći i novim komšijama.
Psiholog Žarko Trebješanin smatra da je dobro što su Srbi i Hrvati lišeni svih iluzija o bratstvu i jedinstvu ili nekim posebnim odnosima između dva naroda, jer sada mogu da realno i bez emocija razmišljaju o uspostavljanju novih odnosa:
“U osnovi tih nesporazuma se možda krije strah da ponovo ne završimo u nekoj zajednici, iako to većina građana više ne želi. Ako me pitate da li bi građani Hrvatske ili Srbije pre ostali pred vratima EU, nego da u nju uđu zajedno sa svojim komšijama, mislim da se ta svest ipak polako menja i da građani, a ne samo njihovi lideri, shvataju značaj integracije u EU.”
U kojoj meri su Srbi i Hrvati pod diktatom međunarodne zajednice primorani na saradnju ili su njihove elite u strahu od skeleta iz ormara prošlosti primorane da povremeno zaigraju na nacionalističku kartu? To pitanje će verovatno određivati buduću političku mapu na Balkanu. Ono neće otvarati sukobe između naroda već unutar samih naroda, uz opasku da će Srbija kao društvo podeljeno na bivše komuniste, koji su počeli da glume mondijaliste, i nekadašne disidente, koji su postali nacionalisti, imati veće probleme u unutrašnjem obračunu. Draža će ostati na svom mestu sve dok se u Srbiji neko ne potrudi da potraži neke istorijske knjige napisane na Zapadu. Do tada će biti sasvim prirodno da bivši komunista Račan odaje počast stradalim “nevinim ustašama i domobranima” u Blajburgu, dok se nijedan zvaničnik Srbije neće usuditi da se popne na Ravnu goru, uključujući i Vuka Draškovića, koji je svojevremeno mogao da podigne spomenik prvom gerilcu Evrope, da bi ove godine imao važnije poslove.
Hteli ili ne, Srbi i Hrvati će se jednog dana ipak naći u istoj kući. Hoće li Evropska unija staviti tačku na istoriju surovog nadmetanja dva naroda? Verovatno hoće, ako to EU bude preživela. Tada će se možda i DŽoni Štulić vratiti kući.
Branka Prpa 1 300 godina bez demokratije Dva naroda imaju dugu istorijsku vertikalu, zajedničku istoriju koja je duga 1 300 godina, ali su svega 73 godine živeli u istoj državi. U poslednjih 150 godina te zajedničke, često konfliktne istorije se, međutim, može izdvojiti jedna ključna tačka - Bosna i Hercegovina, jer su oba naroda imala velikodržavne koncepte čiji je Bosna bila sastavni deo. Tako će posle Berlinskog kongresa i aneksije BiH, u Hrvatskoj jugoslovenska ideja, koju je najviše oličavao Štrosmajer, doživeti potpuni pad, da bi tek početkom 20. veka, pod uticajem Masarika, ponovo oživela ideja o jugoslovenskoj državi ili slomu Habzburške monarhije. Tada se rađaju Hrvatska napredna omladina, a u Srbiji Slovenski jug pod vođstvom Jovana Skerlića. Dva naroda su tada bitno uticala na rušenje austrogarske monarhije i redefinisanje Evrope, ali je svako od njih ušao u zajedničku državu sa sopstvenim bagažom. Ono što je bitno zaključiti jeste da Jugoslavija nikada nije uspela da postane demokratska država, nikada nije uspostavljeno zaista jedinstveno tržište, područje u kojem se spontano povezuju ljudi, ideje i kapital. Treba podsetiti da je još 1918. godine poznati srpski filolog Jovan Stojanović u pismu Skerliću upozoravao da će Jugoslavija doživeti sudbinu Austrougarske tvorevine ukoliko se ne profiliše kao “Junajted stejts of Jugoslavija”. Savo Štrbac, predsednik Veritasa Političari nisu prognani - Za Srbe protjerane iz Hrvatske nema pomirenja sve dok mu ne prethode istina, odgovornost i obeštećenje, jer kako da se mire onih 50 000 (i još tri člana porodice u prosjeku) koji su bili nosioci stanarskih prava, dok im se ta prava ne vrate. S političarima