Arhiva

I korona povećava nejednakost

NIN | 20. septembar 2023 | 01:00
Kada čak i ekonomisti nobelovci sa elitnih univerziteta lamentiraju nad sudbinom radničke klase, to znači da je potonja zaista na izdisaju. Ser Angus Diton jeste i ekonomista i nobelovac i profesor emeritus na Prinstonu, mada se mora priznati da ekonomske nepravde istražuje tokom cele karijere. „Nejednakost je prešla granicu do koje nam pomaže da se obogatimo i sada je veoma ozbiljna pretnja. Brine me svet u kome bogati pišu pravila koje ostali moraju da slušaju“, rekao je 2015. na Prinstonu dok se njegov „nobel“ slavio. Tako je Diton govorio 2015, a o tome šta misli sada, u jeku krize izazvane pandemijom kovida-19, u intervjuu za Project Syndicate, koji NIN ekskluzivno prenosi uz neznatna skraćivanja. Pitanja su mu postavljali Lizi Berden i Ben Ču, novinari londonskih listova Telegraf i Independent. U junu ste rekli da će pandemija ogoliti i pojačati postojeću nejednakost. Različite posledice vidne su i u Velikoj Britaniji, pa su i stope smrtnosti daleko više u siromašnijim delovima zemlje. Zašto kovid-19 udara neravnopravno? Jasno je da su poslovi važan razlog. Mnogi ljudi rade u hitnim službama, supermarketima ili u mesnoj industriji. Ti se poslovi, za razliku od nekih drugih, ne mogu obavljati od kuće, i to je najočiglednija podela. U SAD ima i drugih podela koje ne razumemo sasvim. Zašto crnci i Latinoamerikanci tako loše prolaze? Neki ljudi krive zdravstveni sistem, jer su bolnice koje su Afroamerikancima dostupne mnogo lošije opremljene. Ali razlog mogu biti i njihovi poslovi. Da li bi ova kriza mogla da promeni stav prema ljudima koji obavljaju rizične poslove? Da li bi posledice ove krize mogli da budu i zahtevi za bolju zaštitu i veće plate? Nadam se, ali mislim da je mnogo toga samo sanak pusti. Mnoge druge sile deluju i ne najavljuju da će biti većih plata za slabije plaćene ljude. Pogledajte tržište kapitala u Velikoj Britaniji ili SAD. Činjenica da tržištu dobro ide usred velike nezaposlenosti navodi na pomisao da investitori očekuju da će tako biti i nakon pandemije, da će se prihodi još više preliti kapitalu nauštrb rada. Tačno je da sada javnost ima više razumevanja za radnike u prvim redovima „fronta“, ali ne znam koji bi mehanizam to razumevanje pretvorio u veće plate. Ispada da je sada nova privilegija većeg obrazovanja i – zdravlje, jer obrazovani mogu da rade od kuće, dok će čovek bez diplome morati da se suoči sa kovidom-19. Kako će to pogoršati nejednakost? I hoće li se zbog toga povećati broj „smrti iz očaja“? „Smrti iz očaja“ su samoubistva ili smrti usled prekomerne upotrebe droge ili alkohola. Mnogo se spekuliše o tome da će društvena izolacija i pandemijski očaj povećati broj takvih smrti, ali nemamo pouzdane podatke. Američki podaci koje sam video kažu da se alkohol više prodaje. Jasno je i da raste broj smrti zbog droga, ali rastao je i tokom 2019. Pre pandemije godišnje smo imali oko 160.000 „smrti iz očaja“; mnogo ih je manje nego od kovida-19, ali biće ih zauvek. U normalnoj godini pre dve decenije bilo bi ih možda 60.000. Imamo, dakle, sto hiljada dodatnih „smrti iz očaja“ godišnje, i gotovo niko od umrlih nema visoko obrazovanje. To je ogromna podela. Očekivani životni vek čoveka od 25 godina – što se nekada naziva „očekivanim životnim vekom odraslih“ – doživeo je vrhunac 2012, i nije ga dosegao ponovo. Ali, očekivani životni vek fakultetski obrazovanih nastavlja da raste tako da sav pad