Arhiva

DŽaba krečenje

Dragana Pejović | 20. septembar 2023 | 01:00
DŽaba krečenje
Pretnja starim sankcijama uz pomoć šireg opsega tema na koje bi mogle da se primenjuju, nije bila samo pucanj u prazno. Pre nego što je američki predsednik DŽo Bajden, 8. juna, potpisao novu Izvršnu uredbu o merama za Zapadni Balkan, ogledno je na crnu listu ubačen bivši albanski predsednik Salji Beriša, čija je „korupcija podrila demokratiju u Albaniji“, prema objašnjenju vrha američke administracije. Kriterijumi i opseg razloga za zabranu ulaska u SAD, poslovanje u toj zemlji i transakcije preko američkih banaka, prošireni su odlukom koja je pravni nastavak uredbe iz 2001, pa iz 2003, na nepoštovanje Prespanskog sporazuma, odluka Međunarodnog rezidualnog mehanizma u Hagu i Konferencije za sprovođenje mira u BiH. Stabilnost, mir, prosperitet, evropske integracije, borba protiv korupcije, demokratski potencijal, sve su te sintagme ostale razlozi kojima se upakovano bez mašne dodaje protivljenje spoljnopolitičkim idejama SAD na Balkanu. Uostalom, iz dosadašnjeg iskustva Srbije politički razlozi su prednjačili nad korupcijom i u periodu kada se na crnoj listi našao biznismen Miroslav Mišković koga su politički razlozi (podrška Slobodanu Miloševiću) stavili na listu, a i sa nje skinuli (podrška koaliciji SPS i DS 2008). Pod sankcijama će ostati svi trenutno kažnjeni, pa i Milorad Dodik koji se na crnoj listi našao 2017. zbog „nepoštovanja odluka Ustavnog suda BiH“. Na prvo najvažnije pitanje u vezi sa čitav vek starim instrumentom pritiska SAD, da li će, ovog puta, pogoditi ciljanu metu u spoljnoj i regionalnoj politici Srbije, kako će uticati na naš odnos sa Kinom i Rusijom, kako na rešavanje kosovskog problema, kako na odnos prema Republici Srpskoj, odgovor je teško i naslutiti. Ali na drugo važno pitanje - kako se primena američkih sankcija, u društvu na koje su pod palicom SAD ne tako davno padale bombe, odražava na popularnost sankcionisanog pojedinca i na njegovu političku moć, karijera trenutnog predsedavajućeg Predsedništva BiH je najbolja ilustracija odgovora. „Dokaz za to da se američke sankcije protiv pojedinaca u ovom regionu nisu ispostavile efikasnim sredstvom za postizanje proklamovanog cilja, za stabilnosti regiona i demokratizaciju društava je činjenica da je ostvarivanje ciljeva izostalo uprkos višegodišnjoj primeni sankcija na balkanske političare“, kaže za NIN bivši britanski diplomata i istraživač Centra za geopolitiku Univerziteta Kembridž Timoti Les. „Ne sumnjam da sankcije mogu odvratiti pojedince od nakana ako oni imaju finansijske uloge u SAD ili američkim bankama u Evropi. Ali nisu odvratile Milorada Dodika, najznačajniju sankcionisanu figure do sada. Štaviše, čak i kad uspe u neutralisanju pojedinaca, to ne menja političku realnost oblikovanu po širem raspoloženju društva i percepciju nacionalnog interesa. Ako sankcionisani političar odbije da se ponaša u skladu sa tim interesom, birači će izabrati drugog.“ Građani Srbije na svojoj su koži osetili da sankcije protiv naroda najviše pogađaju najsiromašnije slojeve društva, a višim slojevima, pravim metama kazni, omogućavaju lično bogaćenje. Ali jednako kontraproduktivnim su se ispostavile i sankcije protiv pojedinaca, koje su učvršćivale aktuelne režime i homogenizovale narode u netrpeljivosti prema onima koji su sankcije nametali, kao u slučaju Slobodana Miloševića, Moamera Gadafija, Sadama Huseina... Na opravdanu osudu sankcija tako dolazi i prebacivanje krivice za sve druge probleme i dodatne tenzije i nestabilnosti. Brojna istraživanja američkih instituta pokazala su da sankcije (Kubi, Iranu i drugim zemljama) nisu uspevale da promene prirodu režima u, za SAD jedino prihvatljivom, pravcu slobodne (tržišne) demokratije. Ali su pomagale autoritarnosti režima. Siniša Atlagić, profesor komunikologije i marketinga na Fakultetu političkih nauka u poslednjoj odluci američke administracije vidi manevar SAD kojim se želi oglasiti povratak na stara interesovanja i vrednosti, povratiti imidž Amerike koja je posvećena promociji demokratije, nakon vladavine Donalda Trampa. „Ali unutar našeg društva, u kome SAD nemaju naklonost građana, sankcije bi išle u prilog onima na koje se odnose, u smislu jačanja njihove pozicije, rejtinga ili moći u društvu, ako pretpostavimo da bi to bile visokopozicionirane ličnosti.