Ah, taj pisa!

Taman kada smo se ponadali da je novoizabrani ministar prosvete Slobodan Vuksanović odlučio da anulira ksenofobične ispade prethodnog kabineta i da deci vrati ono osnovno što će ih povezivati sa svetom (kompjutere i engleski jezik), iz njegovog kabineta je stigla poražavajuća vest. A ona glasi: taj PISA test koji je organizovao OECD i nije neki, a i nema baš naročiti značaj.

Kod nas, koji smo po obrazovanju učenika poslednji u Evropi uz Tursku (tako kažu rezultati), možda i nema, ali zato u drugim zemljama već uveliko zvone zvona za uzbunu. Jaki obrazovni sistemi, poput nemačkog, već se detaljno preispituju, jer i pored skore reforme i modernizacije, smatraju da su pokazali loš rezultat.

Osnovni cilj PISA projekta je procena pripremljenosti učenika za nastavak školovanja i snalaženja u svakodnevnim situacijama. Program je osmišljen 1999. a sprovodi se u redovnim trogodišnjim intervalima pod pokroviteljstvom OECD-a. Prvi ciklus ispitivanja je sproveden 2000. u 32 države, a u drugi se uključila i naša zemlja. Ideja da se i mi priključimo potekla je iz kabineta bivšeg ministra Gaše Kneževića koji za NIN kaže: “Ministarstvo u mom sazivu je shvatilo da ne možemo tvrditi ni da smo dobri ni da smo loši dok ne počnemo da se poredimo.”

Uporedili smo se. U istraživanju OECD-a u četiri oblasti - matematici, prirodnim naukama, razumevanju pročitanih testova i interdisciplinarnoj oblasti rešavanja problema, učestvovalo je ukupno 250 000 15-godišnjaka iz 41 zemlje, a iz Srbije nešto više od 4 400 učenika iz svih regiona. Istraživanje je rađeno na osnovu slučajnog uzorka, a učenici iz Srbije zauzeli su od 33. do 37. mesta na gotovo svim testovima.

Stručna javnost u Srbiji je odmah reagovala i to u dva pravca: da rezultati ne iznenađuju i da se ni po koju cenu ne smeju anulirati.

“Mene rezultat uopšte ne iznenađuje jer se on konkretno bavi veštinama, a ne opštim znanjem. U našoj školi se ne uče nikakve veštine, već se uči kako se podanički živi u Srbiji. Mislim da je krajnje vreme da i sa našeg školstva, baš kao što se dogodilo sa našom Vojskom, padnu sve potemkinovske maske, iluzije i da se suočimo sa realnošću. A realnost je da profesori dobijaju doživotne licence za rad, a da su nepripremljeni za bilo kakvo obogaćivanje svog znanja. Mislim da u urbanim sredinama đaci znaju mnogo više nego što znaju njihovi nastavnici, a samim tim to onda više nije škola za decu već za njihove nastavnike”, objašnjava za NIN Miljenko Dereta iz Građanske inicijative.

Međutim, predstavnici Ministarstva su odlučili da ignorišu oba upozorenja i da rezultate protumače na veoma originalan način. Uz napomenu da se radi o generaciji učenika koja je rasla u ratnom okruženju, teškim uslovima i uz pad sistema vrednosti, ocenjeno je da rezultat “nije loš”. Ministar Vuksanović je čak doveo u pitanje i validnost testa: “Ako je ideja bila da se jedna anketa napravi tako što će se anketirati deca iz, statistički, najslabijih odeljenja, po uspehu i ocenama, da bi se pokazalo da naš obrazovni sistem nije dobar, onda je taj projekat propao. Mislim da to istraživanje, što se mene tiče, nema neki naročit značaj.” Pomoćnik ministra za međunarodnu saradnju i razvoj Vesna Fila smatra da su mediji “tendenciozno” izveštavali jer nisu uzeli u obzir širi društveni kontekst pri tumačenju. “Mi zaostajemo za SAD u matematici za 46 bodova, a SAD za Hongkongom, koji kao najbolji ima 550, za 68 poena. Ako bismo tako analizirali rezultate, videli bismo da je Srbija u tom istraživanju, u kontekstu opštih uslova života i stanja u društvu, postigla sasvim dobre rezultate”, rekla je Fila.