očekivanog životnog veka pripada ljudima koji nemaju fakultet. Ta ogromna podela starija je od pandemije, i pandemija će je samo pogoršati. Pristup američkom zdravstvenom sistemu zavisi od poslodavaca. Kako na to utiču nevolje privatnog sektora? Zdravstveno osiguranje putem zaposlenja potpuno je blesav sistem koji uništava tržište rada za radničku klasu, i to je važilo i pre pandemije. Kovid-19 je, naravno, pokazao još jedan vid te blesavosti – milioni su izgubili poslove, te su izgubili i zdravstveno osiguranje. To se nije dogodilo u Britaniji, gde ljudi još mogu da se obrate Nacionalnoj zdravstvenoj službi. Niko na ulicama ili stadionima ne skandira zahvalnost američkom zdravstvenom sistemu. Kako sve ovo utiče na globalnu nejednakost, jer su ljudi sa srednjim, pa i nižim prihodima u SAD i Britaniji u svetskim razmerama relativno dobrostojeći? Ako napravite grafikon sa očekivanim životnim vekom na vertikalnoj osi i prihodom po glavi stanovnika na horizontalnoj, dobijate Prestonovu liniju, tako nazvanu po Semjuelu Prestonu. Postoji veoma jasan pozitivan odnos zdravlja i prihoda. U siromašnim zemljama i očekivani životni vek je kratak, pa su ljudi dvostruko opterećeni – ne samo da celog života imaju niske prihode, nego i žive kraće. Ako pak uzmete oksfordske podatke i uporedite broj žrtava pandemije na milion stanovnika sa BDP-om po stanovniku, korelacija je opet snažna, ali upravo obrnuta od one koju biste očekivali – broj mrtvih na milion stanovnika daleko je veći u bogatijim zemljama. Bogate zemlje imaju sjajne bolnice, sjajno zdravstvo, organizovane su... Da li biste se sa pandemijom radije suočili u Londonu ili u Centralnoafričkoj Republici? A opet, ako pogledate podatke, u Londonu je mnogo gore nego u većini afričkih glavnih gradova. Naravno, pandemija se razvija, i kada sve bude gotovo – za godinu ili dve, nadajmo se – istraživaćemo, i ta će korelacija možda nestati. Možda su nam podaci rđavi. Moguće je da niska stopa smrtnosti u siromašnim zemljama potiče od toga što niko ne broji precizno. Ali za sada se čini da zaista postoji zagonetka, i da je broj smrti u siromašnijim zemljama zaista daleko niži nego što bismo očekivali. Delom je tako zato što im je populacija mnogo mlađa. Ako taj šablon potraje, svet će postati mnogo jednakiji; barem ako je gubitak BDP-a proporcionalan ili snažno povezan sa brojem smrti. Već smo to videli u Kini, koja je rano uspostavila kontrolu nad pandemijom. Kina već raste, ne onako brzo kao ranije, ali pristojno, dok se ekonomija SAD skuplja. Ukupni BDP Kine i SAD bio je otprilike isti kada smo prošli put računali, ali sledeći put će Kina biti u vođstvu. Kada se prašina slegne, sasvim je moguće da će podaci pokazati da su države ravnopravnije i u zdravstvu i u prihodima, što bi bio zaista iznenađujuć ishod. Nije li pozitivno to što se provalija globalne nejednakosti sužava, makar i na ovako crn način? Pa nije. Brine me šta će se dogoditi sa životnim standardom, sa dugovečnošću. Ranije se globalna nejednakost smanjivala zato što su Indija ili Kina milione ljudi izvele iz siromaštva i uvele ih u nekakvu globalnu srednju klasu. Pisali ste da preterana moć koju američki ustav daje federalnim jedinicama otežava borbu protiv virusa, dok u Britaniji mnogi tvrde da bi lokalne vlasti trebalo da dobiju više ovlašćenja. Možda ste videli nedavni sukob Mančestera i centralne vlasti zbog lokalnih zatvaranja i nedovoljne odštete zatvorenim firmama. Da li je gradonačelnik Mančestera Endi