Volokradice iz Kustinog atara

1. Zbog krađe stoke i ilegalnog prevođenja preko granice sa Republikom Srpskom, uhapšeni su Milan Vučetić iz Mokre Gore, Aleksandar Popović iz Užica i Budimir Stanimirović iz Kačareva. Oni su poslednje dve godine na području opština Čajetina i Užice, na Zlatiboru i okolini, ukrali više grla krupne i sitne stoke, a onda su ukradene ovce, krave i bikove ilegalno, van graničnih prelaza, prevodili u Republiku Srpsku. Ukradena stoka je uglavnom završavala kod kupaca u Višegradu i Rudom. Krađa i otkup stoke u zapadnoj Srbiji i njihovo prevođenje preko Drine postao je unosan posao lopova i švercera. Procenjuje se da ilegalnim putevima preko Drine pređe stoke u vrjednosti koja se može meriti milionima evra. Postoji sumnja, kao i svugde, da je u ovaj posao umešana i policija. Na udaru su najviše volovi koje meštani na severnim padinama Zlatibora izvode na pašu. To čine proizvođači pršuta jer volovi koji su pasli na zlatiborskim pašnjacima daju poseban kvalitet čuvenom užičkom pršutu i takva govedina je mnogo skuplja na pijacama u Srpskoj. Mobilnim telefonima i zaostalim od rata motorolama koordinira se prelaz. Pošto su to iskusni krijumčari teško im je ući u trag. Ispred prodavnica u selima pričaju o pijanim kravama. Gurne im se crevo u grlo pa onda im na silu sipaju rakiju uz pomoć levka. Opijeno goveče više ne muče pa se onda lako istovara i utovara u čamac. Ima čamaca u koje može da stane i po nekoliko bikova. Dok utovaraju teret, teren je pokriven izviđačima koji mobilnim javljaju kretanje policije.

2. Kad dođu zle godine, narod se vraća starim zanatima.aaaaaa

Ne postoji kraj koji nema toponim Kotroban. “Kotrobanski krijumčari”, duvanski šverceri uvek su bili cenjeni kod naših udavača.

Za vreme rata naišao sam na granici Krajine na reci konopac za veš sa dve koturaljke. Sa jedne strane bila je bakica sa crnom maramom, sa druge baka isto, ali muslimanka u dimijama. Preko reke su išla u korpi sveža jaja a vraćao se novac.

Dugo se po paljanskim kafanama prepričavalo o tromblonskoj mini iz koje nije izvađen zatvarač i koja je pala sa one strane Miljacke sa zalepljenih sto maraka i pesmom da se na isti način pošalju cigare preko reke.

Iza Maminaca na granici sa Makedonijom video sam magarca sa deset maraka zakačenih štipaljkom za uvo.

“To je za vojnika”, objasnili su mi dok je magarac sa dva kanistera za naftu zamicao prema granici Makedonije.

“Pa dobro, pobogu, ljudi, šta znače onih deset maraka na magarećem uvu?”

“To je za patrolu ako naiđe na njih”.

Pričali su mi tada o srećniku koji je za Brozova zemana doveo vodu u kuću sa izvorišta koje je sada ostalo u Makedoniji. Kad je počeo šverc, kroz cevi je potekla nafta.

Vlasnik privatnog naftovoda je postradao zbog ljubomornih komšija koji su videli da najviše prodaje a ne tera naftu.

Tada su preko granice iz Srbije za Makedoniju natovareni na traktore, kamione, konjčad i magarad, odlazili mrtvački sanduci. U Srbiji su tada mrtvački sanduci bili mnogo jeftiniji.

U Crnoj Gori dugo se prepričavala istinita anegdota o brodu koji se zaglavio u tunelu u kanjonu Morače. Brod kupljen na Savi natovaren juče na kamion trebalo je da stigne do Skadarskog jezera. Put je prošao srećno sve do trećeg tunela od Podgorice. Brod, namenjen švercu nafte, bio je širi od tunela i nije mogao da prođe. Zaustavio se saobraćaj. Isekli su ga ubrzo aparatima za autogeno zavarivanje, jer trebalo je da naiđe predsednik.

Kada bi u mom selu Tmušićima pred proleće nestalo žita, spremali su se muškarci i na konjićima brdskim silazili iz Crne Gore kroz Rugovsku klisuru u Metohiju po žito. Jedna “strana”, pola tovara, ostajala je porodici za hranu a druga je bila za prodaju da se žito isplati. Tako su se prehranjivale porodice. Mnogi su tokom godina i glave tako ostavljali.

3. Postoje tri pitanja koja se nikada na granici ne postavljaju

1. Kud ideš?

2. Šta nosiš?

3. Kad se vraćaš?

Stižem u Mokru Goru, tragajući za pričama sa granice.

Kafana “Nerandža” u koju sam za vreme rata svraćao i u kojoj su mi glavu sačuvali jedne zimske ratne noći, najstarija kafana koja nije menjala vlasnika u Srbiji je zatvorena.

Moj seoski pres centar je seoska prodavnica ispred koje se ne baš po lepom vremenu pije pivo. A pivo se pije sve dok nas mrak i hladnoća ne oteraju.