“ Tada bi, kaže profesor Atlagić, sankcije postale kohezivni faktor, poslužile homogenizaciji društva spram nečega „nerijateljskog“, kao što je slučaj sa odnosom koji građani imaju prema Haškom tribunalu. To se, naravno, odnosi na društvo u kome ne preovlađuje pozitivan odnos prema američkoj spoljnoj politici, ali ne i, na primer, na društva poput albanskog, u kojima preovlađuje obožavanje američkih vrednosti i politika. Pa, ipak, i sam Aljbin Kurti je osetio pretnju sankcijama nakon što je uporno odbijao, pa postavljao uslove za nastavak dijaloga sa Beogradom, tvrdi Obrad Kesić, politički analitičar iz Vašingtona i šef predstavništva RS u SAD. Primena sankcija će, po Kesiću zavisiti i od kadrovskih promena koje slede u administraciji. „Ne zaboravite ucenjivački odnos koji je Hojt Ji, za razliku, na primer, od Metjua Palmera, imao prema pojedincima u regionu. I Dodik i Beriša su odbili Jieve ultimatume, a u slučaju Dodika se želela sprečiti i mogućnost njegove komunikacije sa novom administracijom u to vreme. To grubo mešanje u unutrašnja pitanja ne može da doprinese stabilizaciji, jer SAD u slučaju primene tih sankcija ne posmatraju kontekst politike niti da su građani glasali za političare koje oni sankcionišu. Zato su sankcije efikasne samo sa stanovišta ucene, ali lider koji odbije da izvrši ultimatume po cenu sankcija po pravilu učvršćuje svoju poziciju kod birača. Kontraproduktivne su i iz ugla stabilnosti regiona, jer rađaju nove maksimalističke zahteve i konfrontacije.“ Kesić kao opasnost vidi opseg sankcija, kao i već promovisana široka i subjektivna tumačenja uredbe. „Ove sankcije mogu sad da se koriste protiv bilo koga, pa i svakog funkcionera u svakoj vladi ili poslanika u parlamentu ili privrednika. To je jeftin način da se pokaže da je Amerika uključena ili želi da se aktivno uključi u rešavanje problema u regionu. I to u trenutku kada nema inicijative, neke posebne politike ni želje da se procesi predvode nego se SAD stavlja na uslugu da budu podrška EU. Važno je, ipak, da je EU, samo dan kasnije, odbacila mogućnost da sledi primer SAD po tom pitanju, zbog čega će to ostati samo bilateralni potezi.“ Timoti Les veruje da će ovo sredstvo spoljne politike SAD nastaviti da koriste na Balkanu i da su, pored Dodika, u najvećem „riziku“ drugi dugovečniji političari u RS i oni koji u Beogradu pozivaju na raspad BiH, a u Prištini oni koji odbijaju razgovore sa Beogradom i pozivaju na ujedinjenje sa Albanijom. „SAD će nastaviti da brinu za stagnaciju i potencijalnu nestabilnost Balkana, a lokalni političari će nastaviti da prkose SAD. Kredibilitet proširenja režima sankcija sad zavisi od spremnosti SAD da primene sankcije prema neposlušnim političarima. Pretpostavljam da su sankcije protiv Saljija Beriše bile upozorenje na tu ozbiljnost. Proširivanje razloga za sankcije podrazumeva da su različite kategorije političara podložne njima.