Bernam u pravu kada kaže da je bolje dati lokalnim vlastima da predvode kada se odlučuje o merama protiv zaraze? U obe zemlje ima mesta i za centralnu i za lokalnu vlast. Lokalne imaju više informacija i trebalo bi same da donose niz odluka, ali ne mogu da budu sasvim samostalne. U Južnu Dakotu se usred pandemije slilo pola miliona ljudi na motorima iz cele Amerike. Naravno, raširili su virus koji su poneli sa sobom. Grad u Južnoj Dakoti zaključio je da mu je novac od tog skupa potreban, i nije ga otkazao bez obzira na to što je znao šta će se dogoditi. Nije lako imati razumevanja za takvo nešto, ali je jasno da je i u Britaniji i u SAD centralna vlast ozbiljno zakazala. Ta je vlast dužna da obezbedi testove, da obezbedi naučnu podlogu za odluke. To se u SAD nije dogodilo, a u Britaniji je bilo malo bolje, ali tek nešto bolje od katastrofalnog. Čak i ako uzmemo u obzir dobro poznate greške centara, Endi Bernam u osnovi na severozapadu zemlje sprečava važne zdravstvene mere zbog novca i ako uskoro ne bude rešenja, biće veoma ozbiljnih zdravstvenih posledica. Nije li pod tim okolnostima legitimno da premijer Boris DŽonson kaže: „Žao mi je, ali centar će odlučiti“? Ta će borba potrajati. Ako čitate priče o kugi iz Italije 14. veka, shvatite da su se iste borbe vodile i tada. Uprava bi zatvorila grad, i svako bi to prihvatio do žetve, a onda bi trgovci vinom hteli da prodaju robu, i izbio bi veliki sukob sa gradskom upravom. Nekada bi pobedio grad, nekada trgovci. Svaka zarazna bolest doneće i te probleme. Međutim, veliki problem je što su mnogi političari sasvim propustili da uvide da su i drugi ljudi važni. Pričaju o ličnoj odgovornosti, a to je skoro zlo. Time se poriče da čovek ima bilo kakvu odgovornost prema drugima, to jest tvrdi da je bitno samo paziti na sebe. Pitali smo vas malopre da li smanjenje globalne nejednakosti ima i dobre strane. Izgleda kao da se neke nejednakosti u Velikoj Britaniji smanjuju, ali ne zato što zaostali regioni napreduju, već zato što drugi nazaduju. Nejednakost je važna tema, ali njeno ispravljanje nikad ne može da bude cilj samo po sebi. Ako smo svi mrtvi, svi smo u grobu jednaki, ukinuli smo nejednakost, ali nije nam ostalo ništa drugo. Bogati će proći bolje nego siromašni kada god postoji mehanizam koji im to omogućuje. U britanskim epidemijama velikih boginja 16. i 17. veka aristokratija i obični ljudi prolazili su slično. Ne, naravno, zato što aristokratija nije imala moć, već zato što niko nije znao kako da zaustavi velike boginje. Kada su otkrivene vakcine – i pre njih inokulacija – bogati su počeli da ih dobijaju, i možete da vidite kako se u Britaniji posle 1750. otvara provalija u očekivanom trajanju života. Prvo ih je dobila kraljevska porodica, a onda vojvode, i tako dalje. Inokulacija i vakcinacija bile su pomenuti mehanizam. Na početku ove zaraze bilo je primetno, čak je i sada, da obolevaju predsednici i premijeri, ali veoma brzo se ispostavilo da u modernom svetu, sa svom tehnologijom koju imamo, bogatiji i obrazovaniji imaju brojne načine da se bolje zaštite. Ovaj put nije bilo potrebno sto godina. Prethodne četiri godine dosta se govorilo o posledicama Bregzita, a onda je iznenada udarila pandemija i tu temu potisla, ali je ona ponovo na dnevnom redu. Kako bi Bregzit bez dogovora uticao na nejednakost? Brine me najava da bi britanska vlada mogla odustati od sporazuma koji su rešili problem Severne Irske. A jedan od razloga je taj što želi da biraju