Gde staje „bugarski voz“

To što je ekipa Veljka Belivuka trenutno onemogućena da pomogne naprednjacima u uterivanju izbornih glasova – kao što se, na primer, desilo na lokalnim izborima u Lučanima u decembru 2018, i to uz lično prisustvo Dijane Hrkalović – uopšte ne znači da će uslovi pod kojima će biti održani izbori sledećeg proleća biti iole bolji od dosadašnjih. Naprotiv. Očigledno uzdrmani sve neprijatnijom aferom „Belivuk“ naprednjaci sada imaju potrebu da dodatno ojačaju stubove svoje moći, među kojima je jedan od najvažnijih – izborni inženjering. I to u svim aspektima – od „montiranja“ datuma izbora, preko kreiranja lažne opozicije i ometanja delovanja istinskih oponenata, do upotrebe „štapa i šargarepe“ za birače. Najnoviji znak dodvoravanja biračima – u vidu obećanja podele po 20.000 dinara penzionerima tamo negde u februaru, tik pred izbore – možda i ne bude poslednja „šargarepa“ na meniju u ovom izbornom ciklusu. Vremena su teška, svašta isplivava, pa za kontrolu štete više nije dovoljan samo višečasovni predsednikov televizijski nastup, već daleko opipljiviji i konkretniji argumenti. Po društvenim mrežama već su krenula nagađanja kakva bi kompromitujuća vest trebalo da stigne pa da izazove još izdašniji „poklon“, recimo, po 50.000 dinara, što u ovom trenutku ipak izgleda kao šala. Ali, tek je avgust, a do izbora ima još bar sedam meseci. Dugove će, ionako, vraćati generacije koje dolaze. I pre nego što je javni prostor zatrpan monstruoznim detaljima vezanim za delovanje kriminalnog klana odranije poznatog po vezama sa vladajućom strankom, bilo je jasno da dosadašnji pregovori o izbornim uslovima, sa evroposrednicima ili bez njih, ne ukazuju na postojanje stvarne spremnosti vlasti da poštuje zakone sopstvene države. Možda o tome najslikovitije govori epilog drastičnog slučaja glasanja „na komandu“ tokom parlamentarnih i lokalnih izbora 2020, zabeleženog kamerom na biračkom mestu broj 49 u Ubu. Snimak na kome se vidi ženska osoba kako naočigled članova biračkog odbora prilazi glasačima iza improvizovanog paravana, pokazuje im prstom za koga da glasaju, a zatim od njih uzima popunjene listiće i ubacuje ih u glasačku kutiju i danas je moguće videti na internetu, ali se zbog njegovog postojanja ama baš ništa nije promenilo. A bilo je pokušaja: zbog grubih nepravilnosti na tom biračkom mestu, CRTA je 25. juna prošle godine podnela krivičnu prijavu protiv više N. N. lica i to na osnovu sumnje da su učinili tri krivična dela – povreda tajnosti glasanja iz člana 160 Krivičnog zakonika, povreda prava glasanja iz člana 155. Krivičnog zakonika i davanje i primanje mita u vezi sa glasanjem iz člana 156 stav 1 Krivičnog zakonika. Tačno godinu dana kasnije, CRTA nam je saopštila epilog – od Višeg javnog tužilaštva dobila je šturo obaveštenje da je krivična prijava odbačena, ali ne i rešenje u kome se nalazi obrazloženje takve odluke. Navedeno je samo da je odbačena prijava zbog krivičnog dela „davanje i primanje mita“, dok se druga dva navedena dela u tom obaveštenju ne pominju. Zato je, pozivajući se na Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja, CRTA zahtevala od Tužilaštva rešenje kojim je prijava odbačena, ali je Tužilaštvo i to odbilo. Usledila je žalba povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, ali je, reklo bi se, i pre odgovora na taj potez, stiglo dovoljno materijala za tezu o nepostojanju namere zarobljene države i njenih institucija da omoguće slobodne izbore. Snimak na osnovu koga je CRTA podnela krivičnu prijavu samo je jedan u mnoštvu zabeleženih svedočanstava o različitim oblicima pritisaka na birače kojim smo, u poslednjim izbornim ciklusima, toliko zatrpani, da gotovo romantično