Arhiva

Zagadi pa vladaj

Vera Didanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Zagadi pa vladaj
A šta ako Aleksandar Martinović zna nešto što mi ne znamo, pa se već sprema da još jednom prizna da je bio „magarac“ i da nije govorio istinu, kako bi karijeru nastavio u Kriku ili Crti? Da nije reč o organizacijama koje u regrutovanju kadrova imaju određene profesionalne kriterijume, i da je rad u njima zaista tako isplativ kao što tvrdi šef poslaničke grupe vladajuće stranke u Skupštini Srbije, možda bi takav rasplet bilo moguće i zamisliti. Naravno, pod uslovom da aktuelnoj vlasti dođe kraj i da ga dočekaju postojeći nenaprednjački oblici života. Na mogućnost da Martinović jednog dana osvane u nekoj od organizacija koje bombarduje najtežim verbalnim projektilima upućuje, naime, način na koji je govorio o SNS-u dok je imao člansku kartu originalnih radikala - i započeo proces kandidature na predsedničkim izborima 2012, sve dok se Vojislav Šešelj nije, usred kampanje, predomislio i u izbornu trku gurnuo sopstvenu suprugu, Jadranku. Tada je, podsetimo se, nova stranka Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića za Martinovića bila „mafijaški klan koji finansiraju kriminalci“ a sam Vučić - „kurir između Joce Amsterdama i Caneta Žapca“. Da li baš samo nezadovoljstvo zbog guranja u drugi plan u korist Šešeljeve supruge, ili je ipak jasna računica na kojoj strani se nalazi opipljivija korist imala presudni uticaj, tek Martinović je 4. jula 2012, čim je postalo jasno ko je izborni pobednik, odlučio da i sam pristupi „mafijaškom klanu“ koji je kritikovao. Pride se posuo pepelom na način koji do sada nije uspeo da prevaziđe niko iz brojne populacije preletača: „bio sam magarac, najveća politička budala“, „napravio sam katastrofalnu političku grešku zato što sam govorio stvari za koje sam znao da nisu istinite, ali sam prosto mislio da je moja moralna obaveza da to kažem zbog čoveka koji se u tom trenutku nalazio u Haškom tribunalu“. A onda je nastavio da radi ono što najbolje ume – da satanizuje sve koji nisu po volji aktuelnom poslodavcu. I to ne samo političke protivnike, protiv kojih se bori svim zamislivim, pa čak i, u normalnim okolnostima, teško zamislivim sredstvima (uključujući predvođenje štrajka vlasti protiv opozicije) već i medije, nevladine organizacije i istaknute pojedince. Takvim neprekidnim i potpuno neograničenim cipelarenjem sada je uspeo da zaradi i prijavu Crte i Otvorenog parlamenta skupštinskom nadležnom telu zbog kršenja skupštinskog Kodeksa ponašanja jer je, kako se navodi, „na sednici koristio reči koje podstiču mržnju i nasilje“ (prijava je odbačena na sednici Odbora za administrativna pitanja kojom je lično predsedavao) ali i podnesak Republičkom javnom tužilaštvu za pokretanje postupka u kojem će se ispitati njegovi navodi o umešanosti Crte u pokušaj državnog udara i ubistva predsednika države (podneta i protiv poslanika SNS Vladimira Orlića, još uvek bez ikakvog odgovora Tužilaštva). Martinovićev napad na Crtu i Krik izazvao je i do sada nezabeleženu međunarodnu reakciju – čak osam ambasada zemalja EU, među kojima i zemlje Kvinte, oštro je osudilo postupak predstavnika vlasti i pratećih tabloida, a deset međunarodnih medijskih organizacija u pismu Vučiću i premijerki Ani Brnabić osudilo je izostanak reakcije povodom napada na novinare Krika. Sve je počelo na sednici 10. marta, kada je Martinović optužio pomenute dve organizacije – kao što je ranije, više puta, optuživao NIN – za učešće u „pokušaju da se izvrši državni udar u Srbiji i da se ubije predsednik Republike Aleksandar Vučić“. Tvrdeći da Vučiću „preti opasnost od onih koji sebe smatraju tzv. proevropskom i prodemokratskom opozicijom“, Martinović je prozvao i „deo univerzitetskih profesora koji danas ćute na činjenicu da je jedan profesor Pravnog fakulteta u Beogradu imao direktnu vezu sa Veljkom Belivukom“, govorio o „napadima“ koji dolaze iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore, ocenio da se „Vučić