Slava, 55. put

Otkako je pandemija, roditelji su kontakte sveli na telefonske razgovore. Imam utisak da su se odučili od druženja, i to mi se ne dopada. Na slavu nikoga nisu zvali, niti bi ko došao. Zato sam, umesto da otputujem po planu, odlučio da ostanem duže. Jedino me brinulo slavsko prejedanje. U karantinu sam se podgojio, sad sam na dijeti, ne ide mi loše, još malo pa sam kako treba. Donedavna, kad sam imao više kila, u sopstvenom ormanu sam teško nalazio košulju koju mogu da zakopčam. Ovoga puta ne samo da sam obukao košulju koju ranije nisam mogao, nego sam našao i prsluk, od onih što greju, i njega sam sad uspeo da zakopčam, doduše, malo knap, ali ako sedim pravo, ako se ne grbim, taman. Mama me s vrata pohvalila da sam vitkiji. Napomenula je da zna da pazim na ishranu, pa je zato napravila samo sarmu, u njoj nema ugljenih hidrata osim malo u kupusu, ni hleb ne moram da jedem, Tata je dodao da ima i sitnih kolača. Mama je rekla: Ni kolače baš ne mora, kad si na dijeti treba da si rigorozan. Čim smo seli za sto, prevelik za nas troje, mama je primetila: Kako pravo sediš, kao strela! To mi je od ovog midera. Kao da sam ušniran na leđima. Pojedosmo sarme, ja tri, mama dve, a tata tri sa hlebom, sve uz razgovor o hrani, zdravlju i pitanja na koja u tom trenutku nisam umeo da odgovorim: Kad putuješ? Čuješ li se sa decom? Sa bratom? Je l’ ti sređen stan? Uz sitne kolače sam dobio informaciju da su kupovni, ali „od onih finijih“. Ranije su naručivali privatno, ali ta žena što im je prodavala je emigrirala, a divno je mesila, isto kao tatina pokojna mama. Imali su ukus na margarin, rekao sam. Svako voli ono što je jeo u detinjstvu, a mi smo bili sirotinja, objasnio je tata. Istina, čovek najviše voli ono što je jeo kao dete, Iz istog sam razloga posle sarme jeo mušmule, nisam godinama. Mama je upozorila: Tu ima šećera. Posle smo priznavali kome je koje jelo ljubav iz detinjstva: Meni jaja na oko pržena na svinjskoj masi, tati „letnje jelo“, to je upržen paradajz sa jajima, a mami slanina sapunjara. Tata je pričao kako su njega na slavu krstili u kući njegovog dede u Skoplju, uz veliko slavlje, sve sa bujanovačkim Ciganima i ćemanetima, a deda Trifun je dočekivao goste s bebom na rukama, i baba Zorka je vikala: Nesrećo, pijanduro, će se razboli detence. I razbolelo se detence. Nasmejali smo se nas dvojica, dugo nisam čuo tu priču. Mama se nije smejala, ona, mislim, njega ne sluša dok govori. Posle podne sam zadremao, izvaljen na kauču, spavao plitkim i prejedenim snom, i dok je na TV-u treštao nekakav akcioni film, mene su u snu proganjali ognjeni zmajevi preko Ognjene zemlje. Probudio sam se sa jakom gorušicom i mučninom, kao tri kamena da sam pojeo, a ne tri sarme bez ’leba. Ne bih se ja njima žalio, mnogo su smarači kad je zdravlje u pitanju, ali nisam mogao da se snađem u kuhinji. Mama, gde ti je soda bikarbona? Eto njih dotrčavaju do kuhinje, mladunče im je u nevolji. Gledaju me kako jedem onu sodu, mama kroz šank, a tata ušao u kuhinju da priskoči ako zatreba. To ti je od mušmula, smatrala je mama. To ti je što mešaš, štrpkaš, smatrao je tata. U meni kao da se gasi kreč. Mislim da ću se ispovraćati. Skini taj lepi prsluk da ne uprljaš. posavetovala je mama, a tati je naložila:. Pomozi detetu, šta si se ukipio? Tata je pritrčao, ali nije mi trebala pomoć, raskopčao sam ziper i, odjednom, osetio ogromno olakšanje. One sarme i mušmule nisu mogle da stanu u prsluk, rekao sam. I zašto si uopšte prilegao u prsluku? Nisu skupe stvari za tebe. Uflekaš, izgužvaš, progoriš ... smatrala je mama. Generalno je nemaran i ležeran, zaključio je tata. Elem, tako je proteklo Krsno ime u kući Stankovića, praznik Svetog arhanđela Mihaila godine 2020, 55. repriza te manifestacije u mom životu, ali prva ovakva, utroje.