Uniformisani vesnici propasti

Dva bauka kruže Francuskom, i to kolikom broju ljudi će se jedan učiniti većim od drugog bi eventualno moglo da ima uticaja i na ishod predsedničkih izbora narednog aprila. Ili bi, alternativno, moglo da se ispostavi da, kao što s baucima biva, i jedan i drugi postoje samo u nečijim glavama - mada bi se reklo da njih i nije tako malo. Nisu pretpostavljene pretnje s kojima se zemlja navodno suočava istog ranga, mada su svakako obe preuveličane. I obe su potekle s istog izvora, s tim što se u jednom slučaju može govoriti o proizvođenju željenog efekta, a u drugom o kontraefektu kakav se možda nije hteo izazvati, ali je svejedno usledio. Počelo je otvorenim pismom dvadesetak penzionisanih generala koji su prošlog meseca u desničarskom nedeljniku Valer aktuel - potpisivanjem onlajn peticije na sajtu lista pridružilo im se još oko 1.000 bivših pripadnika vojske, te dvadesetak aktivnih - upozorili da Francuskoj prete ni manje ni više nego građanski rat i raspad, zbog toga što država ne čini ništa da bi neutralisala višestruke „smrtonosne opasnosti“ s kojima se suočava: u prvom redu u vidu radikalnog islamizma i „hordi iz banlieues“, siromašnih predgrađa u kojima uglavnom žive imigranti, ali i pojedinih delova antirasističkog pokreta, onih koji „preziru našu zemlju, njenu kulturu i tradicije“. Ako se onome što se opisuje kao rastući haos u zemlji ne stane na put, građanski rat će biti neizbežan, a „broj mrtvih meriće se hiljadama, za šta ćete vi biti odgovorni“, poručeno je vlastima u pismu koje je, očekivano, naišlo na burnu reakciju javnosti i oštru osudu zvaničnika; ministarka zadužena za oružane snage, Florans Parli, zapretila je potpisnicima koji su još u aktivnoj službi da će biti kažnjeni zbog narušavanja načela političke neutralnosti pripadnika vojske. Pismo je, pritom, od svih mogućih datuma kad je moglo da se pojavi, objavljeno baš 21. aprila, tačno na 60. godišnjicu neuspelog puča - kada je grupa generala, rešenih da po svaku cenu spreče da tadašnja francuska kolonija Alžir stekne nezavisnost, htela da s vlasti sruši predsednika Šarla de Gola. Taj detalj je onda, u kombinaciji sa sadržajem pisma, u jednom delu javnosti proizveo drugu vrstu kolektivne nelagode: zabrinutost da bi grupa radikalno desno nastrojenih oficira - kakvih po prirodi stvari ima u svakoj armiji - mogla da zaključi da je ponovo došlo vreme da se vojska umeša u civilne poslove. Nije trebalo više od ovoga da bi, makar retorički, počelo da se postavlja pitanje preti li to Francuskoj ne građanski rat kao što potpisnici tvrde, već vojni udar. Da sve bude stavljeno i u aktuelni politički kontekst više od drugih se potrudila Marin le Pen, predvodnica desničarskog Nacionalnog okupljanja (bivšeg Nacionalnog fronta), koja je požurila da podrži generalsko pismo, očigledno računajući da će joj to dobro doći dogodine, kada se očekuje da će u drugom krugu glasanja odmeriti snage s aktuelnim predsednikom Emanuelom Makronom - s nikad boljim šansama za konačni uspeh. Mnogi, ipak, sumnjaju da joj je to bio dobar potez, budući da se još pamti da je, u političkoj karijeri inače obeleženoj stalnim koketiranjem s najekstremnijim opcijama, njen otac i osnivač Nacionalnog fronta, notorni Žan-Mari le Pen, blizak bio i s pučistima koji su hteli da smaknu De Gola. Tek, nije još stigla da se slegne prašina podignuta inicijalnim pismom, a 