stvari stoje drugačije, jer država ne može da postoji ako nema dobre odnose sa susjedima. Između njih i naroda mora se praviti razlika, jer oni nisu osjetili strahote, bili prognani ili izgubili nekog svog. A i na političkom nivou se vidi da je srpska strana spremnija na izmirenje, mada narod nema ništa od toga. Zorica Tomić, kulturolog Kao u vicu - Verujem da treba i da je prirodno da se pomirimo, ali da je u pitanju veoma dugotrajan i spor proces. Ovo što se desilo sa Gurovićem je skandal i to je iskorišćeno da se raspali plamičak neprijateljstva koji je bio u fazi gašenja. Čini mi se da srpska strana pokazuje više optimizma u pomirenju, ali je to možda kao u onom vicu - optimista je samo slabo obavešteni pesimista. Siniša Kovačević, dramski pisac Bez emocija - Kao što je proces omraze trajao decenijama, pa završio krvavim kolom Jasenovca i Drugog svetskog rata, pa se proces mirenja Kozaračkim i drugim kolima i time što je Tito poslao pismo da širimo bratstvo i jedinstvo ponovo pretvorio u omrazu i završio krvavim pirom, tako opet imamo mirenje, samo što nam sada pismo šalje Brisel. Ali, kao i prvi put mirenje će biti veštačko. Srbi i Hrvati nikada neće biti u ljubavi. To, opet, ne znači da ne treba da žive u dobrosusedskim odnosima. Nisam siguran da se hrvatskim studentima u Beogradu ne bi desilo isto što i srpskim u Zagrebu da su pokazivali Tuđmanovu sliku. Na stranu to šta je Draža za Srbe i svet, a šta za Hrvate ili šta je Tuđman za Hrvate, a šta za Srbe - treba samo da naučimo da živimo kao dobri susedi. Nema ljubavi između Srba i Hrvata. Emocija i ne treba da bude. One će uvek provreti na sportskom terenu i proširiti se. Ali, zbog Srba u Hrvatskoj i Hrvata u Srbiji taj odnos mora biti drugačiji. Nenad Prokić, direktor Bitef teatra Svađaju nas profiteri - Nas mire drugi, uglavnom Evropska zajednica i mi se tu i ne pitamo mnogo. Mislim da se delovi stanovništva, hrvatskog i srpskog, nikad i nisu svađali. Ja se nikad nisam posvađao sa Hrvatima. Oni koji su nas posvađali, oni se i dalje svađaju, odnosno postoje političke strukture i delovi društva kojima to odgovara i koji su na tim sukobima profitirali. Odnosi sa Hrvatskom su bitni za Srbiju, ne samo zato što svi putevi ka Evropi geografski vode preko Hrvatske i što imamo zajednički jezik i kulturno nasleđe, već i zato što je svaki nesporazum donosio ogroman broj mrtvih. Vedrana Rudan, hrvatska književnica Majmuni odlučili - Da li su se Srbi i Hrvati pomirili? Krivo postavljeno pitanje. Pravo pitanje bi glasilo: Da li su se srpski i hrvatski političari pomirili? Jesu. U tom kontekstu Draža Mihailović na papiru ili na nadlaktici samo je kost oko koje će se svađati zapjenušani hrvatski i srpski građani koji misle da o nečemu odlučuju. Mnogi Srbi prije rata nisu željeli rat. Danas veliki broj Hrvata ne voli ovaj mir. Da skratim - Srbi i Hrvati su se primirili. Protiv svoje volje. To su majmuni najpre odlučili nas poklati, pa onda nas izmiriti ne bi li se opet oblizali. Ma, ko ih jebe! Ne treba ni da se bavimo temama koje nam nameću ti političari. Svi smo mi izmanipulisani. Ja nisam mislila da su Srbi smeće ni prije niti to mislim sada. Predrag Lucić, urednik splitskog “Feral tribjuna” Industrija mržnje - Pomirili su se, kako vidim, neki koji žive od zanata srpskog i neki koji žive od zanata hrvatskog, zato što to od njih zahtijeva tržište. Budući da se radi o tipovima koji su sav svoj imetak stekli u industriji mržnje, ne čudi me što su njihovi namještenici, od kojih su neki radili dobrovoljno a neki pod izlikom radne obaveze, sada