Čija je naša imovina

Teško je poverovati da Svetozar Marović spada u takve, ali samo onome ko pažljivo ne prati događaje na polit-ekonomskoj sceni Srbije, prošlonedeljna odluka Vlade Srbije da pod svoju potpunu kontrolu stavi raspolaganje vojnom imovinom mogla je biti iznenađenje. Prave posledice lakog razmimoilaženja u samoj stranci G17 plus (na jednoj strani Milko Štimac na drugoj Miroljub Labus) oko slučaja “Knjaz Miloš“ dopunjene su prošle nedelje naizgled novim razmimoilaženjem kadrova iste stranke oko Fonda za reformu odbrane. Ministar odbrane Prvoslav Davinić, kao jedan od kreatora tog Fonda, trebalo bi da je sada na jednoj, a ministar finansija Srbije Mlađan Dinkić na drugoj strani. S obzirom na polit-ekonomski kredo Dinkića zasnovan na uverenju da je za razvoj Srbije bolje da što pre ostvari najmanje ekonomsku samostalnost u odnosu na Crnu Goru i njegovu procenu da će svi uslovi za i formalno zaokruživanje dve nezavisne države biti ispunjeni za najduže godinu do godinu i po dana, najnoviji potez vlade mogao bi da bude i preko Dinkića lansirani probni balon. Kao relativno dugo prisutan u polit-ekonomskom životu zemlje, Dinkić sigurno zna da u njoj veću vrednost ima svojina države nego na zakonu zasnovana svojina, pa je rad da na vreme u rukama, odnosno, trezoru, drži ono što Srbiji po zakonu pripada.

Da će se Dinkić najmanje potruditi da ovaj svoj koncept progura na vladi bilo je jasno kad je njegov savetnik za budžet odbrane Radiša Đorđević podneo ostavku na članstvo u Upravnom odboru Fonda za reformu odbrane. Samo njegovo prisustvo u tom Fondu svedoči ili da Ministarstvo finansija jednog trenutka nije imalo ništa protiv takvog finansiranja Vojske, mimo kontrole budžeta i trezora, ili da je ocenilo da je sada nastao trenutak da se takvom finansiranju suprotstavi. “Tražili smo da račun Fonda za reformu sistema odbrane bude u okviru trezora budžeta, ali je Fond registrovan kao preduzeće sa računom koji je otvoren u Delta banci”, rekao je Đorđević. On se i sam upustio u omiljenu igru mnogih i podsetio da su procene vrednosti vojne imovine različite - od 980 miliona do 4,5 milijarde dolara. “Druga procena je realnija, to je procena Ekonomskog instituta”, objasnio je Đorđević.

JUČE: Kao što je poznato, Fond za reformu odbrane osnovan je odlukom Vrhovnog saveta posle odluke srpskog ministra finansija da Srbija Vojsku SCG finansira onoliko koliko joj to nalaže Ustavna povelja i na njoj zasnovani propisi. Taj fond je trebalo da se puni otuđivanjem ili zakupom imovine koja Vojsci SCG nije neophodna. Samo ove godine trebalo je da pokrije obračunom Srbija-Crna Gora nastali deficit u tekućem finansiranju Vojske od 25 miliona evra, a ubuduće da se koristi isključivo za finansiranje reformi sistema odbrane.

Primedbe na postojanje, rad i rukovodstvo Fonda od početka su stizale jedna drugu. I pri tome su ekonomski razlozi ostajali u zapećku pred političkim i kadrovskim. Naime, Vojska SCG nije nikada, ni u SRJ, bila vlasnik nego samo korisnik državne imovine. Ipak, sve dok je bila dovoljno moćna, ona je tom imovinom, bez javnih prigovora, i raspolagala. Prvi javni sukob o pravima na prodaju te imovine izbio je svojevremeno oko nameravane prodaje Titovih automobila.

Druge primedbe na postojanje Fonda bile su glasnije. Oni koji pomnije prate vojna pitanja već su bili nezadovoljni činjenicom da je na čelu Ministarstva odbrane kadar G17 plus, a dominacija kadrova Atlantskog saveta ili kadrova bliskih Savetu u Fondu za reformu sistema odbrane, prema njihovoj preovlađujućoj oceni, prevršila je meru. Tako je poznati vojni komentator LJubodrag Stojadinović tu instituciju nazvao Ali-babinim fondom: “Fond za reforme, koji podseća na ilegalnu kasu pozamašne uzajamne pomoći jedne uticajne grupe, taj čovek (misli na Davinića - primedba R.Ć.) smatra čarobnom pećinom. Iz nje će Vojska izaći sita, bogata i udomljena. Samo da nije Ali-babe i grupe koja ima mnogo više od 40 odmetnika.”