“Može li jedan beogradski novinar da časti turu.”

“Može li novinar od nas da popije jedno piće.”

“Ja sam prvi pitao, vi ćete sledeću turu.”

I tako uz pivo ispred prodavnice počinje priča.

LJudi su na granici škrti na rečima kada se o granici priča. Jer život na granici nije mesto življenja nego često zanimanje. Pričaju. Nekad su svi radili u firmi za proizvodnju lekova i boja “Kotroman”. (Da li je poreklo i ovog toponima od reči Kotroban, duvan?).

Fabrika koja je hranila selo, u kojoj se radilo i više nego bilo gde drugo zarađivalo, popljačkana je. Popljačkali su je naši. Tako tvrde Mokrogorci. Imali su i stadion urađen po najvećim standardima koji se sad prodaje kao livada. A drenažiran je. Ogovaraju uz pivo komšije Kremance. Mokrogorci su blag narod i nije se nikad ni čulo za tuču, a kamoli neki veći belaj u Mokroj Gori.

Terali Mokrogorci lisicu i kad su je dognali do tunela ka Kremnima ona kaže: “Ubijte me, u Kremna neću.”

Otkad “Kotroman” ne radi, teško je.

Hvale Radovana Glibetića koji je osnovao društvo Mokrogoraca u Beogradu i koji je, kažu, najzaslužniji za povratak voza u Moru Goru. Šarganska “osmica” je zaposlila trideset ljudi. Ona je dovela ovamo i Kusturicu. Godinu i po dana svi su ponešto oko filma radili. I sad Kusturica zapošljava u svom Drvengradu, koji se stalno dograđuje, trideset ljudi.

Teško je, brate, teško.

Nemaju ništa protiv švercera stoke. Da nije njih ne bi se imalo kome goveče prodati. Ali ovi što su krali. Gde na sirotinju?

“Sećam se jednog starca iz Velestova. Ukrali mu dvaest ovaca. A njemu je to sve. Ide okolo i plače. Što mu bar tri ne ostaviše.”

“Da je obio banku, nikom ništa. Selo bi mu oprostilo. Ali na sirotinju udarati.”

“Sve što je policija saznala, saznala je od žena. Zađu po selu i raspituju se kako da pretjeraju stoku za Bosnu. A žene ko žene. Znamo kako ne znamo. Eto, ovaj i onaj, oni pretjeruju. Nikakvih problema nema.”

4. “...Proći će podosta godina pa će se ljudi opet sjetiti gvozdenoga puta, te će ispotekare obnoviti ovaj put.

Samo, njim do Višegrada neće putovati putnici radi potrebe i posla, već ljudi od zabave serbez odmorišta i uživancije...”, kaže proročanstvo Mitra Tarabića.

O šarganskoj “osmici” zapisao je pesnik.

“...Kuda je prošla ljudska stopa/ to nema svet,/ nema Evropa,/ tome se divi i čovek i ptica, /ta čudesna šarganska osmica/ Kažu, po tome se pamtiti mora Mokra Gora...”

...Jedna od najlepših železničkih trasa na svetu do 1974. godine prolazila je Mokrom Gorom.

Pruga uskog koloseka je Beograd povezivala sa Sarajevom. Pedeset godina je ova pruga otvarala vrata u svet Mokroj Gori. Parnjača se probijala kroz stenovite tesnace i visoke useke između Šargana i Mokre Gore, trasom na kojoj pruga pravi neobičnu putanju u vidu broja osam. U svetu jedinstvenom “osmicom”, spletom tunela i mostova, vešto je savladana visinska razlika od 300 metara od Mokre Gore do Šargana.

Prolazeći trasom čuvene “osmice” dugom 13,5 kilometara, putniku je bilo gotovo nemoguće da odgonetne kojim je pravcem prošao voz i kuda tek treba da prođe. I kao što se po proročanstvu čuvenog kremanskog proroka Tarabića izgradila pruga, tako je i ugašena. Gvozdena kola i gvozdeni put, kako je govorio Tarabić, nestali su ali će opet doći vreme kada će ljudi obnoviti taj gvozdeni put kojim će ljudi ići radi odmora, zabave i uživancije.

I dođe to vreme, i obistiniše se reči proroka Tarabića.

Čuvena šarganska “osmica” ponovo oživljava kao turistička atrakcija. Lokomotive i vagoni iz davno prošlih vremena.

Putnici namernici iz zemlje i sveta uživaju u idealnom spoju nedirnute prirode i dahu starih vremena.

Ta pruga je dovela u selo Kusturicu. Ni ispred prodavnice u Mokroj Gori niko nema ružne reči za njega. Da ne poveruješ. Svi su na njemu nešto zaradili. A najviše je zaradilo magare LJubisava Vučetića zvanog Dečačić. Istina, magarac je na kraju crko.

Čulo se, bre, ej za Mokru Goru! Kusturicu svi zovu Profesor... Stigli su i Koštunica i Tadić. Mokrogorci vole da im čuveni ljudi dolaze.