Ima neka bečka veza

Neka se Boris Tadić i Vuk Drašković pripreme da se uskoro priključe Zoranu Đinđiću.” Tako počinje poruka, 22. novembra pristigla u ambasadu SCG u Beču. Potpisuju je tri osobe u ime “Srpske patriotske organizacije”, o kojoj, inače, niko nikad i ništa u srpskoj emigraciji, nije čuo. Tu se jedva razaznaje prezime “Stanić” i inicijali Z.M. i D. R. U međuvremenu, i Svetozar Marović, predsednik državne zajednice, stigao je u Beč, i za dva dana je i njemu, stiglo pet, šest pretećih pisama. Kao i Tadiću i Vuku, osam dana pre u bečkom pismu, i Maroviću je, u beogradskom, zaprećeno smrću zato što se zalaže za izručenje haških optuženika. “Usudio si se da tražiš Ratka Mladića i zbog toga ćemo unajmiti Legijine ljude kako bi, odvajaču Crne Gore od Srbije, platio glavom”, piše u jednom od pisama (crnogorski “Dan”, sreda, 1. decembar). Sve se, dakle, opet vrti oko Haga. I sad Beča. I onda utorak, 30. novembra, u devet uveče kada je “audi A8” tamne boje više puta pokušao da udari u automobil iz predsednikove pratnje na Topčiderskoj zvezdi, u Beogradu.

Ima li ta bečka pretnja, koja je u našu ambasadu stigla iz jedne pošte bez elektronskog nadzora na pijaci Flajšmarkt u Beču, ikakve veze sa udesom predsednika Tadića koji je prvih 24 sata egzistirao kao pokušaj atentata? Ili je u ovoj zemlji i njenoj dijaspori, uvek lako napraviti klimu za ubijanje političkog protivnika? Da li se, za poslednjih desetak dana, sem austrijske policije za ovo pismo (koje je verovatno i naručeno iznutra?) zainteresovala domaća policija, ili BIA? Kome je to cilj da se događaj u Topčideru predstavi kao nezadovoljstvo “patriotskih snaga srpske emigracije”? Kad se zna da ni one, po Udbi, “najekstremnije četničke organizacije”, koje su delovale do raspada SFRJ, nisu imale ubistva kao metod borbe. Radovan Kalabić, predsednik Matice iseljenika Srbije, voli da kaže da nijedna srpska emigrantska organizacija nije u svom programu imala terorizam, ni ljudske žrtve.

Zašto baš Beč? Koincidencija je da se upravo u Beču u jednoj srpskoj kafani pilo i nazdravljalo do zore, nalivao šampanjac kad je ubijen srpski premijer Zoran Đinđić. Desimir Tošić, publicista i dugogodišnji srpski emigrant, kaže da su “žuta i crna srpska štampa ponovo dovele do toga da je javnost, i ovdašnja i srpske dijaspore, delom kriminalna, a delom duševno obolela”. I otud sve. I pismo i “pokušaj atentata”, tj. saobraćajka Borisa Tadića, koju je ministar policije Dragan Jočić definisao kao “jednostavno loš momenat” (sreda, 1. decembar, deset uveče).

Nije Beč ni po čemu osobit, reći će, pak, Aleksandar Radić, vojni analitičar. “Ima i u Beogradu gde se slavilo, kad je ubijen Đinđić. Beč ima prosto veliku koncentraciju Srba i ima tu različitih političkih profila, i samim tim ima različitih reakcija o tome šta se dešava. A to bečko pismo jeste incident, koji ne može da predstavlja ozbiljnu najavu da postoji zavera”, siguran je Radić. I kada poredi napad na predsednika Tadića, sa atentatima na premijera Đinđića, Radić je pažljiv: “JSO nikome nije pisao pisma. Oni nisu davali upozorenje, oni su delovali. A drugo je to što je postojala situacija koja je pripremala javno mnjenje za atentat. Ali, to ne može da se poredi sa scenarijem koji se dešava oko Tadića. Jer, u ovom slučaju ne postoji nivo konfrontacije u srpskom društvu u kojem je Tadić zaista tolika prepreka nekom relevantnom centru moći koji bi mogao da organizuje atentat.”

Bio Tadić prepreka ili ne, slučajno, namerno ili kako god, neko je očigledno nervozno napao automobil predsednika Srbije, a to je već dovoljan razlog za uzbunu, i u svakom ponuđenom slučaju pokazuje u kakvoj zemlji živimo.

Činjenica je, međutim, da je predsednik Tadić u poslednje vreme, zavirivao pod četiri ljuta kamena: Hag, Kosovo, međustranačke sukobe i odnose s Vladom Srbije, i na kraju, uveliko su već otvoreni i DS-ovi unutarstranački sukobi. A bio je i preterano medijski eksponiran, glavno je što Tadićevom štabu zamera Božidar Spasić, bivši obaveštajac, sada vlasnik detektivske agencije SIA. Kao ekspert za kontrapropagandni rat Spasić je uveren da je Tadićev štab izgubio svaku meru i samo je predsedniku Srbije napravio medveđu uslugu. Pa i ako je bila samo saobraćajka. Jer, uvek postoji opasnost da će tako postati meta određenih grupa nezadovoljnika koji za svoju nesreću okrivljuju onoga koji se najčešće pojavljuje. Slično se dogodilo i pokojnom Đinđiću, tvrdi Spasić.

“Tadić je bio pritisnut sa svih strana sa Zapada da započne našu hašku priču”, primećuje Božidar Spasić. “Mislim da je ozbiljno uzdrmao i vladu i ostale institucije u zemlji, čak i lobije koji štite te haške optuženike.” Tu treba tražiti i bečku pretnju, uveren je Spasić, a ne u romantičarskim sredinama nekih zabrinutih Srba i emigrantskih organizacija. Jer, “to su konkretni ljudi i konkretne organizacije kojima je zadatak da zaštite haške optuženike”.

Bečko pismo nimalo nije iznenadilo bivšeg udbaša Spasića, jer se to, kako kaže, obično radi kako bi se ispipao puls i države i policije i javnosti. “Naša javnost je ostala uskraćena za brojne informacije u slučaju tog pisma. Pretpostavljam da ni BIA nije vršila istragu da bi utvrdila o čemu se radi, policija verovatno nije ni znala da je to pismo stiglo. Mene brine da ni Mihailo Kovač nije preduzeo ozbiljnije korake sem što je obavestio austrijsku policiju”, kritičan je Spasić koji je pri tom uveren da je pretnja došla iz zemlje i tu je trebalo koncentrisati svu pažnju. Za razliku od Radića, on je uveren da bečko pismo nije samo incident, već nimalo slučajna koincidencija. I zaključuje: “To su ispitivački karakteri ljudi koji pripremaju atentate i spremaju zločin da vide kakva će biti reagovanja vlasti i policije na njihove prve početne poteze. Nakon toga, slede konkretni potezi.” Usledio je incident.

A Srbija se sve teže snalazi u tome.