Julije Knifer

“Najjednostavniji i najizraženiji ritam je, zapravo, monotonija”, pisao je Julije Knifer u svojim zapisima, objavljenim 1983. u zagrebačkom časopisu Život umjetnosti. Tom rečenicom je ovaj umetnik “definisao” svoje slikarstvo, ali i epohu umetnosti minimalizma, u koju je on sebe rado svrstavao. Julija Knifera - tvorca danas čuvenog “Meandra”, umetničkog oblika kome je bio posvećen četiri i po decenije, islikavajući ga u svim mogućim “varijacijama”, “stanjima”, “kontekstima” i “sadržinskim položajima”, kao da se radilo o konkretnoj ličnosti, o prijatelju, ljubavnici ili bogu, slikajući ga jednostavno, nežno, hladno, tačno, toplo i uvek individualno - kritičari su najčešće dovodili u vezu sa konkretnom umetnošću, posebno sa suprematizmom Kazimira Maljeviča. “Ne, nisam ja konkretan, baš kao što to ni Maljevič nije”, govorio mi je Knifer uporno, ističući da su i on i njegov uzor radili samo predlažući, nikada ne završavajući, ostavljajući sve otvoreno, uzdajući se u ponavljanje, monotoniju i kontinuitet ritma rada “najminimalnijim sredstvima”. Skromno.

Nije Julije Knifer voleo ni ime “Meandar”. “Najradije bih to nazvao samo definicija do koje sam radeći, sporo, strpljivo, došao još davne 1960”, rekao mi je Julije Knifer 1990. u Feldafingu pored Minhena, gde je radio na seriji od dvadesetak platana Meandara, belih na crnoj, ili crnih na beloj podlozi. Julije Knifer je tada definitivno znao za svoju životnu povest o Meandrima koja se neće završiti ni do njegove smrti prošle sedmice u Parizu.

Četrdeset pet godina su Meandri nastajali u svim mogućim oblicima, kao začudno pismo još začudnijeg dnevnika umetnika. I ako za mene postoji univerzalno šifrirani jezik umetnosti, ne samo Julijevog vremena nego uopšte, onda je to taj niz Meandara, od onog prvog, nastalog polovinom 1960, do danas. A uradio ih je na stotine: na muralima, na platnu uljem, na grafikama na kartonu mekom olovkom ili ugljem, na serigrafijama, na leporelima, na skicama olovkom u sveskama. Radio ih je svuda, po stanovima, radionicama, garažama, dnevnim sobama, tavanima, kuhinjama, podrumima, tuđim ateljeima. Uvek ih je radio u serijama, po više desetina komada paralelno. Radio je u Nemačkoj, u Francuskoj, u Italiji, u Zagrebu. Za kuhinjskim stolom u Amruševoj ulici u Zagrebu, kod Dacićevih i Kemlerovih u Tibingenu, kod Hofmanovih u Fridbergu, u pomenutom Feldafingu, u Setu, u Nici, u Parizu gde je prvi put, pre deset godina, stekao atelje. I nisam jedini koji želi da jedanput ugleda sve te Meandre zajedno u beskonačnom nizu, kao začudno pismo umetnikovog dnevnika u vremenu u kome smo svi (i Hrvati, i Srbi, i Nemci, i Francuzi) živeli, kao pismo Kniferovog putopisa o zemljama u kojima se ovaj umetnik, definitivno nomad, čitavog života kretao, prevashodno radeći. A rođen je u Osijeku 1923, gde je pohađao prve stepene školovanja. U Zagrebu je početkom pedesetih studirao slikarstvo, kod profesora Tiljka, učenika Kandinskog i Maljeviča, što je bitno uticalo na Kniferovu umetničko-stilsku orijentaciju: opredelio se za baštinu konkretne umetnosti, koju je originalno razvio u pravcu pomenutog minimalizma i postsuprematizma. Radio je prevashodno telesno, nanoseći po dvadeset puta belu boju na platno, da bi onda jedanput, preko idealno bele podloge izvukao crni Meandar, ili crnom bojom ograničio površine belog Meandra. Po godinu dana je najmekšom olovkom, tvrdoće 9 b, prelazio preko kartona, proizvodeći prave naslage sivog i crnog, tako plastično doživljive da je gledaocu zastajao dah pred reljefom duše. Julije Knifer je bio zaljubljen u svoj radni materijal, u boju, platna, olovke, četke. Ostaje mi u pamćenju Julijevo povlačenje mekim jagodicama prstiju preko namaza na platnu, i onaj kosmički šum mazanja četkom, ili mrljanja olovkom preko podloge, kao suštinska muzika života. Ne zaboravljam ni šum ritmičkog disanja umetnika nad svojim platnom u tišini ateljea. Ni ono sedenje u kuhinji za bogatom trpezom Nade i Julija Knifer u Amruševoj u Zagrebu, u Setu, u Nici, gde se hrana, opojnim mirisom i savršenim ukusom, kompatibilno postavljala prema platnima i crtežima u pozadini. Vreme koje sam proveo sa Julijem i Nadom Knifer je za mene bilo fundamentalo u svakom pogledu. Jer bili su to trenuci prisnosti sa “najvećom umetnošću epohe u poznim godinama dvadesetog veka” (reči jednog nemačkog kritičara). I ako sam ikada pomišljao da umetnička dela nadživljuju umetnika, u slučaju Julija Knifera znam da ko nije video Knifera za radnim stolom, ko nije pričao s njim, taj je propustio da uživo spozna ljubav umetnika prema svome poslu, privrženost jednome, pa makar to zvali Meandar. Da, Julije Knifer je voleo muziku Stiva Rajha i književnost Marsela Prusta. Bio je član znamenite grupe Gorgona. Otac ženskog deteta (Ana). Miljenik svima. I poštovan svuda. Razume se da se Kniferovi Meandri nalaze u mnogim velikim muzejima Evrope, pa i u Beogradu. Oni su, međutim, samo vrh ledenog brega u doživljavanju Kniferove univerzalne povesti o “monotoniji i ponavljanju”, i danas, posle svega, o istinskoj muzici rada srca i takta života.

Žarko Radaković