“ U istraživanju Foruma za međunarodne odnose Aleksandre Joksimović iz 2006. o sankcijama kao instrumentu spoljne politike SAD tvrdi se da je ekspanzija primene sankcija devedesetih godina dovela do pada njihove efikasnosti. Navodi se i da su od 1945. do 1990. više od dve trećine svetskih sankcija inicirane i održavane zahvaljujući SAD, koje su pritiskom na druge zemlje da učine isto dovodile i do animoziteta sa međunarodnim partnerima. Do početka 21. veka SAD su uvele unilateralne ekonomske sankcije za više od 70 država, a tokom prvog mandata Bil Klinton je uveo nove ekonomske sankcije za 35 zemalja, u kojima je živelo 42 odsto svetske populacije. Intenzitet primene se nije smanjivao ni kasnije, a proklamovani motivi su ostajali isti. Indikativno je, međutim, da se u targetiranim slučajevima, pa i u slučaju Beriše, korupcija u javnosti ne doživljava kao pravi razlog za sankcije. Kesić tvrdi da SAD nemaju više utemeljenje da korupciju uzimaju kao pošast protiv koje se bore. „Licemerna je američka navodna borba protiv korupcije, jer je reč o zemlji za čijeg se predsednika upravo poslednjih nedelja ispostavlja da ne samo da je lažno demantovao da je imao kontakt u poslovima svog sina u Ukrajini, nego je sa tim ljudima fotografisan da sedi u restoranu. Da li su SAD uopšte u moralnoj poziciji da se mešaju u izborne procese drugih zemalja, ako 51 odsto građana, od čega 30 odsto demokrata, veruje da su predsednički izbori pokradeni? Imamo, takođe, situaciju da se zaštita opozicionara u svetu koristi kao sredstvo američke borbe protiv nekog režima, a u SAD uhapšeni na poslednjim demonstracijama u vezi sa izborima su osam meseci u zatvoru bez optužbe.“ Stvarnim ciljem širenja opsega sankcija Les vidi želju SAD da povrate kontrolu na Balkanu. „U širem kontekstu, reč je o neuspehu da se region ekonomski i politički razvija onako kako su SAD planirale, da Balkan postane prosperitetan, demokratski, da poštuje zakon i postane integrisan u EU, ali se ništa od toga nije dogodilo. Naprotiv, region je ostao siromašan, autoritaran, koruptivan, neintegrisan i podložan uticaju Rusije i Kine. Srbi su nastavili da slave figure iz 90-ih, poput (Ratka) Mladića, čiji su ciljevi, prema onima iz Vašingtona, bili antietički. U Severnoj Makedoniji mnogi građani ne prihvataju Prespanski sporazum, kome su Amerikanci posredovali i koji je bio preduslov za ulazak u EU. Još gore, teritorijalne podele koje su SAD postavile na Balkanu 90-ih i 2000-ih su sada pred izazovima bez presedana. Slovenački non-pejper sugeriše da i neke članice EU podržavaju promene granica, a pasivna reakcija mnogih sugeriše i da postoji potencijalno rašireno pristajanje na tu ideju. Taj papir je ohrabrio i Milorada Dodika da obnovi zahteve za razlaz Bosne.“ U krajnjoj liniji, kaže Les, SAD su zabrinute da region može ostati u stanju napetosti, disfunkcionalnosti i neintegrisan, a tu je i rizik da bi raspad Bosne vodio ka novom konfliktu u kome bi SAD morale da intervenišu. „I naravno, sve se dešava u trenutku kada se SAD suočavaju sa višestrukim međunarodnim izazovima i ne žele da troše vreme, energiju i resurse na Balkan. Pre samo par nedelja su predale problem Kosova Evropskoj uniji i proglasile da neće pritiskati ustavnu reformu u Bosni. Zato što žele da zaustave te mogućnosti, SAD koriste ovaj režim sankcija da zastraše i prisile lokalne političare da se uklope u njihove ciljeve na Balkanu, što je u skladu sa opštim trendom Vašingtona da koristi sankcije za disciplinovanje političara širom sveta koji prkose SAD - u Rusiji, Kini, Turskoj, Belorusiji, itd.“ Međunarodne skale za merenje dostignuća građanskih sloboda i stepena demokratičnosti društava, čiji se kriterijumi, takođe, postavljaju prema američkim aršinima, na kraju, upravo sankcionisanim državama daju najmanje poena. Od onih 70 do početka 21. veka do današnjih ljutih protivnika SAD, sankcije jedne takve sile nisu dovele ni blizu vrhu tih tabela. Ali neretko odskaču po indikatorima najdugovečnijih vladavina pojedinaca ili čak razvoju i kupovini naoružanja. Od čega upečatljivijeg primera od Severne Koreje nema.