Postoji malo razloga za Vuksanovićevu sumnju u izbor uzorka. Reč je o sedam posto, što se smatra reprezentativnim uzorkom, u njemu su bili zastupljeni svi regioni i svi tipovi škole, ukupno 151, a metodom slučajnog uzorka je izabrano po 35 učenika iz svake. Izabrani učenici su imali pravo da odbiju učešće u testu, baš kao i škole. Takođe, svaka država je imala mogućnost da interveniše u zadacima, tako da je naših petnaestak profesora bilo određeno da pogleda zadatke i vidi da li su oni usklađeni sa našim kulturološkim i obrazovnim prilikama pre nego što deca počnu da ih rade.

“Saglasili su se da ne postoji kulturološki problem u koncipiranju zadatka i našeg obrazovnog sistema. Škole su dale ‘zeleno svetlo’ i testiranje je obavljeno. Rezultati pokazuju da naša deca dobijaju puno informacija, ali da su ti podaci dati haotično i da ne postoji sistem koji im omogućava da razmišljaju i dovode u vezu životne probleme sa znanjem koje poseduju. Problem je naše aplikativnosti, a on proizlazi iz dva, po meni, glavna problema našeg obrazovnog sistema: neusklađenost školskih programa sa zahtevima savremenog sveta i savremenog znanja i slab metodološki pristup radu. Mi smo još navikli na eks katedra predavanja bez uključivanja dece u rad. Ta dva aspekta doveli su do tragičnih rezultata, uporedili smo se sa drugima i rezultat je poražavajući”, kaže Gašo Knežević.

