Na Brankovom mostu

Ah, Aleksandar Makedonski! Opet me proganja. Traži od mene mudar savet. Jer, i njemu sam bio Aristotel.

I uvek kada prelazim Brankov most, baš tu, sretnem Aleksandra na Bukefalu. A da odem kod psihoterapeuta Jerotića? Bojim se, poslaće me u Palmotićevu, a onda si već na pola puta do “Laze Lazarevića”. A tamo je, brale, pakao! Kovin ti dođe nešto kao “Čarobni breg” Tomasa Mana.

Jung, Jung bi mi pomogao. On je bog. Bog arhetipova. Ali, Jung više ne prima klijentelu. Čujem da danima šeta kao lud po švajcarskim Alpima, gore iznad Rajnfala. I njega, izgleda, proganja Aleksandar Makedonski.

Pao mrak. Stojim nasred Brankovog mosta. Zurim čas u Kalemegdansku tvrđavu, čas u Muzej savremene umetnosti na Ušću. I merim, odmeravam ovim dunđerskim plavim okom. Tu gde je Muzej na Ušću, bila je nekad mala rimska, a pre nje, trojanska tvrđava. Video sam to na jednoj rimskoj mapi Singidunuma, na jednoj lanjskoj izložbi u Paviljonu “Cvijeta Zuzorić”. Eh, suvo zlato bih za tu mapu danas dao, moju Crnu bih prodao, bože me prosti!

Nalaktio sam se na ogradu Brankovog mosta. Da li se i Sava seća da je iznad nje bio most i u trojanska vremena? Jer, reka pamti; voda bolje pamti od čoveka, od istoričara. I, videćete, jednom će i Sava propevati.

Kad, iza mojih leđa škripa kočnica! Pretrnem. Da li je Cimpl sa “audijem”, babu li mu češku? Kad, jok, nije Cimpl! Čovek mojih godina će iz “pežoa 207” zabrinuto: “Gospodine, da li vam je loše?” Ne, gospodine, iz dana u dan, osećam se sve bolje i bolje. “Izvinite, ali video sam vas tu... nasred mosta, navalili ste se preko ograde...” Ne bojte se, gospodine, neću skočiti! Nisam Branko Ćopić, mešen sam od drugog blata...

I ode gospodin. Nalaktim se, opet, na Brankov most. I, setim se mog ribara Šilje, mog Petra na kome ću sagraditi novu crkvu. Setim se da mi je jednom rekao da je tu Sava PLITKA!! I zašto tu ne bi bio i most? Zaista, zaista vam kažem: mora da je tu postojao, bar, pontonac kojim je projahao Aca Makedonac...

Kad, opet, škripa guma! Da nije sad Cimpl? Da nije pobegao iz Padinjaka? Jer jedno je juriti Bokija po Topčideru, a drugo je brati kupus u Padinjaku po ovom blatnjavom vremenu. Osvrnem se, kad nije “audi” nego džip! I registracija mu ne počinje brojem 5, dakle, nisu Amerikanci. A u “suzukiju”, brale, držeća gospođa i pita: “Gospodine, treba li vam pomoć?” Ah, draga gospođo! Bojim se da mi ne možete pomoći! Jer, proganja me Aleksandar Makedonski, piše mi preteća pisma iz Indije!

Onda žena vidi da ima posla sa ludakom pa, brže-bolje, nagari “suzukija”.

Ostanem na mostu zureći u Savu. Prisećam se onog mesta kada Josif Flavije piše da su građani Jerusalima radosno dočekali Aleksandra Makedonskog kao oslobodioca jer govorili su NJEGOVIM MAKEDONSKIM JEZIKOM!!? Da se to nije desilo, ovde, na putu za Indiju, to jest, za Inđiju? Ili je Jerusalim, ipak, bio dole u Solunu?

Krenem sa Brankovog mosta, krenem ka Zemunu. Kad, opet, škripi auto iza mojih leđa. I kažem sebi: E, sad se oprosti sa životom, sad je Cimpl! Jer, dobili su, bre, direktivu da gaze ne samo šefove država, već i obične građane širom jugoistočne Evrope... Eno, u Bukureštu ludi vozač iz američke ambasade zgazio građanina namrtvo.

Ovaj moj Cimpl br. 2 me na Brankovom mostu, iz “opela”, pita: “Kako je Crna?” Eh, Crna! Ona sigurno zna gde je bio pravi Jerusalim, ali ćuti kao zalivena, ćuti kao Jung.