deluje podsećanje na prve godine naprednjačke vlasti, kada smo, u izbornim periodima, saznavali kako se organizuje „bugarski voz“. I šta bi, eventualno, građani koji ne žele da na taj način prodaju svoje izborno pravo, a ipak nisu u situaciji da se otvoreno suprotstave, mogli da učine da, makar, izborni listić učine nevažećim. U vreme kada je Srbija imala čak tri „opozicione“ opštine – Šabac, Paraćin i Čajetinu – naprednjaci su posebnim trudom „obrađivali“ tamošnje neposlušno biračko telo, što je rezultiralo obraćanjem trojice gradonačelnika (Nebojša Zelenović, Saša Paunović, Milan Stamatović) Savetu Evrope, pred čije poslanike su rasprostrli obimnu dokumentaciju punu svedočenja građana o različitim oblicima pritisaka i ucena kojima su bili izloženi. „Nakon naše žalbe i podnetih dokaza, usledili su i izveštaji različitih međunarodnih tela, prvenstveno ODIHR i Evropske komisije, u kojima je data prava ocena stanja demokratije u Srbiji i kvalifikacija hibridnog režima“, kaže Zelenović. On ocenjuje da se „EU u frontu i Amerika sa strane veoma trude da građani Srbije dobiju priliku da slobodno i pošteno glasaju“, ali „nema toga na belom svetu ko želi da umesto opozicije u Srbiji mobiliše građane u borbu za normalan život, niti hoće da umesto građana tu borbu vodi i u njoj pobedi.“ Zelenović i Paunović su, uostalom, pokušali, ali su i Šabac i Paraćin ipak na prošlogodišnjim junskim izborima dobili naprednjačku vlast. Sudeći po dostupnim izveštajima, dotadašnje opozicione tvrđave osvojene su uz ceo onaj repertoar pritisaka, ucena i potkupljivanja birača koji su ušli u evropske izveštaje - samo što sada nema više predstavnika lokalnih vlasti koji bi o tome mogli da govore u evropskim institucijama. Stamatović je, doduše, i dalje na vlasti u Čajetini, ali je bitno popravio odnose sa SNS, prestao da se žali na pritiske i istupio iz zajedničkih opozicionih aktivnosti. Prošle godine smo dobili indicije o još jednom mogućem obliku zloupotrebe izbornog procesa, na šta nas je podsetilo nedavno utapanje stranke Aleksandra Šapića u SNS: na osnovu uvida u zvanične podatke koje je dobio od RIK-a, politikolog Boban Stojanović je našao razloge za sumnju da je, u procesu kandidovanja za izbore, bilo ozbiljnih manipulacija. I to tako što su, pre svega da bi se anulirao efekat izbornog bojkota najvećeg dela opozicije, pojedini kandidati dobili pomoć, što od SNS-a, što od opštine Novi Beograd, u kojoj je na vlasti Šapićev SPAS. Stojanović za NIN kaže da ceo njegov trud nije dobio nikakav epilog od nadležnih institucija, a čak niko nije ni tražio da se izmeni zakon tako da se slična stvar ne ponovi na sledećim izborima. Čuli smo, međutim, da je bilo drugačijih zahteva, koji bi mogli biti daleko bolji pokazatelj stava naprednjaka prema slobodnim izborima od zvaničnih tvrdnji o posvećenosti demokratiji. Kada se, početkom leta, desilo malo čudo na izborima za savete mesnih zajednica, pa naprednjaci nisu uspeli da u Novom Sadu osvoje baš sve, Vučić je otvoreno priznao: „Imali smo razloga da poništimo te izbore. Zvao me Miloš Vučević i pitao to, a ja sam rekao da ako nema stvarnog razloga za poništenje, da to ne rade.“ Da li bi bio tako „velikodušan“ da je ulog veći od mesne zajednice, sada možemo samo da nagađamo. U međuvremenu, moraćemo da slušamo još mnogo izveštaja o „ustupcima“ i „postignutim dogovorima“. A biće i onih kojima ne pada teško da se prave da veruju u pozitivan ishod: recimo, sama činjenica da se Aleksandar Vučić u ponedeljak pojavio na međustranačkim pregovorima bez prisustva evroposrednika, za Miloša Jovanovića, predsednika DSS-a, bila je dobar znak, jer se „ne bi pojavljivao da nema neku ideju da se neke stvari poboljšaju“.