Ni istok ni zapad Matematička gimnazija je ove školske godine počela projekat kojim je mladim talentima dala mogućnost da dobiju kvalitetnije obrazovanje, ali državna administracija nije učinila ništa da im omogući dolazak svetskih stručnjaka Iza kulisa pomalo mučne predstave u kojoj se jedno, drugo, pa sad već i treće ministarstvo prosvete natezalo (međusobno i sa okolinom) oko reformi obrazovnog sistema, u Matematičkoj gimnaziji izvršena je reforma po ugledu na dobra svetska iskustva. Jednostavno je stavljena tačka na ideju da izuzetno talentovana deca moraju da sačekaju na realizaciju svog talenta do administrativne granice učmalog školskog sistema koji propisuje - pravo izbora vrste obrazovanja stiče se tek nakon završenog osmog razreda osnovne škole. Počev od ove školske godine u Matematičkoj gimnaziji se odvija “ogled”: upisano je 50 učenika sedmog razreda koji uče po pojačanom programu iz matematike, fizike i informatike. Inicijativa je potekla iz Matematičke gimnazije i Društva matematičara Srbije sa idejom da se učenicima sa posebnim sklonostima ka prirodnim naukama pruži adekvatno obrazovanje u uzrastu koji je najpogodniji za selekciju i usmeravanje. “Ta akcija je dve-tri godine pripremana jer je procenjeno da je uzrast od 12-13 godina veoma značajano doba za pravilno usmeravanje onih koji su talentovani za matematiku i prirodne nauke. U najboljoj matematičkoj gimnaziji u Budimpešti, sa kojom imamo saradnju, postoje tri “ulaza”: iz petog, sedmog i prvog razreda gimnazije. To je nešto što postoji u svetu . A kod nas deca sede u klupama do 18-19. godine i kada su talentovana vremenom im sve postane dosadno. Zbog toga smo mislili da bi pomeranje ka mlađem uzrastu bio pravi potez. Projekat je prošao razne instance i rešenje je potpisao tadašnji ministar Gašo Knežević poslednjeg radnog dana, na čemu mu zahvaljujemo”, kaže direktor Matematičke gimnazije Vladimir Dragović. Od septembra je nastava za trinaestogodišnje talente u toku. Pitanje je kako i ko odlučuje o talentu i sposobnosti dece. “To je pitanje na kome su se mnoga koplja lomila. Društvo matematičara Srbije organizuje takmičenja osnovaca i srednjoškolaca već skoro 50 godina i za to vreme su ona stekla renome i ugled i postala značajan pokazatelj nadarenosti dece. Naravno, nijedna procena nije apsolutna. U dogovoru sa Ministarstvom odlučeno je da određeni procenat poena nose takmičenja iz prethodne godine (učenici šestog razreda koji su pokazali uspeh na takmičenjima višeg ranga), a drugi deo je test posebnih sposobnosti koji ne bi trebalo izjednačavati sa prijemnim ispitom. Zahvaljujući tim rezultatima izabrali smo 60 izuzetno talentovanih učenika, a onda su psiholog i matematičar obavili odvojene razgovore sa roditeljima i decom. Naši psiholozi su sve veoma detaljno pripremili, ti razgovori postoje i oni će biti ’telo’ elaborata na kome radimo. Nama tek predstoji da pratimo rad te dece i vidimo da li je njihova motivacija i interesovanje da se upišu bila zrela odluka”, kaže Dragović. Ne tako davno bili smo u prvih deset u svetu iz matematike, ali kao zemlja nikada nismo bili u samom svetskom vrhu. Ali, Matematička gimnazija jeste, o čemu svedoče brojne nagrade koje njeni učenici osvajaju svake godine. Recimo, tokom 2004. na Svetskom takmičenju iz matematike učenici iz Srbije i Crne Gore osvojili su pet medalja od kojih su četiri pripale učenicima Matematičke gimnazije. Na Svetskom takmičenju iz fizike osvojene su četiri medalje, na Balkanijadi iz matematike šest medalja od kojih su četiri pripale učenicima Matematičke gimnazije... Uspeh se, kažu u Gimnaziji, ne gleda samo kroz nagrade već i po onome što su ti učenici kasnije postigli u životu. Za 38 godina, od kada postoji Matematička gimnazija, oko 300 učenika je doktoriralo, 500 magistriralo, neki od njih su profesori na najvećim svetskim univerzitetima. Znači li to da i u ovoj oblasti imamo veliki odliv talenata? “Naravno, mi smo mala i siromašna zemlja. Ali kada govorimo o učenicima Matematičke gimnazije, radi se o “migraciji” koja postoji i u drugim zemljama - mladi Amerikanac će otići u Pariz ako u njemu nađe projekat koji mu odgovara, a talenat iz Pariza će lako otići u Italiju. Na taj način odlaze i naši, ali je problem što kod nas niko ne dolazi. Niti se mi trudimo nekoga da privučemo, niti bi neko, čak i kada bi hteo, mogao da dođe. Kada bi najveći matematičar na svetu pristao da dođe ovde, čak iako mu ništa ne ponudimo jer nemamo šta da mu ponudimo, on ipak ne bi mogao da radi ovde. Po našim zakonima mora da ima državljanstvo, mora da ima jedinstveni matični broj građana, mora da ima diplomu nostrifikovanu kod nas... Takva birokratija nigde na svetu ne postoji, to niko ne pokušava da promeni i samo se neguje zatvorenost sredine. Postoje i druge siromašne zemlje, recimo afričke. Ali je normalno da tamo dođu stručnjaci iz Francuske i drže predavanja. Jedino kod nas toga nema. Mi smo negde između: ni istok ni zapad, ni sever ni jug”, kaže direktor Dragović.

A kako je objasnila Dragica Pavlović-Babić, nacionalni koordinator PISA projekta, rezultati su saopšteni u obliku rangova. “Računata su prosečna postignuća učenika iz svake zemlje u odnosu na standardizovanu skalu, u kojoj je prosečno postignuće 500. Prosečna postignuća naših učenika na svim procenjivanim oblastima su uvek ispod tog međunarodnog proseka, i kreću se negde između 420 i 440, kako u kojoj oblasti”, kaže Pavlović-Babić.

Kada se na taj način analiziraju testovi, onda 114 bodova, koliko zaostajemo za pomenutim Hongkongom, nikako ne mogu predstavljati “dobar rezultat”. I tu teško pomaže i naša tragična tranziciona pozicija, činjenica da se zemlja raspala i da smo bili u komunističkom režimu. Jer, kada se uporedimo sa zemljama iz našeg neposrednog okruženja, ili bivšim socijalističkim zemljama koje su u procesu tranzicije, pa i u obrazovnoj tranziciji kao i mi, rezultati su nam znatno niži. Daleko smo lošiji od Slovačke, Češke, Poljske, Letonije, Rusije, a beži nam i Mađarska.