danas nalazi u onoj istoj situaciji u kojoj se nalazio svojevremeno kralj Aleksandar Karađorđević, ima protivnike u zemlji i ima protivnike u inostranstvu“. Nakon još nekoliko minuta uobičajenog ulagivanja Vučiću i blaćenja njegovih kritičara, spustio se nivo niže od onog na koji smo oguglali: „Mi kao poslanička grupa Aleksandar Vučić – za našu decu šaljemo jasnu poruku i domaćoj i stranoj javnosti da ćemo sve te koji su sami sebe stavili u tu vreću da udaramo po toj vreći najsnažnije dok je ne pocepamo“. Zbog tih reči Crta je podnela pomenutu prijavu za kršenja skupštinskog Kodeksa ponašanja, a grupa organizacija civilnog društva zatražila je reakciju predsednika Skupštine i smenu Martinovića sa mesta predsednika Administrativnog odbora. Odgovor je stigao već na sledećoj sednici parlamenta u vidu trinaestominutnog Martinovićevog neometanog iživljavanja po ljudima iz Crte i Krika tokom koga je, neopterećen činjenicama i bilo kojom vrstom obzira, iznosio što podatke, što izmišljotine o njihovim privatnim životima i imovinskom statusu. „Dobijaju novac iz inostranstva, jednim delom ga ovde troše, ono što ne uspeju da potroše na skupocene automobile, stanove, odela, mobilne telefone, lažne projekte koji nikad nisu napravljeni, onda taj novac iznose u inostranstvo. To nisu nevladine organizacije, to su, u stvari, da se ne lažemo i da govorimo otvoreno ljudski, a ne ptičjim jezikom, to su kriminalna udruženja“, neumorno je sipao na sednici 17. marta. Zna Martinović, uostalom, da je baš to ono što se od njega traži i zahvaljujući čemu i drži upravljač skupštinske naprednjačke mašinerije. I zna da je upravo princip „zagadi pa vladaj“ onaj važan dodatak originalnoj formuli „zavadi pa vladaj“, zahvaljujući kojoj ekipa čiji je član postao tek nakon što je osvojila vlast, gazduje Srbijom ovoliko godina - uz sve manje potrebe da svoje postupke spakuje u oblande ustavnosti, zakonitosti i elementarnog morala i ljudske pristojnosti. Reč je, setimo se, o istom onom izvršiocu prljavih radova koji je u proleće 2017, posle uličnih demonstracija „protiv diktature“, javno prikazivao fotografije dece novinara i političara koja su se usudila da se usprotive načinu upravljanja zemljom, misleći -očigledno naivno - da ona i njima pripada. Deca su to, teško im je da prihvate očigledno: da su ljudska prava u današnjoj Srbiji u dubokoj senci podobnosti, kao najvažnijeg kriterijuma kojim se određuje sudbina svakog pojedinca. Slikovito o tome govori, recimo, priča iz Više medicinske škole u Ćupriji, gde je grupa profesorki tri godine vodila borbu za povratak na radna mesta na koja su, nakon što su im udeljeni otkazi, dovedeni Martinović, Orlić i državni sekretar Ivan Bošnjak. Biće da je povratku profesorki na posao doprineo njihov izlazak u javnost – iako, s druge strane, obelodanjivanje celog slučaja nije nateralo Martinovića da odustane od jedne od šest državnih plata koje i danas prima (u ukupnom iznosu od 264.000 dinara). U poslednjem objavljenom dokumentu Agencije za borbu protiv korupcije, od 24. oktobra 2018, naime, stoji da je Martinović i dalje zaposlen u Ćupriji – iako se njegovo ime i dalje ne nalazi na spisku nastavnog osoblja na sajtu VMŠ. „Moram i ja od nečeg da živim. Zar treba da živim u kartonskoj kutiji da biste vi bili zadovoljni“, odgovorio je, svojevremeno, profesor Martinović, rođen 1976. u Slavonskom Brodu, na pitanje novinara koji su pokušali da slučaj rasvetle do kraja. Sličan efekat imale su i tvrdnje da je, uspinjući se na obrazovnoj lestvici (doktorirao na Pravnom fakultetu u Novom Sadu) šest godina zaredom falsifikovao sopstveni naučni rad. Prijavu sa pratećom dokumentacijom koja na to ukazuje 26. juna 2020. podneo je Balša Božović, ali epiloga nema. Martinović je i dalje profesor u Novom Sadu i Ćupriji. Pojedini mediji navode da predaje i u Kragujevcu i na Univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici, ali se to ne može proveriti u imovinskoj karti, koju je dostavio Agenciji za borbu protiv korupcije.