9. maja se, opet na sajtu Valer aktuel, pojavilo novo, s još mnogo većim brojem potpisnika, među kojima - i to je ključna razlika, pošto su poruke iste - preovlađuju aktivni pripadnici vojske, navodno njih oko 2.000. Da su ovog puta istupili uglavnom oni zaključeno je ne na osnovu imena i činova, jer su zbog svesnog kršenja pravila službe zadržali anonimnost, već na osnovu toga što su u tekstu stavili do znanja da iza njega stoje pripadnici mlađe garde u francuskoj armiji, među kojima i učesnici operacija francuske vojske u Avganistanu, Maliju i Centralnoafričkoj Republici, te antiterorističkih akcija na francuskom tlu. Intonacija njihovog obraćanja je još oštrija. Reakcija Makronove administracije na prvo pismo se kvalifikuje kao pokušaj ućutkivanja njegovih potpisnika i primer „kukavilčuka, obmane, perverznosti“. Vlasti se optužuju za kaljanje vojničke reputacije iako je „njihov jedini greh što vole svoju zemlju i tuguju nad njenim očiglednim propadanjem“; a antirasističkim grupama se - još jedna podudarnost s prvim pismom - pripisuje da, suprotno proklamovanim ciljevima, zapravo podstiču mržnju između zajednica. „Mogli smo da vidimo opadanje mnogih zemalja zahvaćenih krizom. Ona prethodi kolapsu, haosu i nasilju. A suprotno onome što se govori, haos i nasilje neće biti posledica vojne, već civilne pobune“, navodi se u pismu koje je, prema navodima Valer aktuel, već u prvih par dana po objavljivanju podržalo preko 150.000 ljudi. I onda, zlokobno: „U Francuskoj se sprema građanski rat, i vi to savršeno dobro znate.“ Okolnost da su se ovog puta oglasila aktivna vojna lica naterala je načelnika Generalštaba francuske vojske, Fransoa Lekontra, da istupi i poruči im kako, ukoliko žele da se bave politikom, treba da napuste armiju. „Najrazumniji korak je svakako napuštanje institucije kako biste slobodno izrazili svoje stavove i uverenja“, rekao je general, za razliku od ministarke Parli ne dodajući ovome nikakvu pretnju sankcijama. „Svaki vojnik uživa slobodu mišljenja, ali mora nedvosmisleno da razlikuje građanske od vojnih dužnosti.“ Niko, ipak, ne veruje ozbiljno da Francuskoj preti vojni udar. „Zabrinutost je preterana. Iako su neki pripadnici vojske očigledno i svesno prekršili obavezu da budu politički neutralni, njihovi postupci nisu reprezentativni za ogromnu većinu francuskih vojnika i oficira, koji ostaju profesionalni, apolitični i posvećeni obavljanju svog posla“, ukazuje Žerom Pelistrandi, penzionisani general i glavni urednik vojnog časopisa Revija nacionalne odbrane, u tekstu za sajt Politiko. Od njega bi se i očekivalo da kaže tako nešto, ali to ne znači da je zbog toga manje u pravu. A građanski rat, u čiju neminovnost su potpisnici pisma toliko ubeđeni - i s čijim pojedinim ocenama je, sugerišu ankete, saglasan i znatan broj Francuza? O tome će se, izgleda, tek govoriti. Vladan MarjanovićIsprepletane linije podela u francuskom društvu Intenziviranje kulturnog rata Dramatična predviđanja predstojeće propasti Francuske, poput onog u prošlomesečnom pismu grupe penzionisanih generala, nisu nešto što se već i ranije nije moglo čuti, podseća u tekstu za Project Syndicate Brižit Granvil, profesorka ekonomije na londonskom Univerzitetu „Kvin Meri“. U romanu Pokoravanje, objavljenom 2015, Mišel Uelbek, na primer, zamišlja Francusku u kojoj, nakon tesnog izbornog poraza pokreta belih nacionalista, uz podršku stare