Prilikom poređenja uočljivo je sledeće: naše škole su usmerene na gradivo, a ne na samo učenje, a u razvijenijim zemljama se odavno više ne usmerava školstvo na gradivo, već na proces učenja. Znanje, koje je stečeno kod nas, jednostavno ne zadovoljava evropske kriterijume. Pokazalo se da one koje zadovoljavaju, imaju jako dobro razvijen sistem obrazovanja i stručnog usavršavanja nastavnika. Takođe, da su im programi fleksibilni, da ih same škole prilagođavaju potrebama dece, što znači da oni nisu dirigovani za celu zemlju i nisu potpuno jedinstveni, nego su samo očekivani rezultati zajednički.

Jednom rečju, srušen je san o našem savršenom školskom sistemu. Mada ne svima. Iz Ministarstva prosvete je još jednom stiglo podsećanje da naši učenici postižu velike rezultate u svetu.

“Kada se daje izjava, ona mora biti argumentovana, a činjenica je da su rezultati tragični. Naša deca koja odu na studije u inostranstvo ili na rad posle završenih studija su, po pravilu, naši najbolji učenici i radi se o postotku od jedan ili jedan i po odsto. Oni su najbolji ne zato što ih sistem pravi takvima, već su sami po sebi takvi. Dobri uprkos sistemu. A mi ne smemo zaboraviti da će oni koji sada imaju 15 godina nama isplaćivati penzije. To je naša budućnost i od njihove produktivnosti zavisi koliko ćemo dobro ili loše živeti za 20 godina. Ako ne shvatimo da imamo problem, nikada ga nećemo rešiti. Uljuljkivaćemo se u slavu bivše škole, nečega što je davno prošlo, tvrdeći da smo najbolji na svetu. Sistem koji je postavljen nisu postavili doajeni našeg obrazovnog sistema, već se on deformisao tokom svoje izgradnje i on sada ne daje dovoljno dobra aplikativna znanja i našu decu ne stavlja u nivo fer konkurencije sa decom u okruženju”, kaže Knežević.

U vreme njegovog mandata učinjen je pokušaj da se obrazovni sistem modernizuje, ali i da se nastavni kadar pripremi kroz niz kurseva i projekata. Jedan od njih bio je i čuveni kurs sa papirnim aviončićima, u čijem radu je učestvovao naš sagovornik Miljenko Dereta. Na pitanje da li je to bio put ka svetskim zahtevima u oblasti obrazovanja, Dereta kaže: “Napor koji je uložen je svakako išao ka približavanju, kako programskom, tako i metodološkom, jednom modernom načinu obrazovanja koje otvara mogućnost i dozvoljava slobodan izbor učenicima u onome što će učiti. Nije sve to bilo dobro pripremljeno, u nečemu se i brzalo, ali je sve bilo pokazatelj dobre volje da se nešto učini. Ovo što se sada događa i što se posebno događalo u vreme ministarke LJiljane

Čolić, nije išlo u tom pravcu, već ka očuvanju upravo onoga što nas je i dovelo na poslednje mesto.”

A šta o tome misli aktuelno ministarstvo?

Uz sve pokušaje da se rezultati negiraju, a obrazovni sistem predstavi daleko boljim nego što jeste, zajedno sa stručnim kadrom, ipak stižu ohrabrujuće najave da bi PISA istraživanje trebalo da “podupre ideju o potrebi promene obrazovnog sistema”, koju niko ne spori. Ta promena je potrebna ne zato što su deca u Srbiji loši đaci, već što sistem treba da se uskladi sa svetskim standardima obrazovanja. Prema rečima Vesne File, Ministarstvo će tim povodom razmotriti PISA istraživanje, ali i rezultate međunarodnog TINSA istraživanja i nacionalnog istraživanja iz 2002, pri čemu PISA neće biti okosnica strateškog razvoja našeg obrazovanja.