Pređem Brankov most, idem ka Muzeju na Ušću, tu gde je bila trojanska tvrđava. I, lepo, pod klompama osećam kako su njeni temelji još živi i biju odozdo, iz zemlje, kao žile kucavice na telu Singidunuma. Kad Cimpl br. 3 uleće ko lud u lakat krivinu kod Ušća i, brzo, begaj iza bankine! Eh Cimplovi, Cimplovi! Ima ih i u Singerovoj literaturi...

Kloparam, tako, pešačkom zonom uz Dunav, a u susret mi nailaze džogeri, usamljeni penzioneri kao trojanske utvare u dunavskoj izmaglici. I, tu kod “Hrabrog srca”, sa parkinga hotela “Jugoslavija” na mene juri crni “audi”. Cimpl br. 4! E, sad je gotovo! Zbogom, bogo, zbogom Trojo, imao sam se rašta i roditi! Ali, idiot samo prozviždi pored mene i parkira se kod “Hrabrog srca”. Šta li je hteo? Valjda da me uplaši ko Bokija, a ja se ni Ahila, ni Odiseja nisam bojao...

Stignem do “Venecije”, “Šarana” i “Reke” i, ej, tamo kod “Radeckog” sednem na ‘ladnu drvenu klupu uz samu obalu, odmah iznad Dunava. Mrkli je mrak i samo tamo ka Beogradu, ispod Kalemegdana žmirkaju svetla, pale se lomače za mrtve, za izginule trojanske junake.

Tu, kod “Radeckog”, počinju da me more druge misli. A one me, uvek, stižu za Vavedenje. U koji su to Jerusalim vodili trogodišnju Devu Mariju? U svetim knjigama piše da im je od Nazareta do Jerusalima trebalo TRI dana (!?), “no taj put im ne beše težak budući beše bogougodno delo”. Svako ko je Izrailom hodio, zna da od Nazareta do Jerusalima NE TREBA tri dana hoda. Da taj put, dobar pešak, može da smlati za nekoliko sati, i to u klompama. Ali, zato za tri dana mukotrpnog pešačenja može da se stigne od skopskog BITPAZARA, do SOLUNA!? Šta ako je skopski PAZAR, u stvari NAZAR(et) i ako je Solun, recimo, Jerusalim? Nije li Skoplje i onda bilo CARSKI GRAD? I nisu li, “severno od Jerusalima planine SKOPOSA”, naša Šar planina? U tom slučaju je Galilejsko jezero ono ispod planine Galičice, to jest, Ohridsko jezero!!? A manastir Sveti Naum na Ohridu onaj Kafernaum biblijski gde se Isus pojavio i počeo da propoveda!?

Sedim na klupi kod “Radeckog”, nagnuo sam se nad mračni Dunav. Kad dvoje mladih, zaljubljenih, ima potrebu da pita: “Gospodine, zašto tu sedite?” O, deco draga, da li vam, zaista, ličim na samoubicu? “Pa, znate, ima ih dosta u poslednje vreme...” Da, ima ih dosta. Depresivno, bre, u Srbiji! A beli luk se sve manje jede, mada čujem da su lekari otkrili da je najbolji lek protiv depresije. Dobro jutro, medicino moja moderna! A Dunav, nit zbori, nit mrmori i prima u svoje skute ove što ne jedu beli luk...

“Dete Deva Marija beše odevena kako i priliči ćeri carevoj.” Ali, od kog cara, od koje careve loze je dete Deva Marija? O tome ćuti i sv. Teofilakt Ohridski, a taj je svašta znao... Da li je znao da je dete Deva Marija iz carske loze Aleksandra Makedonskog? I da je Solun, u stvari, Jerusalim? O, nebesa, da li je i car Dušan to znao? I da li je zato otrovan? Jer, razmišljajte malo, Srbi moji; zašto bi Deva Marija i stare dane, pored Soluna, na Svetoj gori dočekala?

Na zgradi Lučke kapetanije olinjali plakat iz koga razaznajem da je 11. oktobra u Zemunu, održano predavanje o ETIOPSKOM JERUSALIMU!!? U severnoafričkom Babi Sali.

Koliko Jerusalima i koliko Isusa, a samo jedan Aleksandar Makedonski! Na parkingu “Venecije” Cimpl br. 5 turira crni “audi”, a malo dalje, neki samoubica sprema se da skoči u Dunav. Ništa novo pod kapom nebeskom.