pobednike u poslovnoj zajednici. Mislim da EU to veoma uspešno sprečava efikasnim antimonopolskim mehanizmima. Ti su mehanizmi vladama oduzeli autoritet, pa je industrijama u Nemačkoj, Francuskoj i drugde teško da utiču na lokalne ili nacionalne vlasti, jer to potpada pod zakone EU. Zemlje tako mogu da se izbore sa grabljivošću korporacija. I sada me brine da će Velika Britanija poći unatrag. Rekli ste da bi pandemija mogla da pretvori podnošljivu nejednakost u nepodnošljivu. U SAD je posebno napeto, protesti u Portlandu traju više od sto dana, paravojska je planirala da otme guvernerku Mičigena. Da li je taj gnev delom potpalila i pandemija, i brine li vas šta će desnica činiti posle izbora u SAD? Zdravstvo je u Americi nepodnošljivo ili makar neravnopravno već dugo. Plaćamo dvostruko u odnosu na bilo koju drugu zemlju, a po očekivanom trajanju života smo među najgorima, barem kada je reč o bogatim zemljama. Budući da se zdravstvena zaštita obezbeđuje zaposlenjem, praktično postoji linearni porez na zaposlenje, kojim ta neverovatno skupa zdravstvena zaštita plaća. Istovremeno – i suprotno evropskim tokovima – farmaceutske kompanije zarađuju ogroman novac navlačeći i ubijajući ljude tako što im dele oksikodon, koji je suštinski legalizovani heroin. Imate, dakle, užasno grabljiv sistem zdravstva koji usisava ogroman novac, ubija ljude i srozava nam očekivani životni vek. En Kejs i ja smo napisali članak za NJujork tajms u kome tvrdimo da bi pandemija mogla da pretvori podnošljive nejednakosti u nepodnošljive. I dalje mislim da to može da se dogodi. Šta će se zbivati, zavisi od toga hoće li biti vakcine, hoće li strane kompanije zgrnuti veliki novac proizvodeći ih i papreno ih naplaćujući. Mogle bi biti stotine hiljada ljudi sa ogromnim računima za lečenje koje neće moći da plate, ljudi koji još nisu dobili vakcinu, to jest vakcine samo za neke... To bi pogoršalo buru. Mislim da predlozi DŽoa Bajdena ne bi rešili problem, ali bi pomogli. Možda ćemo se izvući, ali možda i nećemo, i onda bi moglo da bude nasilja. Razgovarali smo o lokalnim, nacionalnim, međunarodnim, rasnim, klasnim i rodnim nejednakostima. Da li je pandemija suštinski promenila te linije procepa? Govorili smo na početku malo o tome ko umire, i to se menja, jer su Latinoamerikanci u SAD tradicionalno i neobično boljeg zdravlja od belaca, a pandemija je to preokrenula. „Smrti iz očaja“ nisu mnogo uticale na crnce pre 2013, a onda je u siromašne četvrti stigao fentanil. Kovid-19 je pojačao zlo koje se već događalo. Poznata nam je nejednakost da tržište kapitala odlično posluje. LJudi poput mene mogu da rade, pa i dodatno zarade od kuće sastančeći na „zumu“ ili čemu god. Nama ide sjajno. Svaki put kada pogledamo svoj „penzijski portfolio“, vidimo rast. Zašto? Pa zato što tržište kapitala misli da ćemo u budućnosti još žešće zeznuti radnike. Većina ljudi vidi tržište kapitala kao meru stanja ekonomije, a ne samo kao meru profita. Ta je nejednakost već postajala sve izraženija. Dok sam šezdesetih studirao ekonomiju na Kembridžu, razgovarali smo o funkcionalnoj raspodeli dohodaka. DŽoan Robinson i svi kejnzijanci Kembridža baš su zbog toga bili zabrinuti. Toni Etkinson je čak i tada obavljao briljantan posao na polju personalne raspodele dohodaka, koja je u raspravama uglavnom zamenila funkcionalnu raspodelu. Mislim da se sada rasprava o funkcionalnoj raspodeli vraća, jer se menja na štetu rada. PREVEO: MARKO LOVRIĆ © Project Syndicate, 2020.