sekularne levice biva formirana islamistička vlada. Tamošnji establišment je, međutim, u svakoj prilici momentalno odbacivao takve narative. Francuska, poručio je tadašnji premijer Manuel Vals nakon što je Pokoravanje izašlo iz štampe, „nije Mišel Uelbek (...) nije ispunjena netolerancijom, mržnjom i strahom“. Slično tome i aktuelni premijer Žan Kasteks je „najodlučnije osudio“ generalsko pismo. „Ali veliki deo zemlje ne slaže se s ovakvim viđenjem. (...) U anketi državnog televizijskog kanala LCI jasna većina ispitanika (58 odsto) podržala je generalsku jeremijadu. Od konkretnih stavova iznetih u pismu, najveći deo anketiranih (njih 86 odsto) saglasio se s onim da ‘ne može i ne sme postojati nijedan grad ni naselje u kome zakoni Republike neće biti u punoj meri primenjivani‘“, ukazuje Granvil. Ovo je odraz dominantne percepcije javnosti da se policija kloni banlieues, siromašnih, uglavnom migrantima naseljenih predgrađa u kojima periodično dolazi do eksplozija nasilja. Novembra 2005. su tri sedmice svakodnevnih nereda - isprovociranih pogibijom dvojice mladih crnaca koji su bežali od policije - naterale tadašnjeg predsednika Žaka Širaka da proglasi vanredno stanje. „Danas mnogi veruju kako su banlieues zrela za novu eksploziju, i da vlasti ni izbliza ne čine dovoljno da bi je sprečili“, piše ona. S druge strane, „antirasističke snage“ koje generali u pismu takođe osuđuju uverene su da su imigranti i ljudi druge boje kože neproporcionalno češća meta policijske brutalnosti. Ali bez obzira na to, onima s druge strane barikade ovo može da izgleda kao da su imigranti i ljudi druge boje kože nekako monopolizovali status žrtve, navodi Granvil. Francuska policija, uostalom, ima dugu istoriju brutalnosti i kad su u pitanju demonstranti bele kože - pri čemu najpoznatiji primer predstavljaju dešavanja tokom studentskih nemira maja 1968. U skorije vreme su protesti gilets jaunes („žutih prsluka“) rezultirali smrću desetak ljudi; potpisnici pisma nemilosrdni odgovor aparata sile na te demonstracije sada navode kao primer državne zloupotrebe snaga bezbednosti. A protesti žutih prsluka su najvećim delom okupili belu radničku sirotinju, često iz malih gradova i ruralnih delova Francuske, koja je, pritisnuta sve većim porezima i sve nižim nivoom usluga javnih servisa, 2018. na ulice izašla tražeći promene - da bi država na to uzvratila represijom, podseća Granvil. Zajednički uzroci ojađenosti - loš životni standard, visoka nezaposlenost i policijsko nasilje - mogli bi da budu i osnov za okupljanje oko zajedničkih interesa različitih zanemarenih delova francuskog društva. Ali popularni narativi koji demonizuju „drugog“ za posledicu imaju da će nemaština pre dodatno uvećati resantiman i podele, procenjuje ona. „Na primer, mnogi žuti prsluci na mlade ljude iz imigrantskih zajednica gledaju kao na prezaštićene gotovane koji žive od socijalne pomoći i nekažnjeno krše zakon. Istovremeno, oni s društvenih margina - čak i u bukvalnom, prostornom smislu - kojima se ne nude prilike da pobegnu iz teškog, često nasilnog okruženja, lako mogu da razviju još veći resantiman prema svojim lokalnim zajednicama i čitavoj zemlji.“ „Takav ambijent može da postane inkubator fanatičnog islamizma. Ne može se zamisliti moćnije gorivo za razbuktavanje kulturnog rata od učestalih smrtonosnih napada praćenih povicima ‘Alahu akbar‘“, konstatuje Brižit Granvil.