Ta grupa, prema oceni Stojadinovića, misli da je “politička elita” i da kao takva može da stavi šapu na imovinu, koja je nezaštićena jer nema vlasnika. Ko je vlasnik? Može da bude bilo ko, prvi koji se seti. I evo, Vlada Srbije se setila da je potencijalni vlasnik te imovine na teritoriji Srbije država Srbija.

DANAS: Tako je vlada odlučila da “nepokretna i druga imovina SCG na teritoriji Srbije ne može da se prodaje dok se ne donese zakon o imovini državne zajednice SCG”, i još “zahteva obustavljanje svih započetih postupaka otuđenja, prodaje i drugih oblika raspolaganja imovinom”. Izuzetak je prodaja imovine kojom bi se poboljšao materijalni položaj Vojske, a “Vlada Srbije, na predlog Republičke direkcije za imovinu, može da da saglasnost za raspolaganje imovinom, ali samo pod uslovom da se novac koji se tim putem pribavi uplati na poseban podračun trezora Republike, a kojim će da raspolaže Vlada Srbije.

Vrh Vojske je već izrazio nezadovoljstvo kako rebalansom srpskog budžeta za ovu godinu, tako i budžetom za sledeću, uz napomenu da su predviđena sredstva dovoljna samo za preživljavanje Vojske. Ali civilni vrh Ministarstva odbrane igra ovu igru u napred skiciranom stilu, pa je NIN-u iz tih krugova signalizirana mogućnost da se čak i Davinić (G17 plus) iz protesta povuče sa svog ministarskog mesta.

Prve posledice odluke Vlade Srbije već su požnjevene na nižim nivoima. Tako su se zaposleni u Vojnoj ustanovi “Karađorđevo” zalud nadali da će njihov status biti rešen do Nove godine. U samom Fondu NIN-u je rečeno da je imovina Vojske i dosad otuđivana samo uz saglasnost jedne ili druge republike, mada je Crna Gora vojnu imovinu prodavala i sama. Pa su u Srbiji zaključili - kad mogu Crnogorci, mogu i oni.

“Svaka nekretnina koja se pojavi u masi za poslovanje izlaže se kao predlog vladama država članica i traži se od njih procena vrednosti”, kaže NIN-ov izvor u Ministarstvu odbrane.

U Srbiji je Fond od osnivanja uspeo da napravi spisak viškova vojne imovine i da zaključi posao sa američkom firmom “Meridian Homes” o gradnji oko 400 stanova na beogradskoj Bežanijskoj kosi. Američkoj firmi bi u zamenu trebalo da bude data zgrada nekadašnjeg Vojno-tehničkog instituta u Katanićevoj ulici.

Odluka Vlade Srbije formalno-pravno je u redu. Vlada se pozvala na član 59 Ustavne povelje i član 21 Zakona o sprovođenju Ustavne povelje. U prvom članu piše da je “imovina SRJ potrebna za rad institucija Srbije i Crne Gore imovina Srbije i Crne Gore”. Isto važi za imovinu u inostranstvu. A “imovina SRJ na teritoriji država članica imovina je država članica po teritorijalnom principu”. Drugi pomenuti član propisuje da će biti formirana komisija za imovinu državne zajednice i da će ona u roku od 90 dana utvrditi zajedničku imovinu i njen raspored, a sve to na osnovu zakona o imovini.

Komisija je formirana neposredno posle stupanja na snagu Ustavne povelje, a rok za utvrđivanje imovine državne zajednice istekao je odavno. Zakon o imovini i spisak te imovine nisu utvrđeni.

SUTRA: U Ministarstvu odbrane su ljuti. Budžet koji je Srbija ove godine usvojila za Vojsku skraćen je za nekih 15 milijardi dinara. U zgradi u Birčaninovoj 5 tvrde da vojni budžet nije dovoljan ni za plate, a kamoli za socijalni program za zbrinjavanje oko 6 700 ljudi, koliko bi u Vojsci samo u Srbiji do kraja godine trebalo da ostane bez posla. Ali ni to nije toliki problem koliki je stanogradnja. Prema NIN-ovom izvoru u Ministarstvu odbrane, Srbija u usvojenom vojnom budžetu za 2005. godinu uopšte nije planirala vojnu stanogradnju.

Dok protivnici Fonda za reformu sistema odbrane sumnjaju da će kadrovi fonda poslovati novcem od na ovaj ili onaj način otuđene imovine na nedomaćinski način, iz Ministarstva odbrane istu žaoku upućuju Ministarstvu finansija Srbije. I pozivaju se na navodno iskustvo Mađarske koja je primenila rešenje slično ovom koje je smislila Vlada Srbije. Mađarska vojska i Ministarstvo odbrane nikad nisu videli novac od otuđene vojne imovine. Navodno.

RUŽA ĆIRKOVIĆ

MILENA MILETIĆ