zbunjeni novom poslovnom orijentacijom. Pri tom svi oni, i industrijalci i proleteri mržnje, nastavljaju u svojim sredinama mrziti one koji su ostali izvan tog proizvodnog lanca, jer ih doživljavaju kao prijetnju svom novom biznisu - proizvodnji jeftine pomirbe. Da ne duljim: mene ne zanima pomirenje Srba i Hrvata. Tko se ne može pomiriti kao čovjek, taj će samo gusliti o miru, kao što je do prekjučer guslio o ratu. A da bi se netko pomirio kao čovjek, on najprije mora samome sebi priznati da je upražnjavajući dežurnu mržnju bio posvađen s onom boljom stranom ljudskoga u sebi. Goran Svilanović, bivši ministar spoljnih poslova Izvinjenja i tepih - Mislim da su se Srbi i Hrvati pomirili i da je ključna stvar u tom pomirenju bilo izvinjenje Svetozara Marovića i veoma elegantno izvinjenje Stjepana Mesića. To se u našoj javnosti stavlja pod tepih, a stvari koje se događaju sa studentima i sportistima sitnice su koje ne mogu da ugroze taj proces pomirenja. Milorad Vučelić, potpredsednik SPS-a Udvorički mazohizam - Hrvati se nisu pomirili sa Srbima, a Srbi jesu sa Hrvatima pokazujući toliki stepen poniznosti da gube svako samopoštovanje. Zašto bi nas neko poštovao kad sami sebe ne poštujemo? Koliko se samo buke podiglo u hrvatskoj javnosti kada je Željko Mitrović odlučio da kupi Croatia Records, a Slovenci i Hrvati u Srbiji već uveliko osvajaju tržišta, a da na to niko u ovdašnjoj javnosti ne reaguje. Ne pada nam na pamet ni etničko čišćenje Srba da im prebacimo. Srbi će i dalje praštati i do mazohizma udvorički se ponašati. To se odnosi i na političku elitu i na javnost koja je spremna sve da zaboravi. U srpskim medijima niko ne piše tekstove o Lori, a imamo značajna svedočenja o zločinima, dok su hrvatske novine pune optužbi za zločine nad Hrvatima. Sanda Rašković-Ivić, funkcioner DSS-a Rane nisu zacelile - Desilo se mnogo ružnih stvari između ovih naroda koje ne mogu u ovom trenutku da se poprave i zato nije došlo do pomirenja. Taj put je dug, ali za njega ima vremena. Teške su i duboke razmirice između Srba i Hrvata ne samo iz poslednje decenije, nego još od sedamdesete, sedamdeset prve, a o četrdeset prvoj da i ne govorimo. Poslednji incidenti su samo pokazali da je ispod površine sve razbuktano i da rane nisu zacelile. O pomirenju ne možemo da govorimo, ali na njemu možemo da radimo. Volja političkog vrha postoji. Prof. dr Veselin Đuretić Zločini nisu plaćeni Srbi i bar 80 odsto Hrvata su jedan narod dve veroispovesti. Strašni zločini koji su obeležili čitav 20. vek bili su nastavak stare strategije na “tera missionis”, strategije pokatoličenja Srba, s ciljem da tako “obrađeni” budu upotrbljeni protiv ishodišta (“stare vire” - kako kažu Dalmatinci). U toku te “upotrebe” odnarođenih protiv Srba pravoslavaca izvršena su dva velika genocida, a u zadnjoj deceniji prošlog veka pokušan je i treći. Tako su ostali mnogi neraščišćeni računi: odštete za zločine nisu plaćene, a danas se pokreće pitanje da čak i žrtva plati ratne reparacije, umesto da se to traži od Hrvatske i Muslimansko-hrvatske Federacije. Ubeđen sam, međutim, da zajednički put prema EU znači i napuštanje prozelitizma, put hitnog povratka svih proteranih Srba na svoja ognjišta, a to je put bez zagrebačkih purgera, put zajedničkog ogledanja prema drugim kulturama, put “prepoznavanja” i organskog jedinstva. Neće proći mnogo vremena kada će u Evropskom parlamentu biti formirani zajednički poslanički klubovi, u kojima će u početku sedeti zajedno Srbi pravoslavci, Dalmatinci, Dubrovčani, Slavonci, a potom i oni iz uže Hrvatske.
