Zapribližavanje, ipak

Vaš stalni dopisnik iz “zagrebačkog ugla” pogrešno informiše čitaoce: Slunj nije u Gorskom Kotaru, već na Kordunu; u Slunju je dva puta postavljana i rušena bista ustaškog vojnog zapovednika Jure Francetića, a ne Mile Budaka; bista Pavelićevog doglavnika Mile Budaka postavljena je i srušena letos (zasad samo jednom) u Svetom Roku, njegovom rodnom mestu u Lici.

Medalja za zasluge kojom je Hari Truman odlikovao Dražu Mihailovića, nije jedina osporavana medalja. Koliko je američki predsednik bio upućen u stanje u Jugoslaviji vidi se iz obrazloženja, a teško mi je verovati da je i znao gde se ona nalazi. Za nas jedino nije sporno gde je Draža Mihailović bio od oktobra 1944. pa do konačne savezničke pobede, u pobedničkom maršu na Berlin nije bio.

U anketi o poslednjim događajima, posebnu pažnju privlači izjava gđe Rašković-Ivić o (ne)pomirenju između Srba i Hrvata. Sa stručnim i političkim rejtingom kakav ovde uživa, ona sebi može dozvoliti da kaže: “O pomirenju ne možemo da govorimo, ali na njemu možemo da radimo.” Pitam se, a čemu da radimo, ako ne možemo da govorimo.? Još zaključuje: “Volja političkog vrha postoji.” A ona iako deo tog vrha, umesto da gasi, doliva ulje na vatru.

Na državnom vrhu se zaista mnogo čini da odnosi između Srbije i Hrvatske budu dobrosusedski i da se stalno unapređuju, i to je u prvom redu u interesu Srbije, jer u Hrvatskoj živi više od 250 000 Srba, što onih koji su tokom rata ostali u velikim gradovima, onih koji su izbegli ili prognani posle “Oluje” pa se vratili jer im ovde nije bilo opstanka, i onih koji tamo borave povremeno. Svakog dana u Hrvatsku vozom, autobusima ili organizovanim privatnim prevozom putuje nekoliko stotina naših sunarodnika zbog sređivanja imovinsko-pravnih poslova: obnove kuća, povratka imovine, regulisanja i podizanja penzija (desetine hiljada lica ostvaruju penziju u Hrvatskoj). Obaveza je Srbije da svojim sunarodnicima pruža pomoć i zaštitu u ostvarivanju njihovih građanskih i svih drugih prava.

I taman kad se u Hrvatskoj malo slegla nacionalistička euforija zbog letošnjeg rušenja spomenika ustaškim zločincima, u centar Zagreba stižu beogradske junoše da ih izazivaju slikama D. M. i to baš ispod spomenika banu Jelačiću. To bi isto bilo kao kad bi se neko sa slikom Ante Pavelića pojavio ispred spomenika vojvodi Mišiću! Imali su sreće što ih je odmah pokupila policija, pa je bes iskaljen na vozilu plivačkog kluba “Partizan”. A dobro je što nije negde zapaljena srpska kuća.

Od tetoviranja i slikanja sa Dražom Mihailovićem, veći je patriota onaj naš sugrađanin koji satima čeka u redu pred hrvatskom ambasadom da glasa za srpsku listu, jer time pokazuje solidarnost sa svojim sunarodnicima u ostvarivanju njihovih građanskih i nacionalnih prava.

Mirjana Kuzmanović,

Beograd