Arhiva

U Vidrištu

Dragan Jovanović, dugogodišnji kolumnista NIN-a | 20. septembar 2023 | 01:00
Sa Mikijem Luletom skupljam suvo granje po Vidovu i oko njega. Za devet godina, koliko sam na Suvoj planini, nisam isekao nijedno živo drvo! Tako su radili i naši stari, naši preci. Oni su u šumu išli da „beru drva“, a ne da ih seku. Kad u prošlu subotu, neko mi odsek’o četiri mlade grančice! Vidi se, posečene pre tri-četiri sata: trina još sveža, a i miris posečenog, umirućeg drveća. Ah, da sam ga zatekao, tu bi ostao! I samo bih ga plitko zakopao da ga nađu divlje svinje! Tako rade moji „kamarati“, ekoanarhisti u Americi i Kanadi! A tako je, brale, sa šumokradicama postupao i car Dušan Silni na čije zakone su Srbi odavno zaboravili... I hajde, budite pametni! Šta da radiš sa skotom koji ti seče drvo, a ono te štiti od vetra i sunca, a u njegovoj krošnji sakupljaju se za staroverske praznike duše naših predaka? A jedan belopalanački policajac me savetuje da, ako zateknem šumokradicu, treba da ga umlatim motkom od suve drenovine, a može i držaljom od sekire. Jer to se, kaže on, ne smatra „ubistvom u umišljaju“... K. G. Jung, moj guru iz Švice ide korak dalje: „U pravu si, dečače, svako drvo je pre svega arijevski hram u kome se skupljaju duše predaka! Drvo je isto što i crkva! I baš me zanima kako bi se država ponašala da neko, usred bela dana, počne da ruši crkvu?!“ Siđemo u Mokru, a kod Mikija Luleta čeka nas dinstana ždrebetina, koju je spremila njegova Božica. Prste da poližeš i da izdaš državu i ovog iz Jajinaca! Mada mi je prvi zalogaj zastao u grlu, jer mi kroz glavu prođe: „Ubio bi čoveka zbog posečenog drveta, a ovamo kao suvoplaninski vuk ždereš jadno ždrebe!“ Ali, Miki Lule me teši da je ždrebe slomilo nogu i da je moralo kod kasapina da završi. I tu se napijem Nikolinog vina ne bih li zaboravio na sudbinu pojedenog ždrebeta... Uveče sedim u ložionici Pavlove vile. U ložionici provodimo noći pošto su belopalanačke kafane pozatvarane, a duhovite bitange nas već zovu „palanački masoni“! Kao sedimo u loži(onici). A on izneo flašu rakije koju mu je, onomad, Boki Kluni poklonio na Zlatiboru kada su ga posetili komesari iz briselske Kominterne. A rakija, brale, „lazarica“ iz Prolom Banje, pali i dušu i telo i njoj ne sme ni korona da priđe, a evo i Nestorović rekao da rakija treba da se drmne svakog jutra. A može se i uveče, u ložionici. Nego, Nestorović počeo sve više da me parafrazira. Sada i on počeo da priča kako vakcine iz EU i SAD mogu da ti promene DNK. Mada ne znam čemu taj strah da možemo postati „bioroboti“ kada je prvi „biorobot“ bio Adam koga je Bog pravio na Rtnju. Ako je verovati Arturu Klarku. E, sad, šopska legenda kaže da je Bog pravio šopskog „biorobota“ na Staroj planini, a onda sišao na Dunav da opere ruke od ilovače. Sutradan, mamuran, zapalim u Vidrište iznad niške Toponice, da se „lečim“ u pećini sa toplom vodom! Do Niša me dovez’o Ćirko, od Niša me preuzeo Musa, „kralj niških harmonikaša“. Ponovim to i drugi dan, ovog puta sa Mujom, niškim šmekerom, a Neša Travka, bato, napravio pasulj po hilandarskom receptu jer je u Hilandaru kaluđerima kuvao šest godina, a ima i „kuću čaja“ usred Niša. Nego, koliko vidim, Neša Travka je rešio da, od Vidrišta, napravi „sveto mesto“ pored starog grada Železnika „u kome se smestila i carica Milica posle Kosovskog boja“. I moja Crna navirila u pećinu kod Vidrišta: „Nemoj, ipak, da umlatiš neku zamlatu! Bolje gnev stišaj, ovde u Vidrištu, u pećini sa vodom koja ima pedesetak minerala i gde su se